Тачно изложење Православне вере

86. О светим и пречистим тајнама Господњим

Добри и сведобри и предобри Бог, будући да је сав доброта, због превеликог изобиља своје доброте, није хтео да само Он буде доброта, односно, да нико не учествује у Његовој природи. Због тога је најпре створио умствене и небеске силе, а затим видиви и чувствени свет, а потом је из умственог и чувственог јестества саздао човека. Дакле, све оно што је Њиме постало то по своме бићу учествује у Његовој доброти: јер Он је биће свега што јесте, пошто су у Њему сва бића,[1] не само због тога што их је Он из небића привео у биће (из непостојања у постојање), већ због тога што Његова енергија чува и одржава скупа све оно што је Њиме постало, а пре свега жива бића, јер она и по своме бићу а и учествујући у животу, заједничаре у добру. Словесна бића, међутим, заједничаре у добру и по овоме што смо већ поменули, али и по словесности, и то нарочито по њој: јер некако су My блискија, иако је Он несравњиво изнад свих.
Према томе, човек је, поставши словесан и самовластан, стекао могућност да се, својом властитом слободном вољом, непрекидно сједињује са Богом, уколико пребива у добру, односно, у послушности према Саздатељу. Пошто је човек, међутим, преступио заповест Онога који га је створио, те је допао смрти и пропадивости, Творац и Саздатељ нашега рода je, по својој изобилној милости,[2] уподобио себе нама,[3] постајући човек по свему осим по греху,[4] и сјединио се са нашом природом. Јер пошто нам је предао свој образ и свој дух а ми то нисмо сачували, Он сам постаје причастник наше убоге и немоћне природе, да би нас очистио и удостојио непропадивости и поново нас учинио причастницима свога божанства.
Требало је, наиме, да учесник онога што је најузвишеније буде не само првенац наше природе, већ и сваки човек који то усхте; односно, да буде рођен другим рођењем,[5] храњен погодном и рођењу приличном храном, те да тако достигне у меру савршенства. Својим рођењем, односно отеловљењем и крштењем и страдањем и васрксењем, Христ је ослободио природу од прародитељског греха, од смрти, и од пропадивости, и постао је првенац васкрсења[6] и поставио је себе као пут и образац и пример[7] да бисмо и ми, следујући Његове трагове, усиновљењем постали оно што je Он по природи, односно, синови и наследници Божији и сунаследници Христови.[8] Даровао нам је, како рекох, друго рођење; те као што смо се, родивши се од Адама, њему уподобили, наследивши његово проклетство и пропадивост, тако исто родивши се од Христа, Њему треба да се уподобимо и да наследимо и непропадивост и благослов и славу Његову.
Међутим, пошто је овај Адам духован, ваљало је да и Његово рођење буде духовно,[9] а исто тако и храна Његова; али будући да смо двојаки и сложени, ваља да и рођење наше буде двојако, као што и храна треба да је сложена. Рођење нам је, свакако, даровано водом и Духом,[10] што ће рећи светим Крштењем, док је храна сам хлеб живота,[11] Господ наш Исус Христос који сиђе с неба.[12] Јер када је требало да ради нас прихвати добровољну смрт, у ноћи у којој је предао себе, оставио је нови завет својим светим ученицима и апостолима, а преко њих свима који у Њега верују. Пошто је, дакле, у горњој одаји светог и славног Сиона, заједно са својим ученицима, јео древну пасху и испунио стари завет, Христос омива ноге својим ученицима,[13] предајући им тако символ крштења. А затим, преломивши хлеб, раздао га је њима, говорећи: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење греха.[14] Исто тако, узевши чашу са вином и водом, предао ју је њима, говорећи: Пијте од ње сви; ова је чаша Нови Завет у мојој крви која се за вас излива на отпуштење греха; ово чините, кад Год пијете, у мој спомен Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете и васкрсење Његово исповедате, докле не дође.[15]
Ако је, дакле, реч Божија жива и делотворна[16] и ако шта Год хоће, све Господ чини,[17] ако је рекао: Нека буде светлост,[18] и би светлост; нека буде копно,[19] и постаде; ако се Речју Господњом небеса створише, и духом уста Његових сва војска њихова;[20] ако су небо и земља, те вода и огањ и ваздух и сав њихов красни поредак саздани речју Господњом, а нарочито човек, то многохвално живо биће; ако је својом вољом сам Бог Логос постао човек и пречисту и нескверну крв Свете Приснодјеве бесемено учинио својим телом, зар Он не може хлеб учинити својим телом, а вино и воду својом крвљу?
Рекао је Бог у почетку стварања: Нека пусти земља из себе траву, биље,[21] те до данас, кад киша пада, пушта своје изданке потакнута и оснажена заповешћу Божијом. Рекао је Бог и: Ово је тело моје, и Ово је крв моја, и: Ово чините у мој спомен,[22] и Његовом свемогућом заповешћу то и бива, док не дође; јер тако је рекао: Докле не дође. И осењујућа сила Светога Духа призивањем постаје киша за ово ново земљоделство; јер као што је Бог све створио енергијом Светога Духа, тако и сада енергија Духа остварује оно што је натприродно, што није могуће појмити другачије него само вером. Како ће то бити, вели света Дјева, кад ја не знам за мужа? Арханђео Гаврило одговара: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те.[23] И ти још питаш: како хлеб може постати тело Христово, а вино и вода крв Христова? А ја ти кажем: Дух Свети силази и чини оно што превазилази разум и мисли.
А хлеб и вино узимају се при причешћивању: јер Богу је позната људска слабост да углавном са одбојношћу одбацује оно што није употребом упознао; својим уобичајеним снисхођењем Бог оним што је уобичајено нашој природи чини оно што је натприродно; те као што је при крштењу, будући да се људи обично водом умивају и уљем помазују, спрегао са уљем и водом благодат Духа и крштење начинио бањом[24] препорода, тако исто је, будући да људи уобичавају да једу хлеб и да пију воду и вино, спрегао са хлебом и са вином своје божанство и учинио их својим телом и својом крвљу, да бисмо ми, кроз оно што је уобичајено и сходно нашој природи, доспели до онога што је натприродно.
Тело је истински сједињено са божанством, оно тело које је од свете Дјеве; али не тако што силази оно тело које се вазнело на небо, већ што се сам хлеб и само вино претварају у тело и крв Божије. Но ако истражујеш начин на који то бива, довољно је да чујеш да то бива Духом Светим, и то управо онако како је Господ за себе и у себи Духом Светим саздао тело од свете Богородице. И ништа више не знамо него да је Логос Божији истински и делатан и свесилан, док је начин недоступан испитивању. Но, није наодмет и ово рећи: као што се једењем хлеб природно претвара у тело онога који једе, а вино и вода се природно претварају у крв онога који пије, те тиме не настаје неко друго тело осим његовог ранијег тела, тако се и хлеб предложења и вино и вода призивањем и силаском Светога Духа претварају у тело и крв Христову, и нису два тела, него једно исто.
Онима који се са вером достојно причешћују, свето Причешће дарује отпуштење грехова и живот вечни и очување душе и тела, а онима који се са невером и недостојно[25] причешћују, оно бива на осуду и казну, као што је и смрт Господња онима који верују постала живот и непропадивост на уживање вечнога блаженства, док је оним који нису поверовали и онима који су Господа убили,[26] на осуду и вечну казну.
Нису хлеб и вино обрасци (видови) тела и крви Христове – далеко било – него су само тело Господње, обожено, јер сам Господ је рекао: Ово је, не обличје тела, већ тело моје, и не обличје крви, већ крв, а пре тога рекао је Јудејима: Ако не једете тело Сина Човечијега… немате живота у себи вечнога… Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће,[27] и опет: Који ме једе живеће.[28]
Због тога, приступимо светом причешћу са страхом и чистом савешћу и непоколебивом вером, те ако не сумњамо биће нам у свему онако како верујемо. Почаствујмо га, пак, сваком чистотом, и душевном и телесном, јер и оно само је двојако. Приступимо му са пламеном жељом и крстообразно наместивши руке,[29] да бисмо примили тело Распетога; и подижући своје очи и усне и чела причестимо се божанском жеравицом, да би огањ жеље која je у нама, примивши жар од жеравице, спалио наше грехе и просветлио наша срца, и да бисмо се, причешћујући се божанским огњем, распалили и обожили. Жеравицу[30] је, наиме, видео пророк Исаија: а жеравица није тек дрво, већ дрво сједињено са огњем; тако и хлеб светога причешћа није обичан хлеб, већ хлеб сједињен са божанством; а тело сједињено са божанством није само једна природа, већ једна је природа тела, а друга је природа са њим сједињенога божанства; према томе, то двоје заједно нису једна природа, већ две.
Хлебом и вином је Мелхиседек, свештеник Бога Вишњега, дочекао Аврама[31] када се овај враћао из боја са иноплеменима. Та његова трпеза била је праобраз ове светотајинске трпезе, на онај начин на који је онај свештеник био образац и прилика истинскога првосвештеника Христа: Ти си, вели Писмо, свештеник довека по реду Мелхиседекову.[32] Овај хлеб светога причешћа изображавали су хлебови предложења.[33] Јер то je чиста, односно бескрвна жртва за коју је Господ преко пророка говорио да ће се Њему приносити од излазака до запада сунца.[34]
Тело и крв Христова заузимају место у саставу наше душе и нашега тела; не троше се нити пропадају, нити се налазе у ономе што из тела исходи – далеко било – већ пребивају у нашој суштини и одржавању, постајући одбрана од сваковрсне штете, и средство за очишћење од сваке прљавштине; те ако примамо патворено злато, причешће га очишћује огњем расуђивања, да не бисмо на будућем судишту били осуђени скупа са светом. Јер нас чисти болешћу и сваком врстом недуга, као што вели божански апостол: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А када нам суди Господ, кори нас, да не будемо осуђени са светом.[35] А то je оно, што каже: Јер који недостојно једе и пије тело и крв Господњу, суд себи једе и пије.[36] Њиме очишћени сједињујемо се са телом Господњим и са Духом Његовим, те постајемо тело Христово.
Тај хлеб је првина будућега хлеба, који је хлеб насушни;[37] јер реч насушни знаменује или будући хлеб, односно, хлеб будућега века, или онај хлеб који узимамо ради одржања свога постојања. Било да је овако или онако, он се са правом назива телом Господњим; јер плот Господња је дух који животвори, пошто је од животворнога Духа зачета: Што је рођено од Духа, дух је.[38] А ово кажем не да бих укинуо природу тела, већ желећи да покажем оно што је у њега Животворно и божанско.
Иако су неки хлеб и вино назвали видовима (άντίτυπα, обрасци) тела и крви Господње, као што је рекао богоносни Василије, нису то говорили након њиховог освећења, него пре но што су освећени, називајући тако сам принос.
Причешће се тако назива јер се њиме причешћујемо божанством Исусовим. Назива се још, а уистину то и јесте, заједничарењем (κοινωνία, општење) јер њиме заједничаримо са Христом и постајемо учесници Његовог тела и Његовог божанства. Међутим, кроз причешће и ми узајамно заједничаримо и сједињујемо се; јер, будући да се од једнога тела причешћујемо, сви постајемо једно тело[39] и једна крв Христова и удови један другога, јер смо постали сутелесници[40] Христови.
Свом снагом се, дакле, пазимо да не узимамо причешће јеретика, нити да им дајемо: He дајте светиње псима, вели Господ, нити бацајте бисера својих пред свиње,[41] да не бисмо постали учесници њиховог кривославља и њихове осуде. Јер ако смо у јединству са Христом и узајамно са сваким од нас, онда се свакако, и са сваким ко се причешћује скупа са нама, сједињујемо својим благовољењем; јер то јединство бива по благовољењу, а не без нашега расуђивања. Јер сви смо једно тело, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо[42], као што вели божански апостол.
Но хлеб и вино се називају видовима будућих добара, не по томе што нису истински тело и крв Христова, већ по томе што сада кроз њих учествујемо у божанству Христовом, док ћемо тада учествовати само гледањем.

НАПОМЕНЕ:

[1] Упор. Дап 17,28.
[2] Лк 1,78.
[3] Јев 2,17.
[4] Јев 4,15.
[5] Јн 3,3 и даље.
[6] Упор. 1. Кор 15,20.
[7] 1. Пт 2,21
[8] Рим 8,17
[9] Јн 3,6.
[10] Јн 3,5.
[11] Јн 6,48.
[12] Јн 6,51.
[13] Јн 3,15 и даље.
[14] 1. Kop 11,24.
[15] 1. Кор 11,25-26.
[16] Јев 4,12.
[17] Пс 135,6.
[18] Пост 1,3.
[19] Пост 1,6.
[20] Пс 33,6.
[21] Пост 1,11.
[22] 1. Кор 11,25.
[23] Лк 1,3 и даље.
[24] Тит 3,5.
[25] l. Kop 11,27 и 29.
[26] 1.Сол 2,15.
[27] Јн 6,53 н 55.
[28] Јн 6,58.
[29] Древно предање Цркве било је да хришћани приступају светом причешћу скрштених руку на прсима.
[30] Ис 6, 6.
[31] Пост 14,18; Јев 7,1.
[32] Пс 110,4; Јев 7,17.
[33] Лев 24,5-9.
[34] Мал 1,11.
[35] 1. Кор 11, 31-32.
[36] 1. Kop 11,29.
[37] Мт 6,11.
[38] Јн 3,6.
[39] 1. Кор 10,17.
[40] Еф 3,6.
[41] Мт 7,6.
[42] 1. Кор 10,17.