НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

11. О ономе што се о Богу као телесноме говори

Будући да у божанском Писму проналазимо мноштво места где се о Богу символички говори начином подобним човековој телесности, потребно је знати да ми, пошто смо људи, и пошто смо оптерећени овим вештаственим телом, не можемо појмити или изрећи божанске и узвишене и невештаствене енергије божанства, уколико не користимо представе и обрасце и символе подобне нашима. Због тога, све што се о Богу говори изразима телесности, речено је символички и има у себи узвишенији смисао, јер божанство је просто и неизобразиво. Према томе, очи Божије, и трепавице, и вид, схватамо као Његову моћ надзирања свега и као непогрешивост Његовог знања; јер тим чулом и ми стичемо савршеније знање и обавештење. А уши и слух Божији, схватимо као Његову милостивост и примање наших молитава, јер и ми, тим истим чулом, бивамо благонаклони према онима који нас моле, приклањајући боље своје ухо ка њима. А Његова уста и говор, схватимо као пројаву Његове воље, пошто се и нама расположења срца откривају устима и говором. Јело и пиће Његово схватимо као наше придруживање Његовој вољи, јер и ми чулом укуса задовољавамо неопходне природне апетите. Мирис, опет, схватимо као прихватање наших мисли и љубави, усмерених ка Њему, јер и ми тим чулом прихватамо мирисе. Лице Божије схватимо као Његово показивање и јављање кроз дела, јер и наше јављање бива лицем. А руке као делотворност Његове енергије, пошто и ми оно што нам је потребно, а нарочито оно најзначајније, властитим рукама остварујемо. Десницу Божију схватимо као Његову помоћ у добру, будући да и ми углавном користимо десну руку за оно што је благообразније и значајније као и за оно што захтева више снаге. А додир Његов схватимо као најтачније познавање и сакупљање оних знања која су најтананија и најскривенија, јер није могуће да они, које додирујући испитујемо, ишта сакрију за себе. Његове ноге и ход, опет, схватимо као Његово притицање и долазак ради помоћи онима који је потребују или ради заштите од непријатеља, или ради каквог другог дела, будући да и ми долазак остварујемо користећи ноге. Заклетву Божију, такође, схватимо као непоколебивост Његове одлуке, јер се и наши узајамни споразуми заклетвом потврђују. Његов гнев и Његову јарост схватимо као омразу и одвратност против неваљалства, јер се и ми гневимо мрзећи оно што је супротно нашој вољи. А заборавност Божију и сан и дремање, схватимо као Његову спорост да се освети непријатељима и одлагање честе помоћи онима који су му блиски. И просто речено: све оно што је о Богу речено на начин који је подобан нашој телесности, скрива у себи неко значење које, својствима која су нама подобна, учи о ономе што је изнад нас; осим ако није речено нешто о телесном доласку Бога Логоса: јер је Он, ради нашега спасења, узео на себе целокупног човека, односно, невештаствену душу, и тело, и својства човечанске природе, као и природне и непорочне[1] страсти.


НАПОМЕНЕ:

  1. Под природним и непорочним страстима разумевамо све болести и слабости којима је подложна људска природа, будући да је ограничена, а које, пошто не зависе од човечанске жеље, него су потпуно природне, немају на себи кривице и слободне су од греха. Такве страсти су: глад, жеђ, замор, бол, пропадивост итд.

3 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *