Тачно изложење Православне вере

93. О томе да нису два начела

Да не постоје два начела, једно добро и једно зло, схватићемо одавде: јер добро и зло су међусобно противни, једно друго уништавају, те једно у другоме или једно са другим не могу постојати. Дакле, и једно и друго ће у једном свом делу бити свеукупно. И пре свега, могу се одредити не само по својој целости, већ и по једном делу целине.
Затим, ко је тај који свакоме од њих омеђује простор? Јер неће рећи да су њих двоје у узајамном пријатељском односу и сагласју; пошто зло није зло ако je у миру са оним што је добро и ако се усаглашава са њим, нити је добро заиста добро ако се налази у пријатељству са оним што је зло. А ако ли је тај, који је одредио простор кретања свакоме од њих, неко други, онда је он заиста Бог.
Нужно је, наиме, да се збуде једно од ово двоје, односно, или да се узајамно дотичу те да једно друго уништавају, или да међу њима постоји некаква међа, унутар које неће бити ни доброга ни злога, и која ће бити као некаква преграда која их обоје раздваја једно од другога. А тада неће бити два, него три начела.
Но ако је једно из ова два начела састављено онда је нужно да једно од ово двоје пребива у миру, што злу није могуће – јер оно што у миру пребива није зло – или да се бори – што добру, опет, није могуће – јер оно што се бори није савршено добро; или да се зло бори, а добро, пак, да на борбу не узвраћа, већ да буде уништавано од стране зла, или, опет, да буде у непрестаној тузи и злопаћењу, што добру није сопствено. Према томе, постоји једно добро начело, ослобођено од свакога зла.
Но ако је то тако, кажу неки, одакле је онда зло? Јер немогуће је да зло има почетак свога постојања у добру. Велимо, дакле, да зло није ништа друго но одсуство добра, и скретање од онога што је по природи ка ономе што је против природе; јер ништа није зло по природи. Јер све што је Бог створио беше веома добро,[1] по ономе како је створено. Према томе, ако све остане тако како је створено, биће веома добро; међутим ако својевољно одступа од онога што је по природи, те доспе до онога што је противно природи, завршава у злу.
Природно је, дакле, да све што постоји служи и покорава се Саздатељу. Но када се неко од створења својевољно отргне те постане непокорно Ономе који га је саздао, успоставља у себи зло; јер зло није никакво биће,[2] нити својство бића (суштине), него је догађајно, односно то је својевољно одступање од онога што је по природи ка ономе што је противно природи, што је заправо грех.
А одакле је грех? Он је изум слободног избора ђаволовог. Ђаво је, дакле, зао? По ономе, наиме, како је створен, није зао већ добар; јер саздан је од стране Творца као сјајан и блистав анђео, те као словесан и са слободном вољом; међутим, својевољно је одступао од врлине која je по природи и у мраку зла завршио, удаљивши се тако од Бога, који је једини добар и Творац живота и светлости; јер све што је добро од Њега има доброту, а будући да се ђаво од Њега својом вољом (а не просторно) удаљава, у злу је завршио.

НАПОМЕНЕ:

[1] Пост 1,31.
[2] Упор. свети Атанасије Велики, Слово о очовечењу, одељак 4, ст. 19-24 (ЕПЕ, књ. 1,стр. 236).