НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

67. О страху

Реч страх има двојако значење. Наиме, постоји природни страх, када душа не жели да се растави од тела, због природне привржености и блискости које је Саздатељ од самог почетка у њу усадио; због тога се она природно плаши, налази у агонији, и избегава смрт. А опис тога страха је: Природни страх је сила којом се одолева када је биће угрожено. Јер ако је све од стране Саздатеља преведено из небића у биће, оно све има природну жељу за бићем а не за небићем.
Томе свему је, дакле, од природе сопствено да стреми ка ономе из чега је сачињено. И Бог Логос је, будући да је постао човек, имао ту жељу, показујући стремљење ка ономе што чини Његову природу; желео је јело и пиће и сан, и окушао је то на природан начин, а према ономе што води ка пропадивости показивао отпор, као што je у време страдања својевољно допустио себи страх од смрти. Јер иако се све збило по закону природе, по нашем мишљењу то се ипак није збило по нужности: јер Христос је добровољно и хотећи прихватио оно што je по природи. Према томе, и сам страх и бојазан и агонија припадају природним и непорочним страстима и не спадају у грех.
Постоји, опет, и други страх који се јавља због отказања мисли и због неверја, као и због непознања смртнога часа, као кад се плашимо ноћи због некаквог шума који се чуо. Тај страх је неприродан, и одређујући га – кажемо: Неприродан страх је безразложна бојазан. Такав страх Христос није усвојио: због тога се никада није страшио, осим у време страдања, иако je, по својој икономији, допустио да много пута буде угрожен; јер време смрти није My било непознато.
А да се Он истински уплашио, вели свештени Атанасије у својој беседи против Аполинарија: Због тога је Господ говорио: Сада се душа моја узнемирила. А „сада“ ово значи: када је зажелео; међутим, показује оно што јесте: јер оно што није не назива присутним (оним што јесте, садашњим), јер што се збило одговара ономе што је речено. Јер по природи и истински је све бивало.[1] Те затим опет каже: Никаквим начином, међутим, божанство не прима страдање одвојено од страдалног тела, нити показује узнемиреност и жалост одвојено од узнемирене и ожалошћене душе, нити, пак, очајава и моли се одвојено од ума који је очајан и који се моли, али ако се догађаји и нису одиграли поразом природе, оно што се збило учињено је да би се показало Његово постојање.[2] А то што се догађаји нису одиграли поразом природе, показује да Он то није претрпео невољно.


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Атанасије Велики, PG 26,1124 A 7-13.
  2. Исти, PG 26,1153 Б 5-11.

3 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *