НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

39. О ономе што је у нашој власти, односно, о самовласном

Слово о самовласном, односно, о оном што је у нашој власти, као први циљ своје расправе има то да покаже да ли постоји ишта што је у нашој власти; јер много је оних који се томе противе. А друго, шта је то што од нас зависи и над чиме имамо власт. Трећи циљ овога слова је испитати узрок због кога нас је Бог при стварању створио самовласнима (слободне воље). Подухватајући се, дакле, овога првога питања, рецимо најпре нешто о томе како постоје неке ствари које су у нашој власти, докажимо то оним чињеницама које и они прихватају, и рецимо то онако како они говоре.
Свему што бива, веле они, узрок је или Бог или нужност природних закона, или судбина, или природа, или случај или стицај околности. Дело Божије је, наиме, постојање и промисао (промишљање о свету); а дело нужности је кретање оних ствари које се свагда у томе стању налазе; дело судбине је, опет, да оно што је по нужности бива одређено судбином (јер и она је дело нужности); дело природе је, опет, рађање, раст, пропадивост, као и биље и животиње; док је дело случаја оно што је ретко и неочекивано. Случај, наиме, описују као подударност и заједничко деловање два узрока, који имају произвољење као превасходно начело, али као резултат имају нешто што је другачије у односу на оно што је по природи; као када копајући јаму неко пронађе благо, јер нити онај ко је благо ту оставио није га ту оставио да би га онај други пронашао, нити је, опет, овај што је благо пронашао копао због тога да би га пронашао, него је први то учинио да би, кад зажели, преузео благо, а други да би ископао јаму; међутим, догодило се нешто потпуно другачије од онога што су обојица намеравали. Коначно, дело стицаја околности је оно што се догоди беживотним стварима и бесловесним животињама, без учешћа природе и вештине. Тако они тврде. Чему ћемо, дакле, приписати све оно што бива од људи, ако човек заиста није узрочник и начело својих дела? Нити је, опет, правично Богу приписивати срамотна и неправедна дела, као ни приписивати их нужности (јер она није карактеристична за бића која се свагда налазе у истом стању), нити судбини (јер веле да оно што припада судбини није оно што се дешава по случају, него по нужности), нити природи (јер дело природе су животиње и биљке), нити случају (јер људска дела нису ни ретка ни неочекивана), нити, опет, стицају околности (јер кажу да се последице стицаја околности односе на беживотне ствари и бесловесне животиње). Остаје, дакле, да је сам човек, који дејствује и твори, узрок и начело властитих дела, те да је слободне воље. Према томе, ако човек није узрок ниједнога дела, онда му је сувишна способност доношења одлука; јер где ће употребити своју вољу уколико није господар ниједнога дела? Јер свака одлука се због извршења доноси; а оно што је у човеку најлепше и најдрагоценије од свих његових могућности, управо то прогласити сувишним, било би заиста неумесно. Ако човек, дакле, доноси какву одлуку, ради њеног извршења је доноси, јер свака одлука бива кроз извршење и због извршења.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *