НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

50. О томе да се целокупна божанска природа, у једној од својих ипостаси, сјединила са целокупном човечанском природом, а не само њен део са делом човечанске природе

Оно што је опште и заједничко приречено је ономе што му је потчињено а што је појединачно. Суштина је, дакле, оно што је опште, као што је врста, а ипостас је оно што је појединачно. А појединачна је не у томе што поседује један део природе, јер ипостас нема само један део, него је појединачна по броју, као јединка: јер ипостаси се, веле, разликују бројем а не природом. Суштина је, наиме, приречена ипостаси као њено својство, јер у свакој од истоврсних ипостаси савршена је суштина. Због тога се ипостаси и не разликују међусобно по суштини него по „случајевима“,[1] који представљају њихова карактеристична својства; међутим, то су карактеристична својства ипостаси а не природе; а она дефинишу ипостас као суштину са одређеним случајностима[2] (пројавама). Према томе, ипостас поседује оно што је опште и оно што је њено властито својство, као и то да постоји по себи (за себе, тј. да има лично постојање); док суштина не по стоји сама по себи, него се подразумева у ипостасима. Када, дакле, страдава једна од Божијих ипостаси, кажемо да страдава целокупна суштина, по којој ипостас и постоји у једној од њених личности; зацело да није потребно да све истоврсне ипостаси састрадавају са ипостаси која страда.
На тај начин, дакле, исповедамо да је целокупна природа Божанства савршена (савршено јесте, на савршен начин постоји) у свакој од својих ипостаси, то јест, целокупна je у Оцу, целокупна у Сину, целокупна у Светом Духу. Због тога је Отац савршени Бог, Син савршени Бог, Дух Свети савршени Бог. Тако и велимо да је при очовечењу једног од Свете Тројице, Бога Логоса, целокупна и савршена природа Божанства, у једној од својих ипостаси, сједињена са целокупном човечанском природом, а не само један њен део са делом човечанске природе. Каже, наиме, божанствени Апостол Павле да у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно[3] односно, у Његовој плоти; а његов ученик,[4] богоносни и у божанским стварима велики Дионисије Ареопагит, каже да je у једној од својих ипостаси Бог у потпуности постао заједничар наше природе.[5] Али нећемо бити принуђени да кажемо да су све ипостаси светога Божанства, односно три лица, ипостасно сједињене са свим ипостасима човечанства, јер ни на који начин Отац и Дух Свети нису били учесници ваплоћења Бога Логоса, осим по благовољењу и вољи. Кажемо, међутим, да је целокупна Христова човечанска природа сједињена са целокупном суштином Божанства, јер Бог Логос, од онога што je у нашу природу усадио, стварајући нас у почетку, ништа није изоставио, већ је све узео на себе; узео је, наиме, тело, словесну и умствену душу, као и њихова својства; јер онај ко једно од тога нема – животиња je а не човек. Јер Он целокупан узео је целога мене, и целокупан се са мном целим сјединио, да би тиме мени целом подарио спасење; јер оно што није узето то није ни исцељено.
Сјединио се, дакле, Бог Логос посредством ума са телом, постајући тако посредник између чистоте Бога и материјалности тела. Јер ум господствује над душом и над телом, будући да представља најчистији део душе; а над душом, опет, господствује Бог; а када је то, наравно, допуштено од вишега, ум Христов показује своје господство. Он бива превладан од стране вишега и следује му, те чини оно што хоће божанска воља.
Тамо је ум Христов постао простор, са њим ипостасно сједињеног, Божанства, као што, зацело, ни Његово физичко тело није само сустанар Божанства, како заблудно вели мрско умовање јеретика: Јер суд од једне мерице не може примити у себе две мерице, упоређујући тако оно што је телесно са оним што је нематеријално. И како би се Христос назвао савршеним Богом и савршеним човеком, те једносуштним са Оцем и са нама, ако je у Њему сједињен само један део божанске природе са делом човечанске природе?
Кажемо још да је наша природа васкрсла из мртвих, те да је узашла и седи са десне стране Оца, не по томе што су ипостаси свих људи васкрсле и селе са десне стране Оца, већ због тога што је то остварила целокупна наша човечанска природа у Христовој ипостаси. Каже, наиме, божански Апостол: И с Њим заједно васкрсе (нас) и заједно посади на небесима у Христу Исусу.[6]
Кажемо још и то да је јединство настало из заједничких суштина; јер свака од суштина заједничка је свим оним ипостасима које собом обухвата, и није могуће пронаћи ниједну одвојену и властиту природу, односно суштину, јер бисмо тада били принуђени назвати једне исте ипостаси и једносуштнима и разносуштнима, а Свету Тројицу, када je у питању божанство, назвати и једносуштном и разносуштном. Према томе, сматра се да је једна те иста природа у свакој од ипостаси. Те када кажемо да је, сагласно са блаженим Атанасијем и Кирилом, природа Логоса ваплоћена, велимо да се Божанство сјединило са телом. Због тога и не можемо рећи: природа Логоса је пострадала – јер у Њему није страдало Божанство, – кажемо, међутим, да je у Христу пострадала човечанска природа, не указујући тиме на ипостаси свих људи, него исповедамо Христа пострадалог својом човечанском природом. Према томе, говорећи „природа Логоса“, указујемо на самога Логоса; а Логос, опет, поседује и општост суштине и посебност ипостаси.


НАПОМЕНЕ:

  1. Случај и случајност (манифестација, пројавност) је израз којим се у богословљу указује на својства трију ипостаси Свете Тројице, и на својства природа (божанске и човечанске) у Христу.
  2. Случајности, својства, личне особине.
  3. Кол 2,9.
  4. Свети Јован Дамаскин назива Дионисија, ученика Апостола Павла, писцем Ареопагитских списа, и на тај начин признаје аутентичност тих списа и прихвата њихов садржај, јер они изражавају мистичко богословље Васељенске и Апостолске Цркве и представљају лествицу богословског успона ка вишим стварима. Употреба израза Псеудо-Дионисије у патрологији представља начин научно-истраживачког приступа, а не сведочанство светоотачког богословља.
  5. Свети Дионисије Ареопагит, О божанским именима, 3,592 A 9.
  6. Еф 2,6.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *