НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

67. О страху

Реч страх има двојако значење. Наиме, постоји природни страх, када душа не жели да се растави од тела, због природне привржености и блискости које је Саздатељ од самог почетка у њу усадио; због тога се она природно плаши, налази у агонији, и избегава смрт. А опис тога страха је: Природни страх је сила којом се одолева када је биће угрожено. Јер ако је све од стране Саздатеља преведено из небића у биће, оно све има природну жељу за бићем а не за небићем.
Томе свему је, дакле, од природе сопствено да стреми ка ономе из чега је сачињено. И Бог Логос је, будући да је постао човек, имао ту жељу, показујући стремљење ка ономе што чини Његову природу; желео је јело и пиће и сан, и окушао је то на природан начин, а према ономе што води ка пропадивости показивао отпор, као што je у време страдања својевољно допустио себи страх од смрти. Јер иако се све збило по закону природе, по нашем мишљењу то се ипак није збило по нужности: јер Христос је добровољно и хотећи прихватио оно што je по природи. Према томе, и сам страх и бојазан и агонија припадају природним и непорочним страстима и не спадају у грех.
Постоји, опет, и други страх који се јавља због отказања мисли и због неверја, као и због непознања смртнога часа, као кад се плашимо ноћи због некаквог шума који се чуо. Тај страх је неприродан, и одређујући га – кажемо: Неприродан страх је безразложна бојазан. Такав страх Христос није усвојио: због тога се никада није страшио, осим у време страдања, иако je, по својој икономији, допустио да много пута буде угрожен; јер време смрти није My било непознато.
А да се Он истински уплашио, вели свештени Атанасије у својој беседи против Аполинарија: Због тога је Господ говорио: Сада се душа моја узнемирила. А „сада“ ово значи: када је зажелео; међутим, показује оно што јесте: јер оно што није не назива присутним (оним што јесте, садашњим), јер што се збило одговара ономе што је речено. Јер по природи и истински је све бивало.[1] Те затим опет каже: Никаквим начином, међутим, божанство не прима страдање одвојено од страдалног тела, нити показује узнемиреност и жалост одвојено од узнемирене и ожалошћене душе, нити, пак, очајава и моли се одвојено од ума који је очајан и који се моли, али ако се догађаји и нису одиграли поразом природе, оно што се збило учињено је да би се показало Његово постојање.[2] А то што се догађаји нису одиграли поразом природе, показује да Он то није претрпео невољно.


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Атанасије Велики, PG 26,1124 A 7-13.
  2. Исти, PG 26,1153 Б 5-11.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *