NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II BLAGODATNI DAROVI
 
9. Čudesni prelasci
 
Dok se nalazio u svojoj keliji na Svetoj Gori, starac se (da bi pomogao nekima u opasnosti, ili iz nekog drugog razloga) prenosio veoma daleko.
Ljudi bi ga videli i čuli. Ponekad je bio nevidljiv, prateći i znajući šta se dešava sa nekom osobom, porodicom ili manastirom.
* * *
U Manastiru svetog Jovana Bogoslova Suroti, na brzinu su izvršili postrig neke stare monahinje, zbog bliske smrti. Otac Pajsije još nije bio obavešten o njenom oblačenju u rasu. Pa ipak, iako se nalazio na Svetoj Gori, on je pratio sahranu, premda nije mogao da prepozna koju monahinju sahranjuju.
* * *
Jednom je starac otišao u Jerusalim radi poklonjenja. U rečeno vreme dođe neka družina mladih da ga vidi. Iako je bio odsutan iz svoje kelije, oni ga nađoše. Otvorio im je, poslužio ih ratlukom, porazgovarali su i otišli vrlo radosni. Prenoćili su u Manastiru Filoteju i ispričali da su videli starca. Oci se začudiše [i zapitaše] se kako su ga našli kada je bio odsutan. Sutradan neki Filotejac ode u Panagudu, ali ne nađe starca. On upita u susednoj keliji i uveri se da je odsutan.
O pomenutom događaju je bio obavešten i tadašnji vratar Manastira Kutlumuša, sadašnji vatopedski iguman arhimandrit Jefrem i drugi oci. Događaj je postao široko poznat na Svetoj Gori.
* * *
Tri monahinje iz Manastira Časnog Preteče iz Preobraženja sa Halkidike, 15. avgusta 1987. godine dođoše u Manastir Suroti. Na bdenju su pojale za desnom pevnicom. Tri puta, na „Časniju…“, na hvalitne i na heruvici, desna pevnica je čula starca kako poje u oltaru, iako se nalazio na Svetoj Gori.
* * *
Starac Grigorije iz navedenog manastira priča: „Jednog dana sam posetio starca u Panagudi. Beše mnogo naroda. Na kraju mi je rekao da prespavam u njegovoj keliji. Pojeli smo nešto na brzinu, pa mi reče da se odmorimo, budući da je bio veoma umoran i neispavan. Dve noći nije spavao. Pozvavši me ujutro na službu, on mi reče:
„Nisu me pustili da spavam cele noći“.
„Ko, starče“.
„Eto, napolju je služeno bdenje. Bilo je mnogo lepo“.
Dok se nalazio na Svetoj Gori on je učestvovao na svenoćnom bdenju u manastiru napolju u svetu“.
* * *
Svedočanstvo gospođe M. D.: „Pre nekoliko godina, dok je starac još bio živ, ja se razboleh. Pojavio mi se jedan mali tumor. Moj sin ode, upita ga i reče mu da idem u [bolnicu] Teagenio, kao što je i bilo. Odveli su me u zahvatnu salu. Brza biopsija je pokazala zloćudni rak. Posle šest dana lekari mi rekoše da ću opet ići na zahvat ukoliko za jedan dan ne prestane krvarenje iz rane.
Moj sin ponovo otide kod starca. I on odgovori: „Neka ti se majka ne sekira. Nije ništa. Lekari su loše uradili zahvat“. Dao mu je jednu brojanicu i rekao mu: „Daj je svojoj majci i reci joj da će njome da pritera lekare uza zid“.
Sedmog dana, iako je bio na Svetoj Gori, on se pojavio u bolnici! Ja videh starca kraj sebe kako namešta cevčice koje su vadile krv. Pre nego što sam uspela da mu zablagodarim, on nestade. Uveče su došli lekari i utvrdili da je krvarenje prestalo. Rez je zarastao i na dalje su sva ispitivanja bila odrečna. Ni jedna tableta, ni himoterapija nisu bili neophodni.
Kada sam izašla iz bolnice, ja u Manastiru Časnog Preteče sretoh starca i zablagodarih mu što je došao u bolnicu da me poseti.
On je odgovorio: „Došao sam, dete moje, jer su te lekari namučili bez razloga““.
* * *
Ponekad se starac nekima javljao u snu, što i nije mnogo čudnovato. Čudesno je, međutim, što je on bio svestan javljanja. Kada je susretao lica kojima se javljao, podsećao ih je na svoje javljanje i pitao da li su učinili ono što im je bio rekao u snu.
Svedočanstvo oca Vasilija Virlija, sveštenika Crkve svetog Luke u Stavrupoliju u Solunu: „Jednog leta osamdesetih godina, moje zdravlje se veoma pogoršalo. Celog meseca jula sam bio bolestan. Kada je počeo Bogorodičin post, u nesvestici zbog nespavanja dođe mi pomisao da ću da umrem. U zoru malo zaspah, i videh starca Pajsija koji mi govoraše: „Bre ludo, nećeš da umreš“. Na pitanje, kako da prevaziđem teškoću, on mi odgovori: „Smirenje je leči“. Ja osetih veliku neobjašnjivu unutrašnju radost i snažnu želju da posetim starca. Istog dana pođoh na Svetu Goru vodeći sa sobom, zbog prethodne moje muke, jednog poznanika kao pomoćnika. U Kutlumušu upitasmo nekog monaha da li je starac u svojoj keliji. On nam odgovori: „Niste stigli. Malopre je otišao“.
Ja rekoh svom poznaniku da brzo idemo. Stižući u keliju, mi ga čusmo: „E, učitelju (još nisam bio rukopoložen). Hajde ovamo, bre čedo moje. Tebe sam čekao. Kako bih otišao. Gde smo stali jutros u razgovoru“.
„Kod smirenja, starče““…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *