NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
II BLAGODATNI DAROVI
 
3. Molitvenik za vasceli svet
 
Na dvorišnoj kapiji u Panagudi posetilac je neko vreme mogao da vidi poruku:
Napišite šta želite i ubacite poruku u kutiju. Ja ću vam više pomoći molitvom, negoli mnogim pričanjem. Tako ću imati vremena da pomognem većem broju napaćenih. Ovde sam došao radi molitve, a ne da bih izigravao učitelja.
m. Pajsije
Prvi utisak poruke je da na rečenom mestu postoji duhovni bežični dalekozbor, te da monah, koji je samoograničen u žičanoj ogradi, ima veoma odgovornu službu: da šalje znake Bogu, tj. da se moli. Takođe, vidi se i koliku je težinu starac davao molitvi za svet. Sudeći je po njenim ishodima, on ju je smatrao korisnijom i delotvornijom od razgovora i dopisivanja.
Starčeva molitva je imala dva krila. Jedno je bilo srdačni bol. „Jedan uzdah je često ravan molitvi, satima molitve, bdenju“. A drugo je bilo pravednost. „Bez pravednosti molitva ne biva uslišena“[1].
Starčeva molitva za svet bila je posledica i ishod čitavog njegovog duhovnog stanja, osobito njegove velike ljubavi.
Retki blagodatni dar molitve za svet darovan mu je posle velikih podviga. On beše molitvenik za vasceli svet. Molio se za sve, kao za sebe. Njegova molitva beše neprestana, srdačna, čista i uspešna. Delio ju je na tri dela. Jedan za sebe, jedan za žive i jedan za upokojene. Međutim, u stvarnosti se molio više za druge, negoli za sebe.
On je uopštavao i proširivao molitvu da bi obuhvatio sve ljude. Moleći se za posebne slučajeve, npr. za nekog mladića koji je skrenuo sa puta Božijeg, on je dodavao: „Pomeni, Gospode, i pomozi svim mladima“. I opet, moleći se za nekog npr. bolesnog Nikolu, on je dopunjavao: „Pomeni, Gospode, i sve Nikole“.
U molitvi ga je pomagalo čitanje Psaltira za razne slučajeve, kao što beše zabeležio prepodobni Arsenije. Starac je, međutim, uopštavao slučajeve: na primer, Prvi Psalam je za slučaj kada se sadi vinograd ili drveće, tj. da bi donosilo roda. Starac bi se, pošto pročita Psalam, molio Bogu ne samo za novozasađeno drveće, nego i za decu koja se začinju u majčinoj utrobi, tj. da od početka imaju blagoslov Božiji da donose rod. Takođe, kada se Psalam odnosio na buru, starac je govorio: „Hriste moj, zar ne vidiš svetsku buru, kako se svet uzburkao“. I molio se on da se zajedno sa uzburkanim morem Bog smiri i uznemireno čovečanstvo. Njegova molitva je obuhvatala vasceli svet. Potom je ostavljao Psaltir, umom se pogružavajući u srdačnu molitvu za ljude i za vascelu tvorevinu.
Molitva ga je iscrpljivala s obzirom da je sav učestvovao u ljudskom bolu. On je Bogu predstavljao ljudske patnje i iznosio „prozbe za spasenje“. On je osećao „veliki bol, ali i veliku utehu“. Velike ljudske patnje, koje je video oko sebe, činjahu da istupa iz sebe. Ponekad se činilo da starac vuče noge od iscrpljenosti, da su mu kolena iznemogla od posta, da je njegov krhki sasud gotov da podlegne bolestima. Pa ipak, molitvu za svet nije ostavljao.
On je govorio: „Molitva za svet mnogo pomaže, ukoliko naravno ima srčanog bola. U tuđem bolu ja, pak, ne učestvujem ukoliko držim nogu preko noge i lagodno sedim, imajući sve udobnosti“.
Njegova molitva je bila praćena postom, trudom, poklonima i uglavnom smirenjem. Starac je govorio: „Smireno ištimo. Ja govorim: „Bože moj, ja sam stoka. Pomiluj i mene i vasceli svet““.
Starac je verovao da je odgovoran za stradanja drugih: „Da sam ja svet i da je molitva moja uslišena, oni ne bi patili“. U svojoj poslanici (12. 3. 1971. godine) on piše: „Dakle, jadni Pajsije, s obzirom da si jadan, mnoge duše su jadne zbog tebe, budući da nisi zadobio blagodat da, uz [pomoć] Božiju, pomažeš ljudima, kojima se ljudski ne može pomoći“. On je govorio: „Mi treba da mislimo da smo mi krivi što neki bolesnik nije zdrav, budući da je Hristos rekao da nam daje vlast da činimo čuda, a mi ne činimo ništa“. Potom je dodavao: „Šta da radim, moj oče, ljudi dolaze, traže pomoć, a ja ne mogu da im pomognem. Krivi su moji nedostaci, koji čine da nisam ljubljeno čedo Božije i da Bog ne čuje moju molitvu.
„Onda, starče, zašto narod dolazi“.
„Znaš šta se dešava? Ja sam shvatio da ljudi imaju potrebu za ljubavlju. Ima napaćenih duša i ja imam malo strpljenja za njih““.
Međutim, ljudi su imali drugačije mišljenje, usled čega i nisu prestajali da dolaze. Osećajući svoje siromaštvo, kao dobar prosjak, sam starac je klečao, širio ruke Bogu i molio se da pomogne svakome. On se izlivao u reči molitve: „Hriste moj, molim te, pomozi oduzetome da može unekoliko sam da se usluži“, ili: „Presveta moja Bogorodice, opet ću da ti dosađujem“…
Starac je imao običaj da za posetioce pali svećice i sveće od čistog voska pred ikonama u gostoprimnici. Noću je palio sveće u svojoj keliji u nekoj gvozdenoj kutiji sa rupicama u obliku krsta, i molio se za vasceli svet. Jednog dana je otvorio Carske Dveri i pred njima postavio svećnjak sa upaljenom svećom. Možda se radilo o vrsti „usrdne molitve“ za neki vrlo ozbiljan slučaj?
Kada je bilo sličnih slučajeva i jakih kriza u narodu i Crkvi, on je savetovao oce: „Treba da dobro prionemo na brojanicu“ (tj. da se mnogo molimo, s obzirom da postoji velika potreba). Starac je rečeno činio da bi ih podstakao, ali uglavnom da bi prikrivao sebe, tj. ishod od svoje molitve.
Sam starac se mnogo molio, ali je želeo da i drugi učestvuju i zajedno se trude u molitvama. On je govorio: „Kad bih mogao, napravio bih jednu radionicu molitve koja nikada ne prestaje. Svet ima velike potrebe“.
Dvojica otaca su išli na bdenje, uoči svetog Spiridona. Svratili su do starca da uzmu blagoslov. Videli su da je u licu bio sav crven. Činilo se da je dosta nasekiran. On reče ocima: „Pomolite se na mestu gde idete, a recite i drugima. U Rumuniji se dešava veliko zlo. Imaju građanski rat i mnogi ginu“. U rečeno vreme su oborili Čaušeskua. Starac je sa svog „duhovnog dalekozora“ saznao šta se događa i učestvovao u ispitivanju rumunskog naroda, pateći i snažno se moleći.
On je imao punu samosvest o svojim obavezama kao monaha, tj. da se moli za sve. Svakog ko je prolazio kroz njegovu keliju, on je, po njegovim rečima, „utkivao u brojanicu“, tj. molio se za njega na brojanici.
Jedan otac je zamolio starca da se pomoli da se njegov sin izvuče iz lošeg društva, u koje se bio upleo. Ubrzo potom je ponovo došao da bi mu zablagodario za promenu njegovog deteta. Starac mu odgovori: „Odande se izvukao, ali odavde se (pokazujući mu brojanicu) neće izvući“ (hoteći da kaže da će nastaviti da se moli). Sa čuđenjem je kasnije njegov sin ispovedao: „Nisam znao šta mi se desilo. Bez razloga nisam više hteo da se družim sa njima“.
Starac se molio za sve, a Bog je svakome davao ono što mu je bilo potrebno. On je govorio: „Da vidite kolikom broju ljudi molitve pomažu! Primaju pomoć, jer imaju pravo na Božansku pomoć, a Bog će naći odgovarajući trenutak da je da. Ukoliko je molitva jaka, sam Hristos silazi i pomaže duši. Onaj ko ima smelost u molitvi, liči na tajnika koji moli predsednika i čija molba uspeva“.
Jedan Svetogorac pripoveda: „Pre nego što sam završio vojsku, dođoh na odsustvu na Svetu Goru i po prvi put sretoh starca Pajsija. Pitao sam ga o ličnim stvarima, a zatim ga upitah za mog bliskog prijatelja. Hteo je da veri jednu devojku, ali njeni roditelji ga nisu hteli. On je pao u očaj i hteo da izvrši samoubistvo. Potom sam se vratio u svet. I kada bih sretao svog prijatelja, stalno je govorio: „Pokušavam da uništim sebe, ali mi ne polazi za rukom. Nešto me drži i ne dopušta mi da sebi nanesem zlo“.
Pošto sam se vratio iz vojske, odlučih da dođem na Svetu Goru da se zamonašim. Prvo sam svratio u Suroti, gde sam se su sreo sa starcem. Prošlo je sedam osam meseci. Starac me je upitao sa zanimanjem: „Kako je tvoj prijatelj“. I ja sam shvatio da se starac sve vreme molio za mog prijatelja: njegove molitve su ga sprečavale da sebi učini zlo“.
Starac je veoma naglašavao da je „doprinos monaha molitva za svet. Umesto da posećuje zatvorenike, on se moli za upokojene“.
Starca su pitali: „Koliko treba da se molimo za mrtve? Može li se neka duša izvući iz pakla“. On je odgovorio: „Ono što znam iz svog iskustva jeste da jedna duša može da ide iz podruma u salon. Zar je malo“.
Starac reče nekom monahu: „Nemaš posla? Ja ću ti naći. Čini poklone za duše upokojenih. Znaš koliko im je potrebno“.
Njegove molitve su postajale uzrok pomoći mnogim dušama. Đavo je pokušavao da ga sprečava. Starac je govorio: „Iskušenje nalazi načine da nas sprečava. Šalje mi ljude da bi me odvojili od molitve. Ali, dešava se i suprotno. Znam kada ih šalje Bog“.
Starac iz susedne kelije je jedne večeri slušao pojanje iz kelije starca Pajsija. On ga upitao kakvo se pojanje uveče može čuti u određeno vreme (tj. u vreme kada se starac moli). Starac se začudio, ništa ne znajući. On reče: „Ne, ja ne služim bogosluženje. Ja ga vršim na brojanici“. Možda je pored sebe imao nebeske sile, koje su mu pomagale u molitvi i iznosile ih pred Boga?
Istina je da svet stoji molitvama svetih, kao što beše pisano o svetom Antoniju: „Vaseljenu si utvrdio molitvama svojim, prepodobni oče“.
Mi ne znamo da li je i starac u određenim slučajevima utvrdio vaseljenu svojim molitvama. Izvesno je da je utvrdio bezbrojne duše, koje vrede mnogo više od vascelog sveta. On je molitvom svojom iscelio bolesne, očistio đavoimane. Samo Bog zna kolikom broju je neznano pomogao da nađu Boga i da se spasu.
Sada, kada starac više nije sa nama, da bi palio sveće i molio se za celi svet, mi se tešimo uverenjem da nam bolje i uspešnije pomaže sa neba. Kao potvrdu imamo čuda i javljanja njegova, koja se dešavaju posle njegovog upokojenja.
Budući da se starac čitavog svog života „blagoprijatno topio kao sveća“ u molitvi, sada neugasiva sveća njegove molitve neuspavljivo gori pred Svetom Trojicom i zastupa sve nas.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ako nepravdu videh u srcu mome, neka me ne usliši Gospod (Ps.65,18).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *