НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

47. О двема природама; против монофизита

Природе су се узајамно сјединиле непреложно и непромењиво, те нити је божанска природа лишена своје једноставности, нити се човечанска природа, наравно, преметнула у божанску природу или завршила у небићу; нити је, опет из две природе настала једна сложена природа, јер сложена природа не може бити једносуштна ни са једном од природа од којих је сложена, будући да из онога што је другачије произлази нешто друго. Као што за тело које је састављено из четири елемента не велимо да је једносуштно са ватром, те нити га називамо ватром, нити га називамо ваздухом, нити водом нити земљом, нити кажемо да је једносуштно са било којим од ових елемената. Стога, ако је Христос, према ономе што јеретици[1] уче, после сједињења стекао једну сложену природу, тада се Његова проста природа преметнула у сложену, и тада Он није једносуштан ни са Оцем који је просте (несложене) природе, нити са мајком (јер она није сложена из божанства и човечанства), нити, наравно, учествује у божанству и човечанству, нити ће се, опет, назвати Богом ни човеком, већ само Христом; а име Христос неће бити име Његове личне ипостаси, него једне од природа по себи.
Ми, међутим, не учимо да је Христос једне сложене природе, нити да је постао нешто друго из разноликих елемената, као што је човек из душе и тела, или као што је тело из четири елемента, него да је из различитих елемената оно што јесте: јер исповедамо да Он сам и јесте и назива се савршеним Богом и савршеним човеком, који је из две и у две природе, односно, из божанства и човечанства. А име Христос сматрамо именом ипостаси, не користећи га једнострано, него означавајући њиме постојање двеју природа: јер Он је сам себе помазао (осветио), као Бог, наиме, помазујући тело својим божанством, а као човек[2] бивајући помазан: јер Он је и једно и друго. Јер Његова божанска природа представља помазање Његове човечанске природе. А уколико би Христос био једне сложене природе а једносуштан са Оцем, тада би и Отац био сложен и једносуштан са телом, а тако нешто тврдити то je неумесно и препуно сваке хуле.
А и како ће једна природа бити у могућности да прими међусобне различитости суштина? Јер како је могуће да једна те иста природа буде истовремено и створена (тварна) и нестворена (нетварна), и смртна и бесмртна, те описива и неописива?
А ако јеретици, опет, говорећи да је Христос једне природе, кажу да је она проста (несложена), тада ће они исповедати или да је Он сам Бог, и приписаће му машту а не очовечење, или да је, према Несторију, само човек. А где је онда Његово савршенство у божанству и савршенство у човечанству? И како ће рећи да Христос има две природе, када говоре да Он после сједињења има само једну природу? Јер да је пре сједињења Христос имао једну природу, свакоме је познато.
Али оно што јеретике доводи у заблуду је то што сматрају да су природа и ипостас[3] једно те исто. Будући, наравно, да ми тврдимо да je у људи једна природа, ваља знати да то не говоримо имајући на уму својства душе и тела; јер, немогуће је рећи да су душа и тело, када се међусобно упореде, једне природе. Но будући да постоји мноштво личних ипостаси код људи, а природа свих њих бива одређена истим начином, јер сви су сложени из душе и тела и сви су примили природу душе и стекли јестество тела, те заједнички вид многих и различитих ипостаси, кажемо да су они једне природе; односно, да свака појединачна ипостас има две природе, и да се из двеју природа састоји, односно, природе душе и природе тела.
А када говоримо о Господу нашем Исусу Христу, видимо да Он ни са ким нема заједничког обличја (врсте): јер нити је постао, нити јесте, нити ће икада бити другога Христа сазданога из божанства и човечанства, који ће исти, у божанству и човечанству, бити и савршени Бог и савршени човек. Отуда није могуће рећи за Господа нашег Исуса Христа да има само једну природу; као што велимо да је људска јединка састављена из душе и тела, тако велимо и да је Христос из божанства и човечанства. Јер тамо, наравно, имамо јединку,[4] док Христос није јединка, нити, опет, има наречено обличје неког христовства[5] (обличје неког другог Христа коме би био подобан). Због тога, наиме, и говоримо да је сједињење настало из две савршене природе, божанске и човечанске, и то не мешањем или сливањем или стапањем или претапањем једне природе у другу, као што је говорио погубни Диоскор,[6] те Евтих[7] и Север[8] и њихова нечасна дружина. Нити је то сједињење лично[9] (личносно), или односно[10] (тиче се међусобног односа), или према вредности,[11] или по јединству воље,[12] или по равночашћу,[13] или по истоимености, или по благовољењу, као што је говорио богомрски Несторије,[14] те Диодор[15] и Теодор Moпсуестијски,[16] као и њихов вражји сабор. Исповедамо, наиме, да Син Божији и ваплоћени Логос поседује једну ипостас, насталу слагањем[17] (синтезом), односно, по ипостаси, непреложно и несливено и непромењиво и нераздељиво и неодвојиво и у две природе које су савршене; сматрамо да је једна те иста ипостас Његовог божанства и Његовог човечанства, и исповедамо да су у Њему после сједињења сачуване обе природе, не постављајући ниједну од њих посебно ни појединачно, већ као узајамно сједињене у једној сложеној ипостаси. Јер кажемо да је сједињење суштинско, односно истинско, а не замишљено. А суштинско је не због тога што би две природе сачињавале једну сложену природу, већ зато што су две природе истински узајамно сједињене у једну сложену ипостас Сина Божијег. И тврдимо да је сачувана њихова суштинска разлика: тварно (створено) је, наиме, остало тварно, а нетварно је остало нетварно; смртно је остало смртно, a бесмртно је остало бесмртно; описиво је остало описиво, a неописиво је остало неописиво; видиво је остало видиво, а невидиво је остало невидиво; једно блиста чудесима, док друго подлеже порузи.
Логос себи присваја човечанска својства, јер Његово је и оно што припада Његовом светом телу, те тако телу дарује од онога што је Његово кроз узајамно даривање,[18] које се остварује кроз међусобно прожимање појединих делова и ипостасним сједињењем. Остварује се и због тога што је један те исти био онај који је дејствовао у оба вида (у ономе што је божанско и у ономе што је човечанско), учествовањем у оној другој природи. Због тога се, дакле, и каже да је Господ славе био распет[19] на крсту, премда Његова божанска природа није страдала, и исповеда се да је Син човечији пре страдања био на небу, као што је сам Господ казао;[20] јер један и јединствен је био Господ славе, који је својом природом и истински био Син Човечији,[21] односно, који је постао човек; а Његова чудеса и страдања познајемо, иако је једном природом чудотворио a другом подносио страдања. Јер као што знамо да je у Њега једна ипостас, тако знамо и да је сачувана и суштинска разлика природа. А како ће се сачувати разлика ако се не сачува оно што поседује међусобну различитост? Јер разлика је различитост оних ствари које се разликују. Велимо, дакле, да је због разлога (логоса) из кога се међусобно разликују Христове природе, то јест због разлога суштине, Он сједињен њиховим крајностима: по божанству је сједињен са Оцем и Духом, a по човечанству са мајком и са сваким од људи. А имајући у виду разлог сједињавања Његових природа, кажемо да се Он разликује од Оца и Духа, као и од матере и од других људи; јер су природе Његове спојене личном ипостаси, имајући истовремено једну сложену ипостас, по којој се разликује од Оца и Духа, као и од матере и од свакога од нас.


НАПОМЕНЕ:

  1. Монофизити су сједињење двеју природа карактерисали као сливање и мешање, и тврдили су да човечанска природа бива у потпуности исцрпена божанском природом.
  2. Упор. Пс 45,7.
  3. О тројичним изразима видети у овој књизи напом. 1 на стр. 145 (израз природа је истозначан са изразом суштина, а израз ипостас истозначан је са изразом личност).
  4. Јединка (индивидуа): у философији појам јединке изражава „засебност“, односно, издвојеност једнога бића из групе истоврсних бића.
  5. Лична ипостас Богочовека Христа јединствена je у апсолутном смислу.
  6. Диоскор Александријски, председавајући на Разбојничком сабору у Ефесу (449 г.) и присталица монофизитске заблуде.
  7. Евтих, познати цариградски свештеник, увео је монофизитску јерес.
  8. Север Антиохијски, присталица монофизитске јереси, био је родом из Созополиса у Писидији.
  9. Односи се на јеретичко учење Несторија о јединству двеју одвојених природних личности, Бога Логоса и човечанске природе.
  10. Односно сједињење: израз који су прихватали Несторије и Теодор Мопсуестијски, а говори о томе да јединство није било ипостасно (у једној стварној личној ипостаси), већ односно према некој претпостављеној личности сједињења, то јест према именима Христос, Син или Господ.
  11. По учењу Арија, Несторија и Теодора Мопсуестијског, човек Исус је након моралних искушавања која је поднео постао достојан да се сједини са Богом g Логосом (односно, достојан по вредности, ауторитету или по господству).
  12. Монотелитска јерес је прихватала да je у Христу само једна енергија и једна воља.
  13. Израз равночашће и источашће користили су јеретици да би изразили феноменолошко јединство и да би порицали ипостасно сједињење. По речима врлога заштитника вере Васељенске и Апостолске Цркве, светога Кирила Александријскога, равночашће није оно што сједињује природе Христове.
  14. Несторије је, под утицајем Теодора Мопсуестијског, проповедао да две природе у Христу и после сједињења задржавају властита својства и да немају никаквог додира. Христос је, наравно, јединствена личпост, али се та личност не поистовећује са Сином Божијим. Човек Христос није Син Божији по природи, него је само син по истоимености, према којој несторијанци прихватају само по имену једну личност и једнога Христа.
  15. Диодор, епископ Тарсијски, био је присутан на Другом Васељенском сабору (381 г.). Прихватио је сустановање Бога Логоса у човеку Исусу, и био претходник Несторијев. Осуђен је као јеретик од стране Цариградског сабора (499 г.).
  16. Теодор, епископ Мопсyестијски, претходник несторијанства и ученик Ливанија и Диодора. Није прихватао јединство двеју природа у Христу по суштини и по енергији, него само њихово спајање, и није користио израз Богородица. Он и његови списи осуђени су на Петом Васељенском сабору (553 г.).
  17. Израз слагање (синтеза) односи се на образовање једне сложене личне ипостаси у Христу.
  18. Узајамно даривање или присвајање или приопштавање својстава је последица ипостасног сједињења двеју природа у Христу. Оно се састоји у преношењу и предавању једној личности Христа или очовеченога Логоса, свој-става божанске и човечанске природе.
  19. Упор. 1. Кор 2, 8.
  20. Упор. Јн 3,13.
  21. Мт 11,19.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *