NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
XIII BOLEST I BLAŽENO UPOKOJENJE
 
Bol i bolesti
 
Kao što je ranije rečeno, podvig i bol su pratili starca tokom celog života. On je prinosio podvig dobrovoljne žrtve ljubavi Hristu, primajući tegobne bolesti sa blagodarenjem i slavoslovljem. Bio je oproban raznim bolestima. Bol i bolesti postali su mu skoro trajno stanje. Bolestan budući podvizavao se i podvizavajući se beše bolestan. Imao je sposobnost da zanemaruje svoj bol. „Ti radi svoj posao, a ja ću svoj“, govorio je i nastavljao da se moli, da se bavi rukodeljem ili da prima ljude. Sam je bio bolan, ali je tešio bolne.
Od početka svog monaškog života on je mnogo godina patio od proširenja bronhija, pogrešnog utvrđenja bolesti i lečenja, iskašljavanja krvi i na kraju od teškog zahvata.
Kada mu je izvršen zahvat na plućima, prehladio se, te su mu dali jak antibiotik, a beše praznog stomaka, usled čega je dobio upalu i rane na debelom crevu. Izgledalo mu je „kao da su mu se creva oljuštila“. Potom je postao veoma osetljiv. Uz najmanju prehladu imao je tegobe i krčanje, izbacujući penu i krv. Slično se dešavalo i od pojedine hrane.
On beše veoma osetljiv na hladnoću. Kada bi na bdenjima vrata malo ostajala otvorena, počinjao bi jako da kija i kašlje. Mnogo puta je na čelo stavljao salvetu ili mali melem. Sam je objašnjavao razlog: „Imao sam glavobolju, te me je jedan monah iz Stavronikite posavetovao da ispod skufije stavim salvetu da bi me prošlo. I stvarno beše uspešno, s obzirom da se glava za greva“.
Sa prvim hladnim vremenom, od septembra, on je ložio napravljenu peć. Osim što ga je grejala, ona ga je otkrivala posetiocima.
Videvši da postoji potreba, on je ustajao i otvarao ma u kom stanju se nalazio, ma koliko bio bolestan, bilo da je hladno, kiša ili sneg. Posetioce je stavljao u gostoprimnicu, koja beše topla, a sam je išao u crkvu, koja beše veoma hladna, sa svakim posebno razgovarajući. A razgovor je, međutim, mogao da potraje satima.
Svoje stanje, ma koliko bilo teško i bolno, starac je podnosio sa slavoslovljem. On nije roptao, niti je tražio od Boga da povuče bolesti i da mu da zdravlje.
Pet šest meseci je bolovao od oboljenja pršljenova. Ono ga je bilo uhvatilo i na Sinaju, kada je hteo da podigne težak granitni kamen. Mnogo ga je bolelo. Ponekad se oslanjao na dva štapa i imao velike poteškoće da služi ljudima.
Poslednjih godina je imao češće krvarenje u crevima, koje se postepeno pojačavalo. Došlo je do neophodnosti da ide u klozet do devetnaest puta u toku noći nemajući ništa, osim što je izbacivao krv. Lekari nisu znali tačno za uzrok krvarenju, s obzirom da starac nije hteo da vrši ispitivanja.
Starac je primao ljude i obavljao svoja duhovna pravila. On je dosledno držao svoj podvižnički tipik, ali su njegove snage slabile. Beše iscrpljen od krvarenja i umora. „Dolazi mi ponekad da se ugasim“, govorio je on.
Dve godine pre svog upokojenja on je otišao da proslavi Vaskrs u neku keliju zajedno sa drugim ocima. Rekao je starcu kelije, šaleći se: „Bre, oče… il’ je tvoja kelija, čini se, otišla dalje, il’ sam ja ostareo. Šta li je od dvoga… Biće da sam ja ostareo“.
Starac je video da mu ponestaje snage. Bolest se pogoršavala i nezaustavljivo krvarenje se nastavljalo. Međutim, on je sve podnosio, ne pribegavajući lekarskim pregledima ili lekovima. Jedino što je od Boga silovito tražio beše da pomaže stradajućoj braći, koji nisu prestajali da pritiču i ištu pomoć. I kako da se Blagi Bog ne sažali i ne usliši molitve njegove?
 
„Nešto mi se dogodilo“
 
Starac je ispričao: „Dok sam se nalazio u teškom stanju, nešto mi se dogodilo. Dok sam ležao u krevetu, uzeh ikonu svetog Arsenija, pritisnuh je na stomak i osetih neku silu iz nje“.
Njemu se povratila snaga, te je nastavio podvige i svoju službu ljudima za neko vreme. Imao je sve znakove (krvarenje itd.) bolesti, ali se osećao snažnim.
 
Na granicama izdržljivosti
 
Pomenuto stanje, međutim, nije dugo potrajalo. On se povratio u staro stanje i počeo je da oseća hvatanje nesvestice. Ponekad je padao u nesvest u dvorištu svoje kelije. Kada bi dolazio sebi, on je blagodario Bogu što ga niko nije video. Jednom je bilo i snega. Kasnije je govorio: „Našli biste me „kao vreću u slani““. Druge nedelje posta 1993. godine, u vreme Svete Liturgije u njegovoj keliji, njegova iscrpljenost beše na vrhuncu. Počeo je teško da diše, oči su mu bile širom otvorene, i na kratko mu je disanje ličilo na samrtni ropac. Iz blagočašća, međutim, on nije hteo da sedne. Najzad se onesvestio padajući napred, ali su oci stigli da ga zadrže. Pošto se osvestio, ubeđivali su ga da sedne, što on nije prihvatio. Na kraju Svete Liturgije, uprkos ponovljenim nesvesticama i povraćanju, trudio se da usluži prisutne oce, ne obraćajući pažnju na svoje teško stanje. Na kraju nije dozvolio nikome da ostane sa njim. Ostao je sam, „kao čovek bez pomoći“ od strane ljudi, napaćen, prepuštajući se milosti Božijoj.
Zbog velikog gubljenja krvi njegovo lice je sasvim pobledelo. Njegovi poznanici su se trudili da mu pomognu čime su mogli. Predlagali su da mu donesu gvožđe u tabletama. On je izbegavao [da prihvati predlog] i govorio je šaleći se: „Gvožđa imam dosta. Čelik mi treba“. I nije prihvatao ponudu.
Starac se nije uznemiravao. Jedino se molio da Bog uredi da krvarenje prestane kada se služi Sveta Liturgija da bi mogao da se pričešćuje, što i beše u jednom periodu. On je bolje od svakoga znao i o svojoj bolesti i o kraju, koji je osećao kao sve bliži, premda nije svima govorio.
Čitavog svog života je mislio na smrt. Napravio je svoj krevet kao grob. Gde god da je išao, kopao je po jedan grob. Međutim, sada je u zagonetkama počeo da priča svojoj duhovnoj deci, pripremajući ih za skorašnji rastanak. On je govorio: „Kada se kuća pokvari (kada se telo razboli) i počne da prokišnjava, domaćin (duša) ne želi da ostane unutra“. Anđelsku shimu svoga starca, oca Tihona, čuvao je godinama kao blagoslov, a sada je razdelio. Bio je pripremio gnječene krstove i ikonice i napisao da ih podele posle njegove smrti kao blagoslov radi oproštaja.
Doznavši za njegovo zdravstveno stanje, vaseljenski patrijarh mu je poručio da izvrši preglede. I neobično, krvarenje je na neko vreme prestalo. On je sa prostotom pitao svog učenika: „Naravno, treba da poslušam patrijarha. Ali, zar sada nisam oslobođen, s obzirom da je krvarenje prestalo? Šta ti kažeš“. Ubrzo potom krvarenje je opet počelo.
Starčevo stajalište je bilo objašnjavano na razne načine. Jedni su se „sablaznili“, smatrajući da radi protiv sebe. Drugi su se divili postojanosti i hrabrosti, sa kojom se suočio sa ispitivanjem, i mnogi imađahu duhovne koristi, uglavnom bolesni, tešeći se gledajući kako je i starac bolestan i kako trpi.
Mnogi oci su starca molili da pazi na svoje zdravlje, govoreći mu: „Potreban si nam“. Jedni su mu držali pouke šta treba da radi, dok su drugi ćuteći i sa patnjom u duši pratili njegovo stradanje i molili se. I svako je rasuđivao i postupao prema svojoj pomisli i duhovnom stanju.
 
Poslednji izlazak. Razvoj bolesti
 
Starac je, kao i svake godine, vršio spomen svetog Hristodula u susednoj keliji koja je slavila, kod svojih duhovnih čeda. Potom je otišao u Manastir Kutlumuš, da bi čestitao igumanu, arhimandritu Hristodulu, kome beše imendan. Sutradan, 22. oktobra 1993. godine, izašao je sa Svete Gore, po običaju zadnjih godina, radi bdenja svetog Arsenija u Surotiju. Radilo se, međutim, o njegovom poslednjem izlasku. Više se nije vratio ni kao pokojni.
U Surotiju je bio na bdenju i, kao obično, ostao nekoliko dana, da bi se video sa sestrama i sa ljudima koji su imali potrebu. Potom je imao nameru da se vrati. Međutim, u međuvremenu su mu se zamrsila creva. Njemu su se zatvorila creva i krvarenje je prestalo na kratko. Po prirodi stvari bio je primoran da popusti molbama i podvrgne se pregledima.
Bolest njegova je ukratko imala sledeći razvoj:
U bolnici Teagenio lekari su utvrdili postojanje poodmaklog raka. Imao ga je šest godina, premda nije izgledalo da se preselio [na druge organe].
Pobožni lekar, gospodin Georgije Blacas, koji je i ranije izvršio zahvat kod starca, beše uznemiren zbog podataka pregleda. Starac mu je rekao:
„Nemoj. u redu, imam rak. Vršiću poslušanje u svemu što mi kažeš. Gotovo“.
Sledeći uputstva lekara, on je išao na zračenja da bi se tumor pripremio za zahvat. Svaki put kad bi išao na zračenje, čekalo ga je mnogo ljudi i pričalo mu svoje muke. On je imao veću teškoću, s obzirom je njegovo crevo trebalo da se prazni tride set puta na dan uz strašne bolove. Ipak, njegov osmeh se nije ugasio. On je tešio druge bolesnike. Pri zahvatu zbog kile on beše sakrio svoje ime. Sada je, pak, rekao da ga upišu, primajući sve koji su hteli da ga vide, s obzirom da je znao da će uskoro da ode.
Zahvat je izvršen 4. februara 1994. godine. Uklonjen je tumor sa debelog creva, ali se bolest razvijala strašno brzo. Ona se preselila na jetru i pluća. Privremeno su mu učinili da stolicu vrši mimo prirode. Stoga je starac u šali govorio lekaru: „Nemoj da me ustoličiš. Ne želim“. Potom je zahvat ponovo iz vršen i creva su bila vraćena u dejstvo. Prihvatio je da vrši i himoterapiju. Vrlo se namučio pri osovinskoj tomografiji. Bio je u kolicima, bolelo ga je i tresao se od hladnoće. Svoj red je ustupio drugom bolesniku, a sam je dugo vremena čekao u hodniku bolnice. Kada je došao trenutak da izvrši pregled, uređaj se pokvario, te je na kraju došlo vozilo i prebacilo ga do drugog osovinskog tomografa. Utvrđeno je brzo širenje raka na jetru i pluća. Celo vreme starac je bio radostan i raspoložen, govoreći svoje lepe šale, kao da nije bio bolestan. On je tešio i uspokojavao sve koji su mu prilazili.
 
Prinos sa mučeničkim bolovima
 
U Manastir Suroti pre zahvata, u bolnicu, a potom opet u manastir dolažahu mnogi da ga vide, da kažu svoje muke i da mu zatraže oproštaj, što bolovima od bolesti dodavaše napor i muku, premda beše neizbežno.
„Starče, gde ostavljaš čeda svoja“, upitao ga je neko.
„E, dani godina naših [dostigoše] sedamdeset godina (Ps.89,10). Dosta je“…
„Starče, zašto se ne pomolite da vas Bog izleči, s obzirom da ste nam vrlo potrebni“, upitao ga je neko drugi.
„Šta? Da izigravamo Boga? Pa, ja sam mu tražio da mi da ovu bolest“…
„Starče, recite mi vaš poslednji savet, da bih ga se sećao“, zamolilo ga je duhovno čedo.
„Treba da imamo duhovno gospodstvo, kojim postajemo srodni Hristu“…
Starac je u manastiru okupljao monahinje koje su se žrtvovale da bi ga uspokojile, poučavao ih i davao im poslednje savete.
* * *
U bolnici Teagenio beše čovek bolestan od raka, po imenu Lambros M. iz Trikale. On beše veoma slab, bukvalno sasušen, u kolicima, s obzirom da nije mogao da stoji na nogama.
Njegova žena je posle upornog pokušavanja videla starca. On joj je rekao da će Lambru biti bolje, da će otići u Trikalu i obradovati svoju porodicu. Međutim, ubrzo će ponovo da padne i umre. Bolesnikovo stanje, pak, beše veoma teško i po razumu isključivaše sličan razvoj. Međutim, sve se zbilo kako je predrekao i Lambros je umro posle otprilike šest meseci.
* * *
U četvrtak Svetle sedmice 1994. godine starca je posetila gospođa Erifila Cika iz Volosa. Ona navodi: „Leta 1993. godine mojoj ćerki Antoniji u dobu od jedanaest godina pojaviše se bele mrlje na krajevima ruku i na ivici usne. Po lekarima, radilo se o dosta teškoj bolesti, koja ima i svoj razvoj. Počeli smo sa lečenjem kortizonom, ali bez ishoda. Naše razočarenje je bilo veliko. Otišli smo u Suroti da vidimo starca. Primio je mene i moje tri devojčice, osmehujući se uprkos strašnim bolovima.
Pošto sam mu ispričala o bolesti moje ćerke, on uze ruke devojčice u svoje ruke i upita, gledajući je duboko u oči: „Zašto si, dete moje, mnogo tužna“ (zaista, moja ćerka beše trajno tužna od smrti njenog oca 1991. godine).
Zatim se okrenuo ka meni i rekao: „Erifila, dete moje, ne brini. Nije ništa. Nije ni nasledna bolest (kao što su nam govorili lekari), već od velike sekiracije“.
Iznenada me starac upita: „Šta želiš da se dogodi“. Od govorih mu: „Da mrlje ostanu gde su“.
Pošto je zakrstio dete svojom svetom rukom, on mi reče: „Sve će biti dobro“.
I zaista, širenja bolesti nije bilo. Ima deset godina da nismo otišle kod lekara i da nismo vršile nikakvo lečenje. Ja sam starcu rekla da se bolest zaustavi, a ne da nestane, kako bi celog života [mrlja] podsećala dete, ali i celu našu porodicu,
na starčev dar i blagoslov, koji nam je širokogrudo darovao“.
* * *
Preosvećeni mitropolit Ksantija, g. Pantelejmon (tada još uvek arhimandrit) posetio je starca mesec dana pre starčevog upokojenja. On piše: „Zajedno sa nama bilo je i dvoje dece. Bili su nabrali divlje cveće, koje su neposredno pružili starcu čim smo ušli u njegovu keliju, stavljajući ga na njegov jastuk. On je rekao: „Vidiš, znaju deca šta rade“. Hteo sam da ga uverim da nam je potreban živ, da nam je neophodan i da se molimo za njega. On nam je, međutim, rekao da se sam molio za drugo, izražavajući, sa uvek veselim raspoloženjem, nedoumicu, tj. pitanje koga će konačno Bog uslišiti. Potom me je svojim nepromenjivim raspoloženjem (koje je prenosilo radost i koje je blistalo na njegovom bledom licu) upitao da li sam mu doneo pisma za nebo, s obzirom da beše prilika da ih ponese bez markica“.
* ¦ ¦
Otac Timotej Cotras, iguman Manastira svetog Jovana Rusa iz Kasandre, pripoveda: „Došli smo u Suroti da vidimo starca Pajsija, zajedno sa blaženim mitropolitom Kasandrije Sinesi jem i ocem Agatangelom.
Pošto smo se poklonili u Crkvi svetog Arsenija, krenuli smo ka malom salonu. Starac je video da dolazimo, te je izašao da nas susretne. Iznenađeni, mi ga videsmo u natprirodnoj svetlosti kako nam prilazi u vazduhu, uopšte ne hodajući po stepenicama.
U salonu je posle posluženja vladika kratko ostao sa starcem, a zatim smo otišli. Trideset metara niže preosvećeni reče nama i igumaniji: „Jeste li videli. Svetost se ne može sakriti. Leteo je i sav blistao“. „Ide za nama“, primetio je tihim glasom otac Agatangel. Iza nas je išao starac da bi ispoštovao episkopa, iako beše teško bolestan.
Vladika se okrenuo, ugledao starca, nasmešio se i zamolio ga da se vrati u svoju postelju da se ne bi umarao“.
 
Blaženo i neprimetno upokojenje
 
Starac se smireno pokoravao uputstvima lekara. Ipak, jednog dana je pozvao lekara i rekao mu:
„Ovde ćemo prestati sa lečenjem“.
„Zašto, starče“.
„Sada ćeš ti da slušaš. Daćeš naređenje da prestanu. Sada ne mogu ništa da radim. Juče sam hteo da se pomolim na kolenima i nisam mogao. Ne mogu ni sa kim više da se vidim. Završeno je moje poslanstvo. Eto, šta beše beše. Ovde ćete da me ostavite“.
Zatim je upitao:
„Mogu li da pijem malo vode ili ceđene lubenice? Ništa više. I zamoliću te da dođeš još jednom, a potom više nemoj da dolaziš“.
Starčev brižni lekar, gospodin Georgije Blaca priča: „Kada sam ga poslednji put video, sedam dana pre upokojenja, izgleda da sam bio nasekirai. Mnogo puta me je mučilo pitanje da li je ono što činimo bolesnicima ispravno. On mi je rekao:
„Slušaj, Jorgo. Sve je bilo onako kako je trebalo da bude. Dostojna je tvoja plata. Nemoj se sekirati. Hteo sam da znaš da ću biti pored tebe kada ti budem zatrebao“.
Ja mu rekoh: „Starče, vaša jetra se nadula i boli vas, budući da je bilo došlo do strašnih preseljenja [bolesti]“.
On se nasmešio i rekao mi:
„A, ja se njome dičim. Nemoj se sekirati. Ona me je održala do sedamdesete. Ona me i sada najbrže šalje onamo gde treba da idem. Nemoj se sekirati. Ja sam odlično““.
U isto vreme, on je teško disao. Imao je uređaj za kiseonik, koji je upotrebljavao kada mu je bilo mnogo teško. Bolovi su postajali jači, ali on nije prihvatao da mu daju brizgalice protiv bola, ne želeći da bol sasvim prestane. Samo je uzimao poneki kortizon, da bi mogao da se usluži dok ne preda svoj duh.
Starac je imao želju da se vrati na Svetu Goru, da se upokoji i da se neprimetno sahrani u vrtu Presvete Bogorodice, u svojoj duhovnoj otadžbini. Bio je zamolio jedno svoje duhovno dete da uredi odgovarajući prostor u kome bi proveo svoje poslednje dane, s obzirom da u Panagudi više nije bilo moguće da živi sam. Pripremio se jedne srede i sračunao je da u dolazeći ponedeljak uđe na Svetu Goru. Međutim, njegovo stanje se iznenada pogoršalo. Politički upravitelj Svete Gore se ponudio da mu stavi helikopter na raspolaganje, ali je lekar utvrdio da može da umre na putu. Naravno, ni starac nije voleo sličan način putovanja.
Čim mu se zdravstveno stanje unekoliko poboljšalo, starac je opet isplanirao svoj povratak na Svetu Goru, ali je opet bio sprečen novim pogoršanjem bolesti. Iza rečenih teškoća i prepreka skrivala se volja Božija da bude sahranjen u svetu. Naime, ljudima, kojima je bio potreban dok je živeo, biće još potrebniji posle upokojenja.
Najzad, on je odlučio da ostane i da bude sahranjen u Manastiru Suroti, kod svog svetitelja, o čemu je, najverovatnije, pre svoje konačne odluke dobio jasno otkrivenje od Boga.
On je obavestio te su mu doneli veliku shimu i kukulj. Od redio je mesto za grob i dao zapovesti i uputstva o načinu svoje sahrane.
U poslednjem periodu je tražio od dvojice poznatih episkopa, koji su došli da ga vide, da mu pročitaju oproštajnu molitvu. Pričešćivao se redovno. Sa naporom i teškoćom je sam odlazio u crkvu. Predlog da mu dolazi sveštenik i da ga pričešćuje u keliji, on je odbio govoreći:
„Treba ja da idem Hristu, a ne Hristos meni“.
Bolovi su mu se stalno povećavali, postepeno dostigavši do bolova mučenika.
„Starče, zar vas ne boli“, upitao ga je Svetogorac, koji ga je video mirnog i tihog.
„Navikao sam se“, odgovorio je.
Zaista, tokom celog svog života on se navikavao na bol. Nije paničio, nije roptao, nego je trpeo i slavoslovio. Sada se predavao razmišljanju, umno se prenoseći na stradanja svetih mučenika. Govorio je: „Duhovnu korist koju imam od bolesti ni sam imao od podviga, koji sam kao monah vršio mnogo godina“.
Ponekad je pojao, da bi se razonodio u nepodnosivom bolu i da bi pojanjem zamenio slučajne nehotimične uzdahe.
Na dan svete Efimije, 11 jula, u ponedeljak, starac se poslednji put pričestio klečeći na svom krevetu, pošto već više nije mogao da siđe u crkvu.
On beše prestao da se viđa sa ljudima. Pošto mu se bližio kraj, on nije želeo ni sestre da ulaze u keliju. Kada mu je nešto trebalo, kucao je u zid i sestra je dolazila. Želeo je da bude sam, da se neometano moli i da se bolje pripremi za svoj odlazak. Do kraja se sam usluživao. Nezamislivo se namučio, ali je bio radostan i smiren.
Starac je poslednju noć preživeo mučenički. Prizivao je Presvetu Bogorodicu u svojim bolovima. „Mila moja Bogorodice“, govorio je. Izgubio je svest na dva sata. Kada se osvestio, rekao je prigušenim glasom: „Mučeništvo, pravo mučeništvo“, i potom se mirno upokojio. Beše 12. jul 1994. godine, utorak, 11 sati pre podne, a po starom vremenoslovu 29. jun, tj. spomen prvovrhovnih apostola Petra i Pavla.
Sahranjen je pozadi Crkve prepodobnog Arsenija. Niko nije bio obavešten niti pozivan na njegovu sahranu. Starčeva želja beše da mu sahrana bude neprimetna.
Pošto se nakon tri dana saznalo o njegovom upokojenju, desilo se nešto neopisivo. Iz svih krajeva slivala se reka ljudi da bi se poklonili grobu. Svako je mogao da vidi neposredne izraze ljubavi i poštovanja. Jedni su ga prizivali kao svetog. Drugi su iz pobožnosti uzimali zemlju sa njegovog groba. Oni koji su imali neku njegovu ličnu stvar, smatrali su je za veliki blagoslov.
Njegova kelija na Svetoj Gori, Panaguda, pretrpela je „pobožnu pljačku“. Posetioci su ušli ispod žice i uleteli do prostirke. Uzimali su šta god su našli da bi imali kao blagoslov od starca: šolje, noževe, drva, blatnjave ponjavice, kanap, papire, čak i panjeve koje je koristio kao stolice. Rečeno beše neposredni izraz, nepokrenut ni od koga.
Plač i suze su gušili mnoge, posebno one koji su doživeli dobročinstvo od starca. Oni su osećali njegovo odsustvo i svoje sirotovanje. Međutim, potom je svanula utešna nada, tj. da se sa da već nalazi kraj Svete Trojice i moli se za sve.
Na skromnom grobu njegovom, na mermernoj ploči, uklesana je pesma, koju je sam napisao:
Ovde se život okonča, ovde moje disanje prestade, ovde će mi telo sahraniti, a duša će se moja radovati. Moj svetitelj ovde obitava, što je počast moja. Verujem, on će se sažaliti na bednu dušu moju, Izbavitelju će se moliti da Bogorodica bude uz mene.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *