Тачно изложење Православне вере

2. О изрецивом и неизрецивом те о познатом и непознатом

Онај који жели да говори или да слуша о Богу треба добро да зна да од онога што се на Бога односи нити је све неизрециво нити је све изрециво, било да је у питању богословље[1] (теологија) било икономија[2] (домострој); нити је, опет, све непознато, нити је све познато; а једно је кад је нешто познато а друго кад је изрециво, као што је једно говорити а друго знати. Много тога, дакле, о Богу нејасно поимамо, и не можемо се исправно изразити, стога смо принуђени да о ономе што је изнад нас говоримо у складу са оним што се на нас односи; као што Богу приписујемо сан, гнев, немарност, или руке, ноге и слично.
Наравно, да је Бог беспочетан, бесконачан, вечан и свевремен, нестворен, непреобразив, непромењив, једноставан (прост), несложен, бестелесан, невидив, недодирив, неописив, бескрајан, необухватив, несхватив, непојмив, добар, праведан, свесилан, творац свеколике твари, сведржитељ, свенадзиратељ, промислитељ о свему, те владар и судија, то и знамо и исповедамо. И да је један Бог, односно једна суштина, и да се Он открива и постоји у три ипостаси,[3] и то у ипостаси Оца и Сина и Светога Духа; и да су Отац и Син и Дух Свети по свему једно, осим по нерођености, рађању и исхођењу; и да је јединородни Син и Логос (Слово, Реч) Божији и Бог, својом милошћу, ради нашега спасења, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, бесемено и беспорочно зачет, и да је рођен Духом Светим од Свете Дјеве и Богородице Марије и од ње постао савршени човек; и да је Он исти једновремено савршени Бог и савршени човек и да има две природе, божанску и човечанску, и постоји у две умствене природе, које поседују вољу, енергију и слободу, и једном речју, које обе савршено поседују својства која приличе тим изразима, наиме божанству и човечанству, односно, једној сложеној ипостаси; те да је гладовао и жеднео и умарао се и био распет и прихватио да искуси тридневну смрт и погребење и да се узнео на небеса, одакле је к нама долазио и опет ће на послетку доћи, о томе сведочи и божанско Писмо и сво мноштво светих.
Но ипак, шта је суштина Божија, или како се она у свему налази, или како је јединородни Син Божији и Бог, испразнивши (добровољно унизивши) себе, постао човек из девичанске крви, бивши другим натприродним начином створен, те како је, не оквасивши својих ногу, газио по води; то нити знамо нити можемо изрећи. Није могуће, дакле, нешто друго осим онога што нам је на божански начин од стране списатеља Старога и Новога завета дато, односно речено и откривено, о Богу рећи или у потпуности другачије замислити.

НАПОМЕНЕ:

[1] Богословље: словљење о Богу и уопште о Светој Тројици. По светом Јовану Златоусту (Омилија 106) неки (од апостола) заблисташе муњом икономије, док (Јеванђелист Јован) грми 6огословљем.
[2] Икономија: све оно што се односи на предвечни план Божији о спасењу човека.
[3] Значење израза ипостас Је од самога почетка било врло неодређено, а нарочито на Западу где је Тертулијаи почео да користи изразе natura (φύσις, природа) и substantia (ύπόστασις, ипостас) да би означио суштину која је заједничка у Светој Тројици. Нешто касније је као синоним коришћен и израз essentia (ούσία, суштина). Пошто је неразумевање израза ”природа”, суштина и ипостас дало повода формирању најразноврснијих јеретичких учења (Савелије је. на пример, схватао Бога као јединственог и по суштини и по ипостаси, а три лица, Оца. и Сина, и Светога Духа, сматрао је за три начина пројаве једне ипостаси, односно једнога Бога, који се преображава према свакој потреби), свети Оци су разјаснили значење тројичних израза а истозначни изрази природа (natura) и суштина (essentia) раздвојени су од израза ипостас (substantia), који собом открива божанска лица Свете Тројице, и то тако да ко не исповеда заједништво суштине у божанству допада до многобоштва, јер је у Оца и Сина и Светога Духа иста природа и једно божанство које је у три савршене ипостаси.