NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
VII U MANASTIRU STOMIO U KONICI
 
Obnova manastira
 
Od Gospoda se upravljaju koraci čoveka (Ps.36,23). Otkrivenjem Gospod i sada upravlja korake čoveka Božijeg, Pajsija u Manastir Stomio, Koničke eparhije. On je bio žedan pustinjskog života i spremao se za pustinju. Međutim, Bogorodičinom zapovešću on se našao u manastiru u svetu.
Sam starac je govorio: „Ja sam mislio da, budući da sam postao monah, Bogorodica neće tražiti da ispunim zavet koji sam joj dao u ratu da ću, ukoliko me njena blagodat sačuva, ići i tri godine pomagati da se izgradi njen izgoreli manastir. Međutim, izgleda da je ipak htela“.
I starac se našao u mirnom Manastiru Stomio avgusta 1958. godine. Ljudi su se obradovali njegovom dolasku i mnogi su ga posećivali.
On je započeo obnovu spaljenog manastira, nemajući neophodan novac i građu. Pomagali su mu izvesni dobri Hrišćani. Vladika mu je rekao da sa svetim moštima obilazi okolna sela kako bi sakupio sredstva. I gde bi otišao, dolazili su siromašni ljudi, celivali mošti i davali po tanjir pšenice. Pšenicu, pak, koju je sakupljao, po jedan dva džaka, on nije zadržavao za radove oko obnove, nego je davao svešteniku svakog sela kako bi je podelio najsiromašnijim porodicama.
Međutim, dovevši ga u svoj manastirčić, Presveta Bogorodica je imala blagovoljenja prema njegovim napornim trudovima. Ona je prosvetila neke ljude da prilože novac, građu i lični rad. Mnogo puta je, naravno, starac osećao i njenu neposrednu saradnju i razumevanje. On je pričao: „Pri izlivanju ploče došlo je sedamdesetoro ljudi da pomognu. Pošto je posao uznapredovao, majstori mi rekoše: „Nedostaće dvadeset džakova cementa“. Šta sad da radim? Našao sam se u teškom položaju. Jer, kako kažu, nije dobro da je ostave napola, a da donesu još cementa trebalo je četiri i po sata sa životinjama koje se nalažahu u polju. Ja otrčah u crkvu, upalih sveću, klekoh i zamolih Bogorodicu da pomogne. Potom otidoh i rekoh radnicima da nastave posao, stavljajući pravu razmeru. I pošto su završili, preteklo je pet džakova cementa“. U međuvremenu, žene koje spremahu ručak obavestiše starca da je malo hleba i hrane u odnosu na broj radnika. On ih, pak, umiri govoreći da se uopšte ne sekiraju. I zaista, svi jedoše, i nasitiše se, i nakupiše komada što preteče (Mk. 8,8). Odlazeći, oni su poneli i hleb u kesi. Takođe, u toku rada crni oblaci prekriše nebo, najavljujući provalu oblaka. Međutim, ukoliko bi kiša pala, ploča bi ostala na pola. Ipak, sunce ubrzo izgreja i rad bi završen.
Teško je bilo i nalaženje građe, ali i njen prenos puteljkom koji beše sličan „kozijoj stazi“. On se na određenim mestima mnogo sužavao, usled čega je natovarena životinja jedva prolazila. Sa druge strane je bila provalija.
Jedan radnik je pripovedao: „Trebalo je da izlijemo ploču, a otac Pajsije je vukao pesak iz reke i donosio ga u manastir. Nešto u džakovima na leđima, a nešto sa životinjama koje je nalazio ovde onde, uspeo je da izlije ploču, premda se mnogo umorio“.
Gospodin Georgije Maipas je pričao: „Došao je u neko doba predavač drevnoslovlja [arheologije], gospodin Dakari. Video je da je crkva pokrivena pločom i rekao ocu Pajsiju: „Poslaću ti beli mermer“. I zaista, poslao ga je i ostavio kod mosta. Starac obavesti Koničane da ga sa životinjama prenesu. Oni dođoše i videše mermer, koji im se učinio velik. Stoga rekoše da mule ne mogu da ga prenesu, zbog straha da se ne survaju u provaliju. Starac im reče: „Dobro“. I ništa više. On siđe i uze dva mermera na leđa da bi ih popeo u manastir. Neki ga videše: „Oče, šta radiš“. „E, pošto je Koničanima žao mula, ja ću sam da ga izvučem“. Oni otrčaše i kazaše: „Zašto sedite u kafanama, dok otac Pajsije sam na svojim leđima vuče mermer“.
I kod nekih proradi želja za časnim nadmetanjem, te dođoše sa mulama i odvukoše mermer. I pod crkve beše prekriven belim mermerom“.
Starac je kupio drvo i sam napravio vrata, prozore, stasidije, stolove i sve drugo što je trebalo.
On je promenio i krov na crkvi, napravio kelije za monahe, gostoprimnicu, sabirnicu za vodu i druga dela.
Njegova sestra Hristina se seća: „Manastir je bio ruševina. Odlazila sam i pomagala. Pošto smo pošli prvi put, natovarili smo na jednu mulu malo stvari. Iako je postojala soba i kuhinja, i druga soba na kapiji, on je napravio baraku od dasaka, taman koliko da sedne, ali ne i da legne. Ja mu rekoh: „Gde ćeš ovde da boraviš? Poješće te miševi“. A on mi odgovori: „Ukoliko neko dođe treba da ima sobu za boravak“. Hranu mi je vraćao. „Uzmi je, jer će je miševi pojesti“. Ostao je u baraci sve dok nisu došla druga dva oca, kada je napravio tri male kelije. Kasnije je napravio keliju u uglu i u njoj boravio“.
Gospodin Maipas navodi: „Otac Pajsije je bio savršen stolar. On je uz mnogo truda vaskrsao uništeni manastir. Bio je bolestan, ali i isposnik. Post nikada nije kršio“.
I gospodin Janji Hadžirumbis svedoči: „Posetili smo starca u Stomiu i videli gazdinstvo koji je napravio u manastiru . Njegova dela su izazivala divljenje. Rekao nam je da se jaruga, koja se nalazila niže, zimi teško prelazi. Ponudili smo se da mu pomognemo. Sam je napravio oplatu za mostić. Potom je došlo osmoro ljudi da mu pomognu da baci cement“.
 
Dostojan poštovanja
 
Starac se nije trošio samo na građevine. On je svojim vrlinskim životom i rasudljivim savetima kod posetilaca izazivao poštovanje prema svetosti manastira.
On je pred manastirskim ulazom, na uzvišenju sa desne strane, otvorio jedan grob. Pored je postavio krst i svakog dana je palio kandilo i kadio. Rečeno je činio radi sećanja na smrt, ali uglavnom da svetovnjaci ne bi mogli da se provode u blizini.
Prestala su lumpovanja i igranja. Smatrao je da ne priliči da se u crkvi vrši bogosluženje, a napolju da se veseli. Samo je za slavu snishodio da idu preko puta u šumu da jedu, gde je postojala i tekuća voda. On je pripremio prostor. I daske je stavio da bi se zaštitili od hladnoće. Međutim, nije im dopuštao da piju opojna pića. Pa ipak, poneko ne bi poslušao. Jednom je neko doneo jedan sud uza [rakije] i prodavao ga narodu. Starac je shvatio i upitao: „Šta imaš ovde“. „Vodu“, odgovori on. „Vodu ima i ova česma“.
I kako je sud sa uzom bio blizu provalije, on ga gurnu nogom, te se skotrlja dole do reke Aos.
Ispod manastira, pre malog cementnog mostića, na mestu „Gavros“, postavio je on dve table. Jedna je ukazivala na manastir sa natpisom: „Za Sveti manastir Stomio, pristojno odeveni“, a druga je pokazivala ka reci sa natpisom: „Za reku Aos, ne pristojno odeveni“. Naročito nije želeo da u manastir ulaze nepristojno odevene žene. Na mala vrata oltara stavio je tablu: „Zabranjen ulaz svetovnjacima“.
Jednog petka došli su svetovnjaci u manastir. Uzeli su manastirski tiganj, naložili vatru izvan kapije i počeli da prže ribu, koju behu doneli. U početku starac ih nije primetio, budući da je bio zauzet. Kada ih je primetio, njegova božanstvena revnost se raspali. On izađe, uze tiganj i baci ga u provaliju zajedno ribom.
 
Skok u provaliju
 
Jednom prilikom starac je prenosio svete mošti. Kovčežić mu je bio vezan kajšem za ramena. Na delu puta koji se zove „Velika stepenica“, kajš se pokidao i kovčežić polete u provaliju. Iz ljubavi i poštovanja prema svetim moštima i ne misleći na sebe i bez imalo oklevanja, starac odmah skoči u provaliju da bi ih sustigao. Kovčežić se prevrtao i udarao u stene. On sam se, blagodaću Božijom, sačuvao čitav. Ništa mu se nije dogodilo, ni ogrebotina! I kovčežić i svete mošti su ostali netaknuti, dok su se gvozdene korice, koje behu prilagođene kivotu, iskrivile od udaraca. Provalija je bila duboka i strma, usled čega je bilo nemoguće da se starac ponovo popne. Da bi izašao na stazu, dugo je hodao u potoku.
 
Prenos moštiju prepodobnog Arsenija
 
Prve godine dolaska u Stomio odlučio je da prenese mošti prepodobnog Arsenija. Prošlo je već više od trideset godina otkako beše sahranjen na groblju na Krfu. Brigu o manastiru je ostavio svom bratu Rafailu, i oktobra 1958. godine otišao na Krf, gde je potražio svog starog prijatelja i druga iz vojske, Paitelisa Dzekosa. Našao ga je u radionici u kojoj je radio. Gospodin Pantelis ga nije prepoznao. Sagnute glave u svom uredu, on ga je upitao: „Oče, šta želite“. Starac nije odgovorio. „Želite li da vam u nečemu pomognem“, opet ga je upitao. „U ovome“, reče mu on i pokaza svoja dva velika prsta. On ga prepoznade i pun radosti i ushićenja zagrli i poljubi, budući da je neočekivano video svog prijatelja i spasitelja.
On je kod kuće rekao svojoj majci i supruzi da pripreme bogatu trpezu, zamolivši starca da mu ispuni želju i da ostane kod njih.
„Pošto ću ja tebi ispuniti želju, i ti ćeš meni ispuniti jednu“. „Koliko hoćeš“.
Zatražio mu je da ruča samo zelje, u koje će stavljati tri kapi ulja, i dve tri masline. Ništa više.
Spavali su u istoj sobi. U toku noći on je tri puta ustajao, klečao pored kreveta i molio se, pošto bi najpre pogledao i proverio da li gospodin Pantelis spava. Međutim, gospodin Pantelis se pretvarao da spava.
Ujutro su po velikom pljusku pošli ka groblju. Kaže starac gospodinu Pantelisu: „Nemoj se bojati. Usput će kiša prestati“. I zaista, kiša je postepeno slabila, sve dok nije sasvim prestala da pada.
Pri iskopavanju starac je kosti oprao vinom i vodom, zamotavajući ih potom u bele komade čistog platna i stavljajući ih u neku crnu kutiju, sličnu sanduku. Našao je i zakačku sa kajša prepodobnog Arsenija. U jednom trenutku se okliznuo i pao preko gospodina Pantelisa, koji se rukom oslonio na zid[1].
Grobar se bunio što su došli po kišnom danu. Stoga je starac, iako je uzeo dozvolu od vladike, iz osetljivosti rekao gospodinu Pantelisu: „Pošto se čovek žalosti, neka ostanu dva tri dela. Izvadićemo ih kada dođem dogodine“.
Posle iskopavanja, jedan zrak sunca se probio kroz kiparise i obasjao grob.
Pošto su završili posao, on je otišao da boravi u hotelu, s obzirom da nije želeo da mošti nosi u kuću gospodina Pantelisa, koji tek što se bio oženio. Jer, žene su događaj mogle pogrešno da protumače. Pošto su se ujutro susreli, gospodin Pantelis ga je video izmenjenog od Božanske blagodati. I on mu reče: „Danas si mnogo lep! Zaista si mnogo lep“.
Starac mu je pričao: „Da ti kažem šta mi se sinoć dogodilo. Pošao sam da otvorim i celivam mošti, ali neka sila me je pritiskala da me udavi. I ja u času rekoh: „Sveti Arsenije, pomozi mi“, te se odmah oslobodih“[2].
U Konicu on se vratio radostan sa svetim moštima i prenoćio u kući Keti Patere, gde ih je postavio ispod ikonostasa. Ona je upalila kandilo, a zatim se pozabavila kućnim poslovima. Međutim, u sobi gde su bile mošti videla je svetlost kao da seva i pomislila da će da pada kiša. I ona požuri da uzme kišobran, budući da je sutradan ujutro htela da ide u Donju Konicu na Svetu Liturgiju. Starac je pokušavao da joj objasni da „munje“ nisu na nebu (s obzirom da je napolju bilo lepo vreme i da je nebo bilo zvezdano), nego da dolaze od svetih moštiju. Po njenom svedočenju,“radilo se o čudesnoj svetlosti, tj. kao da je sevalo, a ne kao da je svetlelo“.
 
Trudovi, podvizi i bezmetežje
 
Starac je Stomio nazivao „Bogorodičina baštica“, kako bi se podsećao na Svetu Goru. Oko njega se nalazila divlja, netaknuta lepota. Po stručnjacima, njegova okolina je bila jedno od najlepših mesta na svetu.
Ipak, uslovi za život behu veoma teški. Manastir nije imao ni jednu životinju. Starac je pričao: „Imao sam mnogo snage. Razdaljinu od dva sata prelazio sam za tri četvrti. Voda koju sam pio odmah se pretvarala u krv. Dešavalo se da iz Stomija idem u Konicu tri četiri puta na dan kako bih za izgoreli manastir donosio građu na leđima“. Međutim, i samo pešačenje bi predstavljalo surov i naporan podvig. On je, pak, bivao radostan s obzirom da je voleo napor.
Ponekad je starac izuvao cipele i hodao bos, naspram starog manastira, jednom teško prohodnom stazom. Pomolio bi se i potom se vraćao urvinom reke Aosa posle dva tri sata. Jedan mladić ga je upitao za razlog. On je odgovorio: „Trebalo je da ranije postanem kaluđer“. Naime, on je dodavao druge podvige da bi dopunio ono što je propustio, s obzirom da je nešto kasnije postao monah.
I premda se „upleo u Martine poslove“ (tj. zidanje) i u pomaganje svetu u njegovim potrebama, on je nastavljao podvig i čak ga pojačavao sa već narušenim zdravljem. Postio je strogo i na svaki način pokoravao svoje krhko telo, iako je upražnjavao lečenje i primao brizgalice. Ponekad je sa čašom vode provodio celi dan i noć. Iako je u manastirskoj bašti gajio razno povrće, njegova uobičajena hrana beše čaj sa suvim hlebom ili mleveni orasi.
Gospođa Pinelopa Barbuti navodi: „U baštu je išao bos, a uveče je vadio trnje iz nogu. Jeo je jedno parče suvog hleba ujutro, i jedno uveče. Ponekad je pio samo čaj. Mnogo je radio. Gotovo nikako nije spavao. Trudio se da nikome ne pokvari raspoloženje i želeo je sve da uspokoji. Nikada nije govorio – ne. Koža na rukama mu je bila odebljala od mnogo poklona. Noge su mu bile same kosti. Imao je mnogo zdravstvenih teškoća“.
Danju je surovo radio, a noću bdeo. Sam je čitao sva bogosluženja, kao što beše naučio u Svetoj Gori. Nije preskakao ništa od onoga što je monaški ustav predviđao. Sa velikom tačnošću je izvršavao svoje monaške obaveze. I na brojanici se molio za žive i upokojene uopšte, i za ljude koji su imali posebne potrebe.
Nužno bavljenje ljudima i radovima nisu ugasili njegovu žeđ za bezmetežjem. Naprotiv, oni su je pojačali, te je izmišljao načine da ne prekida svoje umno delanje i opštenje sa Bogom. Čeznuo je da pribegava tihim pećinama i da se neometano moli, „žudeći i ištući Boga“, što beše njegova duhovna radost. Budući sam u bezmetežju i jedino sa Bogom, on se uslađivao i hranio bogoopštenjem, preko svoje omiljene umne molitve.
Iako je manastir bio na pustom i mirnom mestu, starac se ponekad povlačio u jednu pećinu. Odlazio je noću i bdeo uz brojanicu i nebrojene poklone. Pećina je, međutim, bila ne osunčana i propuštala vodu.
Stoga je iskopao drugu pećinu na sunčanom mestu, malu kao peć, u koju je mogao samo savijen da stane. Sakrivao ju je granama da se ne bi videla. Kasnije je našao šupljinu u hrastu. Bila je na još osunčanijem, suvljem mestu. Hteo je da je proširi kako bi mogao da stane u nju i kako bi zimi dolazio i bezmetežovao, budući da u zimskom periodu sunce uopšte ne vidi manastir.
Ukoliko nije imao poklonika, on se na nekoliko sati zatvarao u svoju keliju. Proučavao je [svetootačke tekstove], molio se i bavio se duhovnim delanjem na sebi. Ostavljao je malo otškrinuta vrata kelije da bi video kapiju, budući da bi neko mogao dođe. Potom je nastavljao poslove.
U danima kada je bilo poklonika i kada se bavio oko njih, on je sa rasuđivanjem nalazio vreme da vrši svoje duhovne obaveze. U slučaju da ih je mnogo dolazilo, on je ostavljao nekog poznatog da pazi na crkvu, a sam se povlačio da vrši svoje monaške obaveze. Potom se vraćao. Odlazeći da se moli, uvek je vrata kuhinje ostavljao otvorena. I ako bi neko prolazio, mogao je da nađe nešto da pojede. Beše u njoj hleba, limenki, paradajza i dr.
 
Zaštitnik siromaha i siročadi
 
Pored građevina, on se brinuo i o potrebitima. A njih je bilo mnogo. U selima Konice je vladala velika beda, zapuštenost, nesreća. Starac je skupljao odelo, novac, hranu i lekove, pravio pakete i slao ljudima koji su oskudevali. U delu čovekoljublja kao pomoćnike je imao pobožne žene. One koje su imale raspoloženja slao je zanemoćalim osobama, uglavnom starčićima, koji nisu imali ni jednog rođaka uz sebe.
On beše uzeo dozvolu od policije te je u svakom delu Konice postavio po kutiju za skupljanje novca, odredivši i po jednog odgovornog. Ispred policijske stanice je bila jedna više kutija. Sastavio je i odbor koji je raspolagao novcem i davao shodno potrebama.
Starac se starao da siromašna i sirota deca nastave učenje. Upućivao ih je na odgovarajuće ljude, ali ih je i sam prema moćima pomagao. Mnogi od njih su danas naučnici i blagodarni starcu.
Manastirsko imanje on je davao siromašnim porodicama da bi ga obrađivali. Zakupninu nije tražio. Govorio im je da prilože manastiru šta žele, ukoliko imaju dobar usev. Ukoliko, pak, nije bila dobra godina, on nije tražio ništa.
Njegova sestra Hristina je mnogo puta donosila odeću ili hranu, što on nikada nije primao. Govorio joj je da nosi porodicama poznatim po oskudevanju.
Na Bogojavljenje je obilazio kuće sa svetom vodicom i ljudi su ponešto davali za manastir. Obišao je i neku kuću gde su imali nepokretno dete. Domaćica kuće je htela da ubaci nešto u kutiju. Starac joj reče: „Presveta Bogorodica ne traži od tebe. Ti imaš nuždu“. I odmah je na stolu ispraznio kutiju sa svim novcem koji beše sakupio.
Keti Patera navodi: „Pomagao je mnogo sveta. Bio je mnogo milostiv. Jednom sam mu isplela džemper. Susrevši na putu neku ludu ženu, odmah je skinuo džemper i dao joj ga da se jadnica ne bi smrzavala. Davala sam mu i druge stvari, ali ih je on davao prvom koga bi sretao“.
Gospodin Toma Tasios svedoči: „Jednome starcu koji življaše sam i napušten u nekoj pećini, on je svake nedelje odnosio neophodnu hranu i svojim rukama ga prao. Polazio je u zoru iz manastira. Išao je da ga obiđe bez ičijeg znanja“.
Gospodin Lazar Stergiu se seća da je starac redovno posećivao neku siromašnu staricu, koja je živela sama u baraci, i odnosio joj hranu.
 
Mučeničko suočavanje sa iskušenjem
 
Starac se brinuo ne samo o veštastvenim potrebama ljudi, nego još više o spasenju njihove besmrtne duše. Sam je pričao: „Pitao sam za neku svoju školsku drugaricu i saznao da je pošla lošim putem. E, dakle, molio sam se da je Bog prosveti i te da dođe da joj kažem neku reč. Bio sam prikupio tekstove o pokajanju. Jednom je došla sa još dve tri [drugarice]. Potom je često dolazila sa svojim detetom, sa svećama i uljem. Jednog dana neko mi je rekao: „Oče, ona te izigrava. Drugačije se pokazuje ovde, a drugačije dole sa policajcima“.
Kad je došla sledeći put, ja sam je strogo izgrdio, te je otišla plačući. Ubrzo sam osetio da se celo telo moje raspalilo od snažnog plotskog žara. Otišao sam, pomolio se i ništa. Čudio sam se kako mi se desilo iskušenje. Ponovo sam se pomolio i opet bez ikakvog ishoda. Najzad sam uzeo sekiru i stavio list leve noge na drvo. Potom sam naslonio sečivo na njega i čekićem odozgo udarao sekiru. Odsekao sam sedam komadića mesa. Nadao sam se da će sa bolom od sečenja unekoliko da se smanji plotsko žarenje, ali ništa. Cipela se napunila krvi, ali borba nije posustajala. Ja sam ustao, ostavio otvoren manastir i uputio se ka šumi. „Bolje da me pojedu medvedi“, rekoh…
Na putu sam se umorio i iscrpljen pao kraj puteljka. Razmišljao sam kako mi se desilo iskušenje i pokušavao da dam objašnjenje, tj. da nađem uzrok njegov. I iznenada mi pade na um žena koju sam izgrdio i pomislih: „Bože moj, ukoliko bi ona osetila sličnu telesnu borbu, kako bi jadnica mogla da izdrži“. Eto šta je bilo! Pokajao sam se zbog strogog ukora žene, zatražio oproštaj od Boga i odmah osetio osveženje, kao da sam izašao iz svežeg kupatila. Žar je bio nestao“.
Zaključujući, on je dodao: „Nije uvek telo krivo kada nas iskušava telesno iskušenje. Jer, telesna borba može da potiče i od pomisli osuđivanja i gordosti. Mi najpre treba da nađemo uzrok iskušenja, a potom da shodno dejstvujemo. Ne treba, naime, odmah da počinjemo postove, bdenja itd“.
Navedeni događaj pokazuje njegovu mučeničko razmišljanje. Pokazao je da starac pre bio spreman da umre i bude hrana zverima, negoli da sagreši, makar i pomišlju. Zaista, on je dao krv da bi primio Duha. I u Žitijama svetih su poznati slični primeri. Na primer, kada se obreo u iskušenju, ava Pahon[3] je otišao u hijeninu jazbinu, a potom stavio zmiju otrovnicu na svoje telo. Međutim, Bog ga je sačuvao i darovao mu bestrašće.
Ožiljci od sečenja videli su se na njegovoj nozi sve do upokojenja. Oni koji su čuli starčevu pripovest, sami su ih videli, opipali i posvedočili.
 
Borbe protiv jeretika
 
U Konici su se već bili pojavili jeretici evangelisti, koji su vrbovali ljude i stalno se širili. Imali su svoju salu, gde su se skupljali. Bili su kao opasan osinjak.
Starca Pajsije beše malo učen, ali stoga beše „pun blagodati i sile“ i velike pravoslavne osetljivosti. Stoga ga je Bog upotrebio da otera vukove protestantske zablude.
On se najpre obavestio o njihovom verovanju. Napisao je tekst o evangelistima i postavio ga u manastiru da bi ga poklonici čitali.
Na njihove skupove slao je svoje ljude da bi videli ko prati predavanja. Potom je posebno pozivao slušaoce jeretičkih propovedi i poučavao ih. I oni više nisu odlazili na jeretičke skupove. Neke od njih je uzimao za radnike u manastiru i ubeđivao ih da prekinu vezu sa jeretičkim ustrojstvom. Oni su postajali najbolji Hrišćani.
Nekim momcima je dao „blagoslov“, te su otišli noću i skinuli tablu koja se nalazila napolju na sali. On je porazgovarao i sa njihovim vođom, koji je dolazio iz Soluna, i ubedio ga da više ne dolazi u Konicu. Njegovim molitvama i odlučnim i rasudljivim suočavanjem, obratili su se svi koji behu zavedeni od evangelista, te je Konica opet postala jedno stado i jedan pastir (Jn.10,16).
Potom su se pojavili Makrakijanci, ali ni njih starac ni je pustio da deluju. Obavestio je ljude koji ništa nisu znali, delujući odlučno i blagovremeno, te su i oni otišli ne postigavši ništa.
Zanimao se i za muslimane iz Konice. Obasuo ih je ljubavlju i pažnjom. Pomagao im je u potrebama i svakog ih petka sabirao u neku od njihovih kuća na razgovor. On se nadao da bi uz ljubav i pravilan odnos oni mogli da postanu Hrišćani. Neki od njih su danas kršteni.
 
„Rukovođen Duhom“…
 
Starac je ispričao: „Došla su dva oca u Stomio da žive sa mnom. Imao sam jednu veliku keliju i hteo sam da je podelim na dve, ali nisam imao novca. Odlučio sam da uzajmim petsto drahmi.
Na putu sam naišao na stalak sa ikonama. Prekrstio sam se, upalio kandilo i nastavio. Stigao sam do neke kuće i nešto me je vuklo da zakucam. Bilo je jutro. Ugledavši me, domaćin se obradova i reče: „Ti mi trebaš. Ovo sam namenio za Bogorodicu“. On mi dade petsto drahmi, baš koliko mi je bilo potrebno.
Imajući u vidu rečeni događaj, drugom prilikom sam osetio sličan unutrašnji nagon: nešto me je iznutra teralo da odem u jedan veliki grad (Janjina). Ne mogavši da učinim drugačije, poslušao sam i otišao. Nisam znao šta idem da radim, tj. nisam imao određeni cilj. Hodajući ulicama, prošao sam pored neke radnje, ušao i kupio nekoliko čaša za kandila u crkvi. „Neka se nađu“, pomislio sam. Stigavši do neke kuće, u jednom trenutku me je unutrašnji nagon povukao da uđem unutra. Poslušao sam i zakucao na vrata. Izašla je i otvorila vrata neka žena u crnini sa svojih 45 godina. Čim me je ugledala, odmah je pala pred moje noge i oko petnaest minuta je vikala: „Isuse moj, hvala ti. Hvala ti, Isuse moj“.
Ušli smo unutra, gde su bile i druge dve žene. Od 11 ujutro do 5 popodne smo sedeli i razgovarali. Potom smo pročitali moleban Bogorodici. Ona je klečeći plakala i napamet pojala moleban.
Rečena žena je mlada ostala udovica. Bila je vrlo bogata. Sirotim devojčicama je davala jedan deo svog imanja, koji su koristili njihovi rođaci. Čekala je da pravilno iskoristi svoju imovinu, pa da potom ode u manastir. U međuvremenu je otišla u Jerusalim i postala tajna kaluđerica. Nosila je crnu odeću, gotovo kao monašku. Uporno je molila Boga da joj pošalje nekog monaha da je nauči monaškom životu. Pošto je uredila svoju imovinu, ona je kasnije otišla u manastir na nekom ostrvu[4].
Ona mi je kazala da na jednom kiosku postoji i jedna druga tajna monahinja. Ja sam otišao kod nje i sreo je. Ona beše preuzela na sebe da odgaji siročad svoga brata, koja su ostala i bez majke. Često se njen um uznosio do umozrenja. Ljudi koji dolažahu da kupuju nisu shvatali njeno stanje. Mislili su da je od velike žalosti bila pomalo izgubljena i odsutna. Sami su uzimali stvari sa kioska i ostavljali novac. Obe su bile izuzetne duše“.
 
Demonski napadi
 
Starac je čuo da su stari oci iz manastira silazili u provaliju radi bezmetežja, te je i on pokušao da siđe. Uzeo je konopac i vezao se, a drugi kraj je privezao za drvo. Našao je zaravan na jednom mestu, od prilike jedan kvadratni metar, i zastao. Ushteo je da se pomoli. Našao je nekoliko kamenova i stavio ih u kraj kao mali zid. Čim je počeo molitvu, dođe iskušenje u vidu vihora, jakog vetra, koji ga je nasilno gurao ka provaliji. I on prizva Bogorodicu: „Presveta Bogorodice, spasi me“. Vihor odmah prestade, i on se spase, pošto je već bio došao do ivice provalije i nogom se oslonio na kamenje. A provalija je bila strašna: i kad je samo pogledaš hvata te vrtoglavica.
Starac je ispričao i o jednom drugom demonskom napadu: „Bio sam u crkvi i molio se. Oko dvanaest sati, u ponoć, čujem bravu na vratima kako se poigrava, krik krak, bez prestanka. Dođe jedan sat, a ona ne prestaje. Istovremeno su se čuli glasovi i lupanje. U manastiru nije bilo nikoga drugog. Pomislih, da ne izlazim napolje, pošto je đavo na vratima. I uđoh u oltar, gde sam i osvanuo“.
 
Spasenje Božanstvenim promislom
 
Starac je pričao: „Jednom je, dok sam popravljao manastir, trebalo hitno da odem i donesem neku građu, koja je bila udaljena dva sata. Usput, na nezgodnom delu puta koji zovu „Golgota“, sretoh nekog poznanika sa tri životinje natovarene drvima. Samari su im se bili okrenuli naopako, a jedna životinja je bila blizu provalije i u opasnosti da padne dole.
Pomislio sam da ću zakasniti ukoliko odem da pomognem. Međutim, savest me nije pustila da budem ravnodušan, te sam pritekao. „Bog te je poslao, oče“, reče mi on.
Pomogao sam mu da stovari, pa da opet natovari [teret], te otidoh. Zadržao sam se oko dvadeset minuta. Na putu sam video da se desio odron dužine trista metara. Kazali su mi da se on dogodio nešto ranije. Ja sam izračunao i uvideo da bih se, da nisam pomogao onom čoveku, upravo u času odrona našao na [opasnom] mestu i da bi bilo nemoguće da se spasem. Sve se desilo po promislu Božijem. Da bi me spasao, Bog je namučio čoveka. Spasao sam se od izvesne smrti. A čovek mi je hiljadu puta rekao „hvala“. Vratih se i ja natrag i povikah mu iz daleka: „Čika Anastasije, spasao si me. Bog te je poslao““.
 
Noćna poseta Presvete Bogorodice
 
Dve pobožne žene iz Konice, gospođa Popi Murelatu i gospođa Pinelopa Burbuti, pomagahu starcu pri obrađivanju bašte.
Jedne večeri, posle povečerja, one otidoše u konak i rano legoše da spavaju. Probudile su se kada su čule da udara klepalo. Izašle su iz sobe i videle starca da izlazi iz svoje kelije. On im reče: „Blagoslovene, zar vam nisam rekao da noću ne lupate u klepalo“.
One sa čuđenjem odgovoriše da nisu klepale i istovremeno ugledaše neku ženu kako nestaje u crkvi. Videle su je sa strane, tj. od ramena na dole, ruku i veo. One su zapravo videle Presvetu Bogorodicu, čija je noćna poseta bila objavljena samopokretanim udarcem klepala.
Starac je dotle govorio glasno. Međutim, potom je iz pobožnosti i strahopoštovanja ćutke dao znak dvema ženama da odu u svoju sobu, a sam je ušao u svoju keliju.
Oko dvanaest, u ponoć, pozvao ih je u crkvu, te su pročitali moleban. Kasnije im je rekao: „Bog vas je udostojio da vidite Presvetu Bogorodicu. Nemojte nikom ništa da pričate“.
 
Pravo demonsko viđenje
 
Starac je ispričao: „Jedne noći sam sedeo u svojoj keliji na stoličici i izgovarao molitvu. Najednom čujem napolju u dvorištu muziku, violine i bubanj, glasove i igranje. Ustajem i gledam kroz prozor da vidim šta se dešava: nije bilo ničega. Potpuna tišina. I shvatih da je sve bilo od đavola.
Nisam ni stigao da sednem na stoličicu da bih nastavio molitvu, kad se najednom kelija ispuni jakom svetlošću. Krova nestade, a svetlost sezaše do neba. Na vrhu svetlog stuba kao da beše neko lice smeđeg mladića, koji je ličio na Hrista. Videlo se pola lica. Na svetlom natpisu je pisalo: „Slava na visini Bogu“. Ja ustadoh i pogledah na gore da bih bolje video lice. I čuh glas kako govori: „Udostojio si se da vidiš Hrista“.
U narednom trenutku pogledah dole da bih video gde ću da zgazim s obzirom da sam hteo da promenim položaj kako bih mogao da vidim celo lice. Istovremeno, ja pomislih: „Ma ko sam ja, nedostojni, da vidim Hrista“. I odmah nestade svetlost i navod ni javljeni Hristos, a tavan se nađe na svom mestu“.
Đavo nije uspeo da prelesti starca lažnim viđenjem, ali mu je iz osvete napravio ogrebotine po nogama, iz kojih je tekla krv.
Povodom rečenog događaja i u vezi sa viđenjima starac je savetovao: „Eto kako počinje prelest. Da mi Gospod nije pomogao da shvatim da se radilo o demonskoj stvari, počeo bi dalekozor lukavog. Evo Hrista, evo Bogorodice, evo proroka itd. I čovek upada u prelest. Stoga ne treba lako da prihvatamo viđenja, pa makar bila i od Boga. I Bog se na neki način zbog neprihvatanja raduje, budući da pokazujemo smirenje i opreznost, koju traži od nas. Zna On da nam pokaže ono što želi i da nas pouči i na drugi način“.
 
Bliskost sa divljim životinjama
 
Velika ljubav prema Bogu i prema Njegovom obrazu, čoveku, preplavljivala je starčevo srce, a njeno prelivanje je obujmljivalo i beslovesnu tvorevinu. On je naročito voleo divlje životinje. A i one su osećale njegovu ljubav i prilazile mu.
Jedno lane je dolazilo i jelo iz njegovih ruku. On mu je bojom nacrtao krst na čelu. Obavestio je lovce da ne love u blizini manastira i da obrate pažnju na lane sa krstom na čelu, te da ga poštede ukoliko ga negde nađu. Nažalost, neki lovac je, potcenjujući njegovu zapovest, jednog dana video lane i ubio ga. Starac se veoma ražalosti i izreče jedno proročanstvo, koje se do tančina ostvarilo. Pošto je osoba još živa, mi ga nećemo navesti.
U šumi oko manastira življahu medvedi. Starac je jednog sreo na uzanom puteljku, dok se peo u manastir sa natovarenim magaretom. Medved se skupio u stranu da bi starac prošao. Starac mu je, opet, rukom dao znak da prođe prvi. Starac je veselo pričao: „On pruži nogu i uhvati me za ruku da bih ja prošao“. On mu reče: „Da se sutra nisi pojavio ovde dole, jer očekujem ljude. Inače, uhvatiću te za uvo i vezati u jasle“.
Starac je govorio da medved ima neko samoljublje. Kada se nađe u opasnosti, on se pretvara da se ne boji, ali posle odlazi trčeći.
Jedan medved je često dolazio. Bio se zbližio sa starcem, koji ga je hranio. U dane kada je narod dolazio u manastir, starac ga je obaveštavao da se ne pojavljuje i da ne izaziva strah kod ljudi. Medved je ponekad kršio starčevu naredbu i neočekivano se pojavljivao. I sve koji bi ga videli uhvatio bi strah. Videli su ga mnogi, među kojima i Keti Patera. Ona je i ispričala: „Dolazila sam jedne noći u manastir sa lampom da bih stigla na Svetu Liturgiju. Čula sam neku buku, uperila svetlo i videla neku životinju poput velikog psa. Pošla je za mnom. Pošto sam stigla, upitala sam oca Pajsija da li se radi o manastirskom psu. On je odgovorio: „Ovo li je pas? Pogledaj dobro. Ovo je medved““.
 
Drugi događaji iz Stomija
 
Jednom su iz kuće gospođe Pinelope Barbuti ukrali malo novca što je imala, ukupno petstotina pedeset drahmi. Nasekirana, ona je odmah otišla u manastir da obavesti starca.
On ju je sačekao ispred manastira kod duda. Doviknuo joj je iz daleka: „Nemoj brinuti. Naći će se. Petstotina pedeset drahmi, zar ne? Naći ćeš ih za petnaest dana“.
Posle trinaest dana sretne ona starca i reče mu da još nije našla novac. On joj odgovori: „Blagoslovena, zar ti nisam re kao za petnaest dana? Zašto si nestrpljiva“.
I zaista, petnaestog dana, neka žena vrati gospođi Pinelopi novac, koji beše ukrao njen sin.
Kada nedeljom nije bilo Svete Liturgije u manastiru, starac je silazio u Konicu da bi bio na službi i da bi se pričestio. U subotu, u ponoć, zatvarao je manastir i za jedan sat bi stizao. Dolazio je i čekao u kosturnici, i po šest sedam sati se molio za žive i upokojene, sve dok crkvenjak ne bi otvorio crkvu.
Jedne noći video je kako kosti zrače svetlošću. Da li se radilo o znaku kojim su duše pokojnih pokazivale da osećaju njegove molitve?
* * *
U manastiru je neko vreme radio gospodin Lazar Stergiu. On priča: „Jedne subote sam pravio oplatu za zid da bih nabacio malter, dok je otac Pajsije čistio crkvu. Oko jedanaest sati hteo je nešto da mi kaže i davao mi je znake. Došlo je podne i otišli smo da ručamo. On, međutim, nije progovarao. Glas mu se bio izgubio. „Šta ti se desilo, oče Pajsije“, upitah ga. On je bio miran, kao da se ništa nije dešavalo. „Da idem dole po lekara“. Nije me pustio. Sporazumevali smo se pokretima. Sledeće subote, dok je prao kandila, čuo sam ga da poje. Izašao je napolje sa Bogorodičinom ikonom. Od radosti sam ga zagrlio“.
Uskoro je došla u manastir i gospođa Pinelopa Barbuti. Videla ga je da ne priča i počela da plače. Kasnije, kada mu se glas povratio, ona ga je upitala: „Šta ti se bilo desilo, oče“.
Starac je kazao da mu se nešto slično desilo i na Svetoj Gori. Međutim, dobio je znak da mu se rečeno više neće ponoviti, kao što se i nije ponovilo.
¦ * *
Keti Patera priča: „Da bi video majku starac je došao u selo Sveti Georgije, gde sam pravila kuću. Neki osmogodišnji dečkić po imenu Stefan pade sa gornjeg sprata dole na beton i udari glavom. Glavica mu se otvori i krv poteče u potocima. Svi koji su se našli pored, baba, njegova majka, počeše da viču i ne znađahu šta da rade.
„Šta radite“, veli im starac.
On siđe dole, zakrsti ga krstom koji je imao, zatraži malo vate i stavi je na ranu. Potom ni lekar nije bio potreban, a ni ogrebotina nije ostala“.
* * *
Jadnom prilikom je starac odužio u Konici, poučavajući muslimane. Da ne bi ostao bez večernje, vršio ju je na brojanici idući ka manastiru po noći. Međutim, demoni mu oteše brojanicu iz ruke. Stoga on ostade na mestu klečeći i moleći se. Po tom reče: „Neću otići odavde dok mi ne donesete brojanicu“. I pritisnuti silom molitve, oni je donesoše!
* * *
Nekom drugom prilikom manastir je posetio gradonačelnik sa drugim zvaničnicima. Starac se nije potrudio da im polaska sa namerom da pomognu manastir, budući da nije naučio da se „divi“, tj. da laska ljudima. Kada je, dakle, pošao da ih posluži, nije započeo od gradonačelnika, nego od čika Đorđa, jednostavnog pobožnog seljaka, koji beše dostojan poštovanja više od drugih. On je poštovao ljude koji su nosili zvanja, ali je više poštovao vrlinu. „Čovekova čast jeste vrlina“[5], a ne prosto
ličnost koja nosi zvanje bez vrline.
* * *
Gospodin Toma Tasios iz Konice pripoveda: „Jednog dana sam sreo starca na autobuskoj stanici za Janjinu. Zajedno smo putovali. Na putu se desio četvorostruki saobraćajni udes: tri autobusa i jedan kamion (su udarili) u bandere za struju. Naš autobus kao da je uzela nevidljiva sila i prenela ga pet metara pored puta, usled čega mu se ništa nije desilo. Rekoh starcu: „Da nije bilo tebe, oče Pajsije, od nas bi ostao stub soli“. A on mi reče: „Jesi li video nekoga da se prekrstio? Kada ulaziš u autobus, pomoli se da dobro putuješ“.
* * *
Gospođa Pinelopa Barbuti je ispričala: „Ukoliko bi ga bolela glava, on ju je prislanjao na Bogorodičinu ikonu, i bol je prolazio.
Prosfore je mesio bez kvasca. Zakrštavao ih je i one su narastale.
Jednog dana mi je rekao: „Dolaze tri lovca. Skuvaj pasulj“. Zaista su došli lovci i zatražili da jedu pasulj. Oni su imali meso u kesi, ali su ga okačili napolje na drvetu, budući da starac nije dozvoljavao da ga prže u manastiru“.
* * *
U Janjini je starac upoznao svetovnu ženu sa darom prozorljivosti. On je hteo da kupi stakla za lampe, ali nije imao dovoljno novca. Nedostajalo mu je trinaest drahmi. Prolazeći pored njene kuće, čuo je kako nekome govori: „Daj ocu trinaest drahmi da kupi stakla za lampe“.
 
Odlazak iz Stomija
 
Žitelji okoline poštovahu „kaluđera“, kako nazivahu starca. Iskreno su ga voleli i pomagali, iako nisu potpuno shvatali koje je blago on u sebi skrivao. U njegovoj ličnosti videli su nešto posebno. Bili su porobljeni njegovom ljubavlju i dobrotom. On je za njih bio anđeo čuvar, uteha, oslonac u teškoćama. Tadašnja deca (koja su sada zreli ljudi) sećaju se mršavog kaluđera koji brzim koracima hoda ulicama Konice, i koji korača „zamišljen“, ne lutajući pogledom levo desno.
Glas o njegovoj vrlini stigao je i dalje od Konice. Dolazili su da ga vide ljudi iz drugih krajeva. Jedno društvo mladih, koji izučavahu bogoslovlje, vezalo se za njega. Dopisivali su se, posećivali ga i boravili u manastiru. Duhovno su bili pomognuti i skoro su svi pošli putem monaškog života.
U međuvremenu, neki posetioci nisu prestajali da ga žaloste svetovnim hirovima, uopšte ne pomišljajući da od njih odustanu. Bivali su zvanični pokušaji da se napravi put za vozila i vazdušni voz (žičara) do manastira. Mnogima od njih bilo je krivo što je starac ukinuo svetske razonode u manastirskoj porti na dan slave, te su se protivili. Neki su zahtevali njegovo proterivanje iz manastira kako bi koristili manastirsko zemljište i šumu. Bilo je i drugih razloga.
Jednom je starac u početku napustio manastir na mesec dana. Uoči slave otišao je u crkvu da pročita službu. Kada je završio, video je da su u dvorištu naložili vatre i da igraju. Uzeo je svoju rasu i ožalošćen otišao noću za Svetu Goru. „Još nisu bili duhovno zreli“, rekao je. No, posle mnogih molbi, opet se vratio.
On se 1961. godine ponovo vratio na Svetu Goru. Da bi ga ubedili da opet dođe, Koničani su poslali pismo sa potpisima u Manastir Filotej. Tražili su da im se starac smiluje i da se opet vrati.
Starac je u pismu pisao: „Pošto sam otišao iz Konice, žitelji su se digli na noge. Nekoliko dana nakon što sam stigao u Manastir Filotej, došao je dopis od gospodina gradonačelnika sa mnogo potpisa i potpisom načelnika okruga, u kome su me ubeđivali da se vratim u Manastir Stomio, jer je velika potreba itd. Iako su napisali razloge, u manastiru nisu svi bili saglasni da mi daju blagoslov. Kako čujem, oni će ići do patri jarha Atinagore i Averofa, tj. ministra spoljnih poslova, da zamole [za pomoć] političkog upravnika Svete Gore, koji potpada pod ministarstvo spoljnih poslova“.
Posle upornih molbi, starac se opet vratio u Stomio, uzevši otpust iz Manastira Filoteja pod datumom 7. 8. 1961. godine.
Videći poteškoće da ostane u Stomiu, njegov brat Luka i Dimitrije Korcinoglu su, na svoje preduzetništvo, na kraju Konice sagradili jednu kućicu, koja je imala keliju, crkvicu i radionicu. Oni su se nadali da će starac u njoj da boravi, budući da nisu želeli da ode i da budu lišeni njegovog dragocenog prisustva.
Iako je obnovio manastir, isterao jeretike (što možda beše njegov najveći doprinos), mnoge pomagao, on je imao misao da ništa ne radi i stalno je osuđivao sebe: „Ja sam kaluđer. Šta ću ovde u svetu“. I sa bolom je govorio Bogorodici: „Presveta Bogorodice, ja sam tražio pustinju, a ti si me dovela u svet“.
I izgleda da je dobio odgovor na svoju molitvu. Jer, kada ga je kasnije otac Kozma, sadašnji iguman Stomija, upitao kako je otišao, on je odgovorio: „E, rekao sam Bogorodici da mi pokaže gde želi da idem. I rekla mi je [da odem] na Sinaj“.
Prilikom posete jednog bogoslova, koji življaše na Sinaju (sadašnjeg sinajskog arhiepiskopa g. Damjana), starac je predao pismo za tadašnjeg arhiepiskopa Porfirija. Pitao ga je, naime, da li bi ga primio na Sinaj da živi negde van manastira, bez ikakve obaveze prema njemu. I dobio je potvrdan odgovor.
Videvši da je njegovo poslanstvo u pustinji sveta završeno i da je ispunio zavet Presvetoj Bogorodici, konačno je ostavio Stomio 30. septembra 1962. godine i krenuo ka Bogopohođenoj Gori Sinaju. On nije naveo razloge svog odlaska, budući da bi se digla buna i da bi se narod podigao. Rekao je da ide radi lečenja. Kada je otišao, mnogi su plakali s obzirom da im je bio uteha.
On ne samo da je obnovio Manastir Stomio i napisao njegov letopis, nego je svojim podvizima i natprirodnim događajima, koje je doživeo, ispisao i svoju povest (Žitije) na njegovim stenama. Koničani sa pobožnim poštovanjem čuvaju u svom sećanju „kaluđera“, koji je danas već svuda poznat kao otac Pajsije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pomenuti deo zida je za g. Pantelisa bio znak prepoznavanja, koga se, posle 37 godina, setio da bi blaženom krfskom mitropolitu Timoteju pokazao mesto groba prepodobnog Arsenija. U subotu, 8. avgusta 1995. godine (po novom vremenoslovu) zbilo se drugo iskopavanje i nađen je deo desne noge, zajedno sa prstima i šest pršljenova.
  2. Zapis o prenosu moštiju potiče od svedočenja g. Pantelisa Dzekosa, sada monaha Arsenija. Naročito o poslednjem događaju tačnije vidi u starčevoj knjizi Sveti Arsenije, str. 89.
  3. Paladije Elenopoljski, Lavsaik, R6 34, 1084.
  4. U Manasgir Faneromeni na Salamini, gde se zamonašila i upokojila kao sestra Ana. U svetu se zvala Atina Hadzi. Za vreme zauzeća je bila narodno veoma zauzeta.
  5. Sveti Jovan Zlatousti, Tumačenje 48. Psalma, R6 55, 232.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *