NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Tačno izloženje Pravoslavne vere

Tačno izloženje Pravoslavne vere

55. O prirodi i razlici, kao i o sjedinjenju i vaploćenju, koji se primećuju u vezi sa vrstom i jedinkom, te o tome kako treba shvatiti reči: Jedna priroda Boga Logosa vaploćena

Priroda se ili poima prostim zapažanjem, jer ne postoji sama po sebi, ili se poima zajednički kao opštost u svim istovrsnim ipostasima koje sažima i objedinjuje, i naziva se prirodom spoznativom u vrsti (vidu, obličju), ili se poima svecela u primanju projava u jednoj ipostasi, i naziva se prirodom spoznativom u jedinki, a to je ona ista priroda koja je spoznativa u vrsti. Prema tome, vaplotivši se, Bog Logos nije primio na sebe ni prirodu spoznativu prostim zapažanjem – jer to ne bi bilo vaploćenje, već varka i tvorevina vaploćenja – niti je, opet, primio prirodu spoznativu u vrsti – jer nije primio na sebe sve ipostasi – nego je primio onu prirodu koja je prepoznativa u jedinki, a koja je ona ista koja je u vrsti – jer je primio na sebe prvine (ono što je najbolje) naše građe – i koja nije prethodno postojala kao ipostas i kao jedinka te ju je on kao takvu prihvatio, nego je ona u Njemu imala začetak svoje ipostasi. Jer ta ipostas Boga Logosa postala je telu ipostas, te je po tome Logos postao telo,[1] i to na način nepromenjiv, a telo je nepreložnim načinom postalo Logos, a tako je i Bog postao čovek: jer Logos je Bog, a i čovek je ipostasnim sjedinjenjem postao Bog. Prema tome, jedno te isto je reći: priroda Logosa i priroda jedinke; jer to niti objavljuje, uglavnom i jedino, jedinku, odnosno ipostas, niti objavljuje opštost ipostasi, nego opštu zajedničku prirodu, koja se u jednoj ipostasi zapaža i ispituje.
Drugo je, naravno, sjedinjenje, a drugo vaploćenje; jer sjedinjenje (jedinstvo) govori o samom spajanju, ali ne govori o onome što se tiče načina spajanja; dok vaploćenje, a to je isto što i reći očovečenje, govori o spoju koji je ostvaren kada je u pitanju telo, odnosno čovek, kao što usijanje gvožđa označava jedinstvo gvožđa i vatre. Naime, i sam blaženi Kirilo je, u svom drugom pismu Sukensonu, tumačeći reči Jedna priroda Boga Logosa je vaploćena, ovako rekao: Ako bismo, dakle, govoreći o prirodi Logosa zaćutali, ne pridodajući reč „vaploćena“, te bismo time na neki način isključili božansku ikonomiju, tada možda ne bi bila nemoguća beseda onih koji, pretvarajući se, pitaju: „Ako je sve (celokupna ipostas) jedna priroda, gde je onda savršenstvo u čovečanstvu (Hristovoj čovečanskoj prirodi)? “ Ili: „Kako to postoji suština koja je podobna našoj? No pošto se, govoreći „vaploćena“, time pokazuje savršenstvo u čovečanstvu i projava suštine onoga što je podobno nama, neka oni prestanu da se oslanjaju o štap trske.“[2] Ovde je Kirilo, dakle, koristio izraz priroda Logosa da bi označio prirodu. Jer da je umesto ipostasi uzeo prirodu, ne bi bilo neumesno, i da to kaže bez izraza vaploćena jer ako u apsolutnom smislu govorimo samo o jednoj ipostasi Boga Logosa, ne grešimo. Na sličan način je i Leontije Vizantijski poimao ono što je rečeno o prirodi, dakle, ne nasuprot ipostasi. A u svome odgovoru na Teodoritov prekor drugog anatemizma, blaženi Kirilo je ovako rekao: Priroda Logosa, odnosno ipostas, a to je sam BOG. Prema tome, izraz priroda Logosa ne znamenuje ni samo jednu ipostas niti opštost (opštinu) ipostasi, već zajedničku prirodu posmatranu u celosti u ipostasi Logosa.
A da se priroda Logosa vaplotila odnosno sjedinila sa telom, to je rečeno; međutim, da je priroda Logosa stradala telom (zbog tela), to do sada nismo čuli, nego smo naučili da je Hristos postradao telom; tako da izraz „priroda Logosa“ ne ukazuje na ipostas. Preostaje, dakle, da kažemo da je Njegovo vaploćenje, zapravo, sjedinjenje sa čovečanskim telom, a to što je Logos postao telo znači da je sama ipostas Logosa nepreložno postala ipostas tela. Isto tako, da je Bog postao čovek, a čovek da je postao Bog, i to je rečeno. Jer Logos, iako je Bog, postao je nepromenjivo (ne pretrpevši nikakve izmene) čovek. A da je Božanstvo postalo čovek ili da se vaplotilo ili očovečilo, nigde nismo čuli. Ali da se Božanstvo, u jednoj od svojih ipostasi, sjedinilo sa čovečanstvom, to smo naučili, I da je Bog primio obličje, odnosno, da se osuštastvio tuđom prirodom, to jest onom koja je podobna našoj, rečeno je. Jer svakoj od ipostasi prideva se ime „Bog“ dok Božanstvom ne možemo nazvati jednu ipostas. Jer nismo čuli da je Božanstvo samo Otac ili samo Sin ili samo Duh Sveti; jer reč „Božanstvo“ ukazuje na prirodu, dok reč „Otac“ ukazuje na ipostas, kao što izraz „čovečanstvo“ ukazuje na prirodu, dok ime „Petar“ ukazuje na ipostas (ličnost). Ime Bog znamenuje i opštost (jedinstvo) prirode, a prideva se kao ime svakoj od ipostasi, kao i reč „čovek“; jer Bog je onaj koji ima božansku prirodu, a čovek onaj koji ima čovečansku.
Povrh svega toga valja znati da Otac i Duh Sveti ni na koji način nisu imali učešća u vaploćenju Logosa, nego samo po bogoznamenjima, po blagovoljenju i po božanskoj volji.


NAPOMENE:

  1. Jn 1,14.
  2. Sveti Kirilo Aleksandrijski, Posl. 46 PG 77,237.
Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

    • Dragi Stojane, preporučujem vam da pročitate Novi zavjet i rane crkvene oce. Nedjelja se setkovala među prvim hrišćanima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *