NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA DVADESET OSMA
O sećanju na smrt
 
Monah je dužan da se svakodnevno i po nekoliko puta na dan seća neizbežne smrti koja mu predstoji, i da u svoje vreme zadobije neprestano sećanje na nju. Naš um je u toj meri pomračen padom da bismo, ukoliko se ne primoramo da se sećamo smrti, mogli sasvim da zaboravimo na nju. Kad zaboravimo na smrt, na zemlji počinjemo da živimo kao da smo besmrtni, žrtvujući joj (zemlji) celokupnu svoju delatnost i nimalo ne brinući o strašnom prelasku u večnost ili o svom udelu u večnosti. Odlučno i neustrašivo gazimo zapovesti Hristove i činimo najstrašnije grehove; ne napuštamo samo neprestanu molitvu nego i (molitvu) utvrđenu u određene časove; počinjemo da zapostavljamo ovo suštinsko i neophodno zanimanje, kao da se radi o nekom nevažnom i nepotrebnom delu. Zaboravljajući na telesnu smrt, mi umiremo duševnom smrću. Naprotiv, onaj koji se često opominje telesne smrti, oživljava dušom. On na zemlji živi kao putnik u gostionici ili sužanj u tamnici, koji neprestano iščekuje da ga iz nje izvedu na sud ili da ga kazne. Pred njegovim pogledom svagda su otvorena vrata u večnost. On stalno i sa duševnom brigom, dubokom žalošću i mišlju gleda u tom pravcu. Neprestano razmišlja o tome čime će se opravdati na sudu Hristovom i kakva će odluka biti doneta za njega. Ta odluka rešava čovekov udeo u vascelom, bezgraničnom zagrobnom životu. Njegovu pažnju i ljubav ne privlači nikakva zemaljska lepota, nikakva zemaljska sablazan. On nikoga ne osuđuje, jer ne zaboravlja da će na sudu Božijem njemu biti izrečena onakva presuda, kakvu je on ovde izricao o svojim bližnjim. On svima i sve oprašta, da bi i njemu samom bilo oprošteno i da bi nasledio spasenje. Prema svima je popustljiv i milosrdan, da bi se i on sam udostojio popustljivosti i milosrđa. Svaku žalost koja dođe on radosno prihvata i celiva kao kaznu za njegove grehe u vremenu, budući da će ga ona osloboditi kazne u večnosti. Ukoliko mu dođe pomisao da se pogordi zbog svoje vrline, sećanje na smrt će se odmah ustremiti protiv te pomisli i postideti je, razobličiti je u njenoj nedoličnosti i proterati je. Kakav značaj može imati vaša vrlina na Sudu Božijem? Kakvu vrednost može imati vaša vrlina pred očima Boga, pred Kojim je i nebo nečisto (v. Jov 15,15)? Neprestano se opominji: „Ja ću neminovno umreti! Umrli su moji oci i praoci; niko od ljudi nije svagda ostao na zemlji. I mene čeka udeo koji je pogodio i pogađa svakoga!“ Ne gubi uzaludno vreme koje ti je dato za pokajanje! Ne zagledaj se u zemlju, na kojoj si ti samo trenutni poslenik, na kojoj si prognanik i na kojoj ti je milosrđem Božijim dopušteno da razmisliš i da se pokaješ, kako bi izbegao večne tamnice i mučenje u njima. Kratak period tuđinovanja na zemlji upotrebi na zadobijanje mirnog utočišta, utočišta blaženog u večnosti. Za sticanje večnog bogatstva preklinji odricanjem od svakog privremenog (bogatstva), odricanjem od svega telesnog i duševnog u oblasti pale prirode! Preklinji izvršavanjem Hristovih zapovesti! Preklinji iskrenim pokajanjem za učinjena sagrešenja! Preklinji zahvalnošću i proslavljanjem Boga za sve patnje koje su ti poslate! Preklinji izobilnim psalmopojanjem i molitvoslovljem! Preklinji molitvom Isusovom, sjedinjujući s njom sećanje na smrt! Ta dva delanja, molitva Isusova i sećanje na smrt, lako se slivaju u jedno. Usled molitve javlja se živo sećanje na smrt, kao njeno predosećanje, dok se od predosećanja smrti jače rasplamsava molitva. Za podvižnika je neophodno da se seća smrti! To sećanje je potrebno i za sam podvig, jer ga čuva od povređivanja i izopačenja preuznošenjem, do kojeg može dovesti i podvižnički i pažljiv život, ako ne bude ograđen sećanjem na smrt i na sud Božiji. Velika je duševna nesreća ako čovek svom podvigu pripisuje bilo kakvu vrednost i ako ga smatra za svoju zaslugu pred Bogom. Smatraj sebe dostojnim svake ovozemaljske kazne i dostojnim večnih muka. Takvo mišljenje o samome sebi biće najistinitije, najdušespasonosnije i najbogougodnije. Često nabrajaj večne nesreće koje očekuju grešnike. Čestim nabrajanjem tih nesreća učini da izgleda kao da one stoje pred tvojim očima. Zadobij predosećanje adskih muka da bi tvoja duša prilikom živog sećanja na njih zadrhtala, da bi se otrgla od greha i pritekla Bogu smirenom molitvom za pomilovanje, uzdajući se u Njegovu beskonačnu dobrotu i ni najmanje se ne uzdajući u sebe.[1] Sećaj se i zamišljaj neizmernu, strašnu podzemnu provaliju i tamnicu koje čine ad. Ta provalija se naziva bezdanom. U odnosu na ljude, ona upravo takva i jeste. Prostrana adska tamnica ima mnoštvo odeljaka i mnoštvo različitih patnji i muka, kojima se svakom čoveku plaća za dela koja je počinio tokom ovozemaljskog života. Međutim, u svim odeljcima zaključavanje je večno, kao što su večne i muke. Tamo gospodari mučna, neprozirna tama i, istovremeno, gori neugasivi oganj, koji je svagda podjednako snažan. Tamo nema dana, jer tamo vlada večna noć. Tamo je nepodnošljiv smrad, koji se ne može uporediti ni sa jednim ovozemaljskim smradom. Surovi adski crv nikad ne spava i nikad ne drema: on grize i grize, proždire adske zatočenike, ali ne narušava njihovu celovitost i ne poništava njihovo postojanje, a pri tom se ni on sam ne zasićuje. Takve osobine imaju sve adske muke: one su teže od svake smrti, a ne donose smrt. U adu se smrt želi onoliko, koliko se na zemlji želi život. Za adske zatočenike, smrt bi bila radost. Međutim, ona za njih ne postoji; njihov udeo je beskonačni život za beskonačna stradanja. Muče se u adu usled nepodnošljivih kazni, kakvima obiluje večna tamnica onih koje je Bog odbacio. Muče se tamo nepodnošljivom patnjom, muče se tamo najsurovijom duševnom bolešću – očajanjem. Smatraj sebe osuđenim na ad i večnu muku i iz te svesti u tvom srcu će se roditi tako nezadrživi i silni molitveni vapaji da će neizostavno navesti Boga da te pomiluje, i Bog će te, umesto u ad, uvesti u raj. Vi, koji sebe smatrate dostojnima nebeskih i zemaljskih nagrada! Vama ad preti više nego očiglednim grešnicima, jer je najteži među svim grehovima – gordost, preuznošenje, greh duha koji se ne vidi čulnim očima i često se prikriva maskom smirenja. Sećanje na smrt i razmišljanje o njoj upražnjavali su najveći među prepodobnim Ocima. Za Pahomija Velikog pisac njegovog žitija kaže da je „sećanjem na večne muke i beskrajne patnje, odnosno sećanjem na neugasivi oganj i na onog crva koji nikad ne umire, neprestano obitavao u strahu Božijem. Na taj način se Pahomije uzdržavao od zla i podsticao sebe na bolje.“[2]
 


 
NAPOMENE:

  1. V. Lestvicu, 7. pouku.
  2. Vita sancti Pachomii, abbatis Tabennensis. Patrologie, Tom LXXIII.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *