60. Упућено онима који кажу: ако су у човека две природе и две енергије, тада је нужно рећи да су у Христа три природе, и исто толико енергија
За сваког човека, будући да је састављен из двеју природа, то јест из душе и тела, и да су оне у њему непромењиве, рећи ће се, с правом, да су у њега две природе; јер је и после сједињења очувано у њему природно својство и једне и друге природе. Јер тело није бесмртно, него пропадиво, нити је душа смртна, него је бесмртна, нити је, опет, тело невидиво, нити је душа видива телесним очима, него је душа словесна и умствена и бестелесна, док је тело вештаствено и видиво и бесловесно. Дакле, оно што је по суштини супротно, није једне природе: према томе, ни душа и тело нису једне суштине.
И опет: ако је човек словесно смртно живо биће, а свако одређење представља показање њему подложних природа; и ако, сагласно са његовом природом, оно што је словесно са оним што је смртно није једно те исто, тада, по правилу властите одредбе, човек неће имати само једну природу.
? ако се понекад каже да је у човека једна природа, узима се тада реч природанаместо човечанске врсте, јер ми велимо да се човек од човека не разликује по некаквој разлици природе, већ сви људи, имајући исти састав и бивајући сложени из душе и тела, те имајући две природе, потпадају под једну дефиницију. ? то није противно разуму, када је и свештени Атанасије, у својој беседи упућеној против оних који хуле на Духа Светога, рекао да све што је створено, будући да је настало, има једну природу, и то овако говорећи: А да је Дух Свети изнад творевине, и да је нешто друго у односу на природу онога што је створено, и да је посебна личност божанства, могуће је, опет, разумети[1]Јер све оно што се види као заједничко и у многима, и што не постоји у некима више а у некима мање, назива се суштином. Пошто је, дакле, сваки човек састављен из душе и тела, сагласно са тим велимо да сви људи имају једну природу. Говорећи, међутим, ? Господу, не можемо рећи да је у Њега једна природа, јер оне, свака појединачно, и након сједињења задржавају своја природна својства, и није могуће наћи Христа као врсту. Јер није било другог Христа, насталога из божанства и човечанства, који би исти био и Бог и човек.
И опет: није исто бити један уодносу на човечију врсту, и једану односу на суштину душе и тела. Јер једану односу на човечију врсту указује на јединствену сличност која постоји у свим људима, док један уодносу на суштину душе и тела уништава само њихово биће, водећи их у потпуно непостојање; јер, или ће се једна суштина претворити у Другу, или ће од онога што је различито настати нешто потпуно друго, те ће и једно и друго (и душа и тело) бити измењени, или ће, остајући у властитим границама, бити две природе; јер што се суштине тиче, тело није истоветно са оним што је бестелесно. Није нужно, дакле, да ми који велимо да је у човека једна природа, не због истоветности суштинских својстава душе и тела већ због јединствене сличности јединки које спадају у врсту, кажемо да је и у Христа једна природа, када нема врсте која би обухватала мноштво ипостаси.
Каже се, још, да сваки састав настаје слагањем непосредних чинилаца; не кажемо, наиме, да је кућа састављена из земље и воде, него од опеке и дрвета. Морало би се, иначе, рећи да је и човек сложен из најмање пет природа, односно, из четири елемента и душе. Тако и када је реч ? Господу нашему Исусу Христу, не испитујемо делове делова, него оно што непосредно учествује у Његовом саставу, односно, божанство и човечанство.
И још, говорећи да су у човека две природе, принуђени смо да кажемо да су у Христа три природе, а и ви говорећи да је човек сложен из две природе, учићете да је Христос сложен из три природе; тако исто и када су у питању енергије, јер неопходно је да енергија буде у складу са природом. А да се каже да су у човека две природе, и да заиста јесу, сведок је Григорије Богослов: Јер, заиста су две природе,вели он, Бог и човек, јер постоји и душа и тело.[2]А у својој беседи ? крштењу он каже следеће: Будући да смо двоструки, из душе и тела састављени, и из видиве као и из невидиве природе, двоструко је и наше очишћење водом и Духом.[3]
НАПОМЕНЕ:
[1]Свети Атанасије Велики, 1. Посланица Серапиону, ЕПЕ, књ. 118,15
[2]Свети Григорије Богослов, 101. Писмо 101, ПГ 37,180 А 6.
[3]Исти, 40. Беседа, ПГ 35,368 А, 10-13.
