НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

8. О Светој Тројици

Верујемо, стога, у једнога Бога, у један беспочетни почетак, нестворенога, непосталог и непропадивог, те бесмртног, вечног, бесконачног, необухвативог, неограниченог, свесилног, једноставног, несложеног, бестелесног, непокретиог,[1] бестрасног, непромењивог, неизмењивог, невидивог, источника доброте и праведности, светлост умствену,[2] неприступног, у силу неодредиву било каквом мером, која се само њеном властитом вољом да измерити[3] (јер може све што жели[4]), у силу која је створила све видиво и невидиво, која све утврђује и одржава, која о свему промишља, која влада и началствује и царује над свим, својим бесконачним и бесмртним царством, којој нема ништа противно; у силу која све испуњава и ничим није обухваћена, већ све сама обухвата и утврђује и над свим има преимућство. У силу која кроз све суштине неоскверњено прониче, која је с ону страну свега постојећега и која је од сваког бића узвишенија, будући да је надсуштаствена и изнад свега постојећег, која је надбожанствена, преблага, преиспуњена, која сва началства и чинове одређује, и налази се над сваким началством и чином, над сваким бићем н животом и разумом (разлогом, логосом) и појмом; која је самосветлост и самодоброта, саможивот и самобиће,[5] јер она своје биће нема од другога, нити нешто од онога што постоји,[6] него је источник постојања за све што постоји (јесте, бивствује), источник живота свему живоме, онима који учествују у логосу (словеснима) источник логоса, а свима свих блага виновница; у силу која све што постоји познаје пре његовог постанка; (верујемо) у једну суштину, једно Божанство, једну силу, једну вољу, једну енергију, једно начело, једну власт, једно господство, једно царство, које се спознаје у три савршене ипостаси и коме се клањамо једним те истим клањањем и у које верује и које поштује свако словесно биће, и то као у несливено сједињене и без растојања раздељене, што је здравоме уму иначе противно; верујемо дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, у име којих смо се крстили; јер тако је Господ заповедио апостолима да крштавају:… крстећи их вели, у име Оца и Сина и Светога Духа.[7]
Верујем у једног Оца који је свему почетак и узрок, који није рођен ни од кога, који је једини безузрочан и нерођен, који је свега, дакле, творац, и који је природом Отац само и једино јединородном Сину свом, Господу и Богу и Спасу нашему Исусу Христу, те производитељ[8] Светога Духа. И у једнога Сина Божијега јединороднога, Господа нашега Исуса Христа, од Оца рођенога пре свих векова, светлост од светлости, Бога истинитога од Бога истинитога, рођеног, не створеног, једносуштног са Оцем, [9] и кроз кога је све постало. Говорећи „пре свих векова“, указујемо на то да је његово рођење безвремено и беспочетно, јер Син Божији, који је блистање славе и образ Очеве[10] ипостаси, жива премудрост и сила,[11] Логос ипостасни, те суштаствена[12] и савршена и жива икона невидивога Бога,[13] није из небића приведен у биће, него је свагда био са Оцем и у Њему, и вечно и беспочетно се из Њега рађа; јер никада није било Оца а да није постојао Син, него кад је било Оца, било је и Сина који је из њега рођен; јер није могуће назвати кога Оцем без Сина. Јер, иначе, немајући Сина, није био Отац, а ако је после тога стекао Сина, онда је постао Отац а да пре тога није био Отац, и не бивајући Отац претвори се у Оца, што је тврђење погубније од сваке хуле. Јер, немогуће је рећи за Бога да је лишен природне способности рађања; а способност рађања из себе је у томе, наиме, да оно што се из некога рађа подобно по природи, бива исте суштине са оним који рађа.
А када је реч о рађању Сина, нечасно је говорити да му је посредствовало време и да је Синово биће настало после Оца. Јер велимо да је, од њега, односно, од природе Оца, рођење Синово. А ако ли не прихватимо да Син од почетка постоји заједно са Оцем, од којега је рођен, уводимо промену у ипостаси Оца: односно, да је, не будући испрва Отац, касније то постао; јер твар, иако је након тога настала, није из суштине Божије, него је Његовом вољом и силом приведена из небића у биће, а тиме се промена није коснула природе Божије. Наиме, рађање је у томе да из суштине онога који рађа происходи оно што је рођено подобно по суштини, док стварање и саздавање бива споља а не из суштине саздатеља и творца, а творевина и саздање потпуно су неслични са творцем.
Зато је само у Бога, који је једини бестрасан, непромењив, непреложан и свагда на исти начин постоји, бестрасно и рађање и стварање; пошто је Он по природи бестрасан и неизмењив, будући да је једноставан и несложен, није природно да подноси страсти (страдања) или измене, било при рађању било при стварању, нити, опет, потребује ичију сарадњу. Али, рађање је, с једне стране, беспочетно и вечно, будући да је дело Његове природе и из Његове суштине происходи, тако да онај који рађа не трпи промену, те не постоји Бог првобитни и Бог каснији, и Он не поприма додатно својство. С друге, пак, стране, творевина Божија, будући да је дело Његове воље, није савечна Богу, јер није природно да оно што је из небића приведено у биће буде савечно беспочетном и вечном бићу. Наиме, као што човек и Бог не стварају истим начином – јер човек, с једне стране, ништа из небића у биће не приводи, него све што ствара ствара из вештаства које већ постоји, и то не само желећи да ствара него и промишљајући о томе и образујући у уму оно што ствара, затим, јер ствара рукама те подноси напор и умор, и много пута промаши не произвевши своје дело онако како је желео, док Бог, опет, само пожелевши, све је из небића у биће привео – тако исто и не рађају на истоветан начин Бог и човек. Јер Бог, будући да је безвремен и беспочетан, бестрасан, непромењив и бестелесан, те један и бесконачан, рађа безвремено, беспочетно, не мењајући се, и без спајања с другим; те нити почетка има његово несхвативо рађање, нити краја. А рађа, дакле, беспочетно јер је непромењив; рађа не мењајући се јер је бестрасан и бестелесан; рађа без спајања са било ким јер је, опет, бестелесан и само је један Бог и нема потребу за другим; а бесконачно и без престанка рађа јер је беспочетан, надвремен и бесконачан и јер увек на исти начин постоји; јер што је беспочетно то је и бесконачно, док оно што је по благодати бесконачно, као што су анђели, није обавезно и беспочетно.
Стога дакле, вечни Бог рађа свог Логоса, који је савршен, беспочетан и бесконачан, да не би Бог, чија је природа и биће изнад сваког времена, рађао у времену. Јасно је, међутим, да човек рађа на супротан начин, јер подлеже постајању и пропадању, промени и умножавању, поседује и тело те је у својој природи стекао мушки и женски пол, будући да је мушкоме за рађање потребна женска помоћ. Него, нека милостив нам буде Бог који је изнад свега и превазилази сваки ум и схватање.
Учи, дакле, Света Васељенска и Апостолска Црква о истовременом постојању Оца и Његовог јединородног Сина, који је из Њега невремено и не мењајући се, и бестрасно и несхвативо, рођен; онако како зна да рађа једино Бог свега постојећег; као што истовремено постоје ватра и светлост, која је из ње, а да ватра није првобитна а светлост накнадна, него постоје истовремено; и као што светлост која се увек рађа из ватре, увек у њој и пребива, не раздвајајући се никако од ње, тако се и Син од Оца рађа, никако се од Њега не раздвајајући, него увек у њему боравећи.[14] Али, с једне стране, светлост од ватре, која се из ње нераздељиво рађа и свагда у њој пребива, нема посебно постојање у односу на ватру (јер представља природно својство ватре), а, с друге стране, Син Божији, јединородни, иако је од Оца рођен нераздељиво и без одстојања, те свагда у Њему борави, има посебну ипостас у односу на Оца.
Логосом и блистањем[15] се Он, дакле, назива, јер се без спајања, бестрасно, невремено, непромењиво и нераздељиво рађа од Оца; Сином и образом Очеве ипостаси назива се јер је савршен и ипостасан и по свему подобан Оцу осим по нерођености; а јединородним, јер је он један једини само од једнога Оца рођен; те нити је икакво друго рођење слично рођењу Сина Божијег, нити, пак, постоји неки други Син Божији. Јер, иако и Дух Свети од Оца исходи, то не бива рађањем него происхођењем. То је другачији начин постојања, непостижив и неспознајан, као што је и рођење Сина. Јер, све што Отац има, његово (Синово) је, осим нерођености, која не указује на разлику у суштини нити у достојанству него на разлику у начину постојања. Као што се Адам, будући нерођен [јер га је Бог саздао], и Сит, који је рођен [јер је син Адамов], и Ева, која је произашла из Адамовог ребра [јер ни она није рођена],[16] не разликују узајамно по суштини [јер сви троје беху људи], него по начину постојања.
Треба, пак, знати да реч άγένητον (нерођен) писана са једним ν означава нешто нетварно (нестворено), односно означава оно што није постало, док άγέννητον, са два ν писано, указује на оно што није рођено, Ово прво, дакле, назначује да се разликује суштина од суштине: једно је, наиме, суштина нестворена, односно άγένητον (непостала), са једним ν, а друго άγέννητον (постала), то јест створена. Оно друго, пак, не назначује да се разликује суштина од суштине, јер првоначална ипостас живих бића свих врста је нерођена (άγέννητον) али не и непостала (άγένητον), јер бића су створена од стране Творца, односно, Његовим Логосом су приведена у постојање, али нису рођена јер претходно није постојало друго живо биће једнаке врсте од кога би била рођена.
Што се, дакле, онога првога значења тиче, три надбожанске ипостаси Светога божанства су међусобно сагласне, будући да су једносуштне и нестворене.[17] По оном другом значењу, никако нису сагласне: јер само је Отац нерођен (άγένητον), пошто Његово биће није из неке друге ипостаси. А само је Син рођен, јер је из Очеве суштине надвремено и беспочетно рођен. А само Дух Свети исходи из суштине Очеве, не рађајући се него исходећи.[18] Тако, наиме, учи божанско Писмо, док је начин рађања и исхођења недокучив.
Но и ово ваља знати, да назив за очинство, синовство и исхођење није од нас пренет на блажено божанство, него напротив, отуда је нама предат, као што вели божански Апостол: Ради тога преклањам колена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи[19] (има своје име).
Ако Оца називамо почетком (начелом) Сина, те већим од њега,[20] не показујемо тиме Његову превасходност у времену или по природи у односу на Сина … кроз којега је и векове створио[21], нити какву другу превасходност осим по узроку, односно, да је Син од Оца рођен а не Отац од Сина, и да је Отац узрок Сину по природи, као што велимо да из светлости не произлази ватра, него из ватре светлост. Када, дакле, чујемо да је Отац почетак Сину, те већи од њега, имајмо на уму да је то по узроку. Те као што не кажемо да је ватра једне суштине а светлост друге, тако не можемо рећи да је Отац једне суштине а Син друге, него су једне те исте. И као што кажемо да ватра блиста светлошћу која из ње произлази, и не сматрамо да је та светлост, која из ње произлази, средство које служи ватри, него је она пре природна сила ватре, тако кажемо да све што Отац ствара, чини то кроз јединородног Сина свог, али не као кроз делатно оруђе,[22] него кроз суштаствену и ипостасну силу. И као што кажемо да ватра светли, а говоримо, опет, да светлост од ватре светли, тако исто што Отац чини, то исто чини и Син.[23] Али док светлост нема своју посебну ипостас у односу на ватру, дотле Син представља савршену ипостас нераздељиву од отачке ипостаси, како смо већ приказали. Немогуће је, пак, у творевини пронаћи слику која собом може тачно изобразити начин постојања Свете Тројице[24]. Јер, како ће оно што је створено и сложено и покретно и промењиво и описиво, оно што има облик и што је пропадиво, јасно показати надсуштаствену божанску суштину која је у потпуности другачија? Извесно је, међутим, да је сва твар са свим тим мноштвом својстава у спрези, и да је сва твар по својој природи подложна пропадивости.
Исто тако верујемо и у једнога Духа Светога, Господа животворнога, који од Оца исходи и у Сину почива, којега са Оцем и Сином заједно поштујемо и заједно славимо, као једносуштнога и савечнога са Оцем; верујемо у Духа који је од Оца, у Духа праведног, управитељног,[25] извора мудрости, живота и освећења, у онога који заједно са Оцем и Сином постоји и исповеда се као Бог, те нествореног, потпуног,[26] саздатеља, сведржитеља,[27] сведелатног,[28] свесилног, безгранично силног; који влада свом творевином а да над њим нико не влада, који обожује а не бива обожен, све испуњава не бивајући испуњен, у коме се заједничари а да он сам не заједничари у другима, освећује не бивајући освештан. У услишитеља који свачије молбе прима, који је но свему једнак Оцу и Сину, који од Оца исходи и даје се кроз Сина и од сваке твари бива примљен, и који собом ствара и осуштаствује, освећује и утврђује сву твар; који је ипостасан, односно, постоји са властитом ипостаси и то нераздељив и неодвојив од Оца и Сина, и има све што има Отац и Син, осим нерођености и рођености. Јер Отац је, наиме, безузрочан[29] и нерођен – јер није ни од кога; пошто сам из себе има биће, нити ишта што има долази од другога, већ је Он сам почетак и узрок начина постојања свега. Док Син има своје постојање рођењем од Оца, дотле Дух Свети, иако је и Он од Оца, има своје постојање не рођењем него исхођењем. А да, пак, постоји разлика између рођења и исхођења, то смо сазнали, али у чему је та разлика, нисмо сазнали; исто тако нисмо научили о рођењу Сина од Оца нити о исхођењу Светога Духа.
Све оно, дакле, што имају Син и Дух, то од Оца имају, па чак и само биће, те ако нема Оца, нема ни Сина ни Духа. И ако Отац нешто нема, то нема ни Син нити Дух. А кроз Оца, односно постојањем Оца постоје Син и Дух. Све што Син и Дух имају, кроз Оца имају, односно, јер Отац то има, осим нерођености, рађања и исхођења. Јер се те три свете ипостаси међусобно разликују само по овим ипостасним својствима, не по суштини, него нераздељиво се делећи по својству посебне ипостаси.
Говоримо, наиме, да свако од три лица има савршену ипостас, не да бисмо тиме признали једну сложену савршену природу састављену из три несавршене природе, него у три савршене ипостаси једну просту суштину, неограниченог и предвечног савршенства, јер све што је састављено из несавршених делова, свакако је сложено, док је немогуће да буде слагања из савршених ипостаси. Отуда не говоримо да је образ из ипостаси састављен, него да је у ипостасима. А несавршенима смо назвали оне ствари које не задржавају облик предмета који је од њих састављен. Јер камен, дрво и гвожђе, свако за себе је савршено по својој посебној природи; што се, пак, тиче куће начињене од њих, свако од њих је несавршено, јер ниједно од њих собом не представља кућу.
Кажемо, дакле, да су ипостаси савршене да не бисмо говорили о сложености када се ради о божанској природи, јер: Сложеност је почетак растојања. И опет говоримо о три узајамне ипостаси, да не бисмо уводили обиље и мноштво богова. Говорећи, наиме, о три ипостаси имамо на уму својства несливености[30] и несложености,[31] а говорећи, пак, о једносуштности, о узајамном постојању ипостаси, те о истоветности воље и енергије и силе и власти и делања, да тако кажем, мислимо на нераздељивост божанске суштине и постојање једног, Бога. Јер заиста, један је Бог, Бог и Логос и Његов Дух.

О разликовању трију ипостаси
Треба, пак, знати да је истинско созерцавање једна ствар, а спознавање разумом и поимањем, друга. Дакле, у случају свега створеног, разлика ипостаси је истински приметна, јер се уистину види да је Петар одвојен од Павла, док се њихово заједништво, блискост и јединство опажа разумом и поимањем. Умом, дакле, схватамо да су Петар и Павле исте природе и да поседују једну заједничку природу: сваки од њих је, наиме, живо биће, разумно и смртно, и сваки од њих је тело одуховљено словесном и нематеријалном душом. А та заједничка природа се разумом да познати. Јер ни њихове ипостаси не постоје узајамно, него свака засебно и појединачно, то јест, одвојено и за себе, и много је тога што једну дели од друге; јер су, чак, просторно удаљене, временски другачије, а разликују се по вољи, снази и лику, односно по изгледу, те по карактеру, устројству и достојанству и звању, и по свим карактеристичним својствима; а понајвише се разликују по томе што не постоје једна у другој него одвојено. Отуда се и двојица и тројица и многи називају људима.
А то се може видети у целокупној твари. А што се тиче Свете и надсуштаствене и свепревасходне и несхвативе Тројице, бива обратно. Јер у Њој се опажа стварна заједница и јединство, будући да је Она савечна и да постоји истоветност суштине и енергије и воље, те сагласност мишљења, као и истоветност – не рекох сличност него истоветност, – власти и силе и доброте, те један двиг делања; јер једна је суштина, једна доброта, једна сила, једна воља, -једна енергија, једна власт, једно и исто, а не три узајамно слична, него једно исто кретање трију ипостаси. Јер свако од лица Свете Тројице у односу је са другим не мање него са самим собом, односно, Отац и Син и Свети Дух су по свему једно, осим но нерођености, рађању и исхођењу. Оно, међутим, што је (у Светој Тројици) раздељиво, то се умом може спознати. Јер познајемо једног Бога; а само у својствима очинства, синовства и исхођења поимамо разлику што се тиче узрока и последице и савршенства ипостаси, односио што се тиче начина њеног постојања. Јер када се ради о неописивом божанству, не можемо говорити о просторном растојању, као што је у нас – пошто су ипостаси Божанства једна у другој, али не тако да би се слиле једна у другу, него да припадају једна другој, према речи Господњој: Ја сам у Оцу и Отац у мени[32] – нити можемо говорити о разлици воље или мишљења или енергије или силе или било чега другога што код нас уопште изазива поделу. Због тога и не говоримо да су три Бога, Отац и Син и Свети Дух, него углавном да је један Бог, Света Тројица, где су Син и Дух окренути једном узроку, не саположно и сливајући се, према Савелијевој јереси – јер су сједињени, како рекосмо, не тако да би се сливали један у другога, него да припадају један другоме, и узајамно се прожимају,[33] без икаквог мешања и стапања – те нити се раздвајају нити деле, како је Арије учио.[34] Јер Божанство је, ако је потребно укратко рећи, недељиво у својој подељености, и то као што у три сунца, која су у заједници и неподељена, постоји једна свеза и заједница светлости. Када се, дакле, обазремо на Божанство, и на први узрок, на једноначалство (монархију), и на једно те исто, да тако кажем, делање и вољу, те на истоветност суштине, силе, енергије и господства, тада видимо да оно што можемо замислити јесте једно. Међутим, када се обазремо на оно из чега Божанство јесте, или тачније речено, на оно што Божанство јесте, и на оно што од њега као првога узрока надвремено, једномишљено и неподељено извире, то јест на ипостаси Сина и Духа, видимо да је троје којима се треба клањати. Један је Отац, Отац и беспочетан, односно безузрочан: јер ни од кога није постао. Један је Син, Син а не беспочетан, односно није безузрочан: јер је од Оца. А ако као почетак узмеш од кад је времена, онда је и беспочетан: јер је творац времена, а не подлеже времену. Један је Дух, Свети Дух, који од Оца произлази, и то не синовски него исходећи. Нити се Отац лишава нерођености, пошто је родио, нити Син рађања, јер је рођен од нерођенога; а како је то могуће? Нити се Дух претвара у Оца или у Сина, будући да исходи и да је Бог, јер својство му је непромењиво. А и како би својство остало, ако би се мењало и претварало? Јер ако је Отац Син, онда није прави Отац, јер један је прави Отац. А ако би Син био Отац, не би био прави Син, јер један је прави Син и један Дух Свети.
Треба, дакако, знати да за Оца не кажемо да је од икога рођен, него кажемо да је Отац Сину. За Сина, пак, не говоримо нити да је узрок нити да је Отац, него кажемо за Њега да је од Оца и Син Очев. А за Духа Светога кажемо да је од Оца и називамо га Духом Очевим. Да је Дух, међутим, од Сина,[35] то не говоримо, али га називамо Духом Синовим: Ако, пак, неко нема Духа Христова, вели божански Апостол, он није његов.[36] И исповедамо да нам се кроз Сина јавио и предаје нам се: И дуну, каже Свето писмо, и рече (својим ученицима): Примите Дух Свети.[37] Као што из сунца, наиме, исходи и зрак и сјај – а оно је извор и зрака и сјаја – па нам се преко зрака предаје сјај који нас обасјава и који примамо. За Сина, опет, не говоримо да је Духов, нити да је од Духа.


НАПОМЕНЕ:

  1. Онај који не показује никакве унутрашње кретње, непреложан, у коме нема течења. По светом Јовану Дамаскину течење (ток) је својство тела при пражњењу (Православна вера, ЕПЕ, 2,12).
  2. Умствена светлост: то својство божанске природе односи се на нестворене енергије Божије. По светом Симеону Новом Богослову искуство те светлости од стране човека као знање и свестан духовни живот, открива присуство створене благодати која нас незалазно обасјава, изнутра у нашим срцима, а споља у нашем уму… (Катихеза 28).
  3. Бог је, како примећује Зикос Росис (Догматика. стр. 305-306). по себи неодредиво одређен или апсолутно самоодредиво Биће и разликује себе само кроз вечне властите природне и етичке енергије.
  4. Упор. Пс 135.6.
  5. Свети Оци називају Бога оним именима која откривају Његову самобитност. Свети Атанасије Велики Бога назива самомудрост, самореч, самосила, самосветлост, самоистина, самоправедност, самоврлина (Против идола 46. ЕПЕ. књ. 1. стр. 222). а свети Дионисије Ареопагит Га назива „саможивот, самодоброта, самопреузвишеност, самомудрост'“ (О божанским именима. 2,1, 8 и 5, 5).
  6. Дамаскин има на уму нестворене енергије Божије.
  7. Мт 28,19.
  8. Производитељ (који из себе изводи, производи): лично својство Бога Оца, који открива да је Отац извор из кога исходи Свети Дух, Свети Јован Златоуст каже да се Дух излива из Оца као из извора… (Беседа 6, О Светој Тројици, PG 75, 1009).
  9. Израз „једносуштан“ (όμοούσιος) је почео да се користи од Никејског сабора, који је њиме објавио да је биће Сина из суштине Божије, а да би се њиме супротставио полуаријанцима који су били прихватили израз сличносуштан (όμοιούσιος) сабор је одредио да је Син једносуштан са Оцем.
  10. Упор. Јев 1, 3.
  11. Упор. 1. Кор 1,24.
  12. Сабор у Антиохији. који је био сазван да би осудио Павла Самосатског, закључио је да Логосима суштину, биће, и није само говорна енергија Божија.
  13. Упор. Кол 1,15.
  14. Упор. Јн 14,10. и 14,20.
  15. Син је сјај (Јев 1, 3) или како је изражено у Никејском символу светлост од светлости. Израз сјај открива да је Син савечан Оцу и неодвојив од Њега.
  16. На сличан начин свети Григорије Ниски говори о начину постојања Свете Тројице (О томе шта је то што је по образу Божијему и по подобију. РG 44,1329).
  17. Овим се оповргава јерес аријанаца, Аномија и духобораца, о томе да су Син и Дух Свети створења Божија.
  18. Упор. Јн 15,26.
  19. Еф 3,14-15.
  20. Тумачење места Јн 14, 28 је још од времена апостолских Отаца представљало разлог за неслагање. На њему се заснива Оригеново јеретичко тумачење. а касније и тумачење аријанаца, који су негирали једнакост Сина Божијега са Богом Оцем, и формирали учење о потчињености. Свети Оци су се овоме празнословљу супротстављали учењем о Оцу као узроку, што се темељи на учењу Писма да се Син рађа од Оца, Свети Јован Златоусти је, ради разумевања духа овога места, увео тумачење „сумње у оно што се чује“, према коме се поједина места Светога писма лако тумаче, уколико тумач распознаје „дух Светога писма“ и узме у обзир смисао целокупног текста и поједине стихове посматра у контексту целине. Према томе, и ово место се односи на ученике који су сматрали да је Отац „већи“ од њиховог Учитеља (Сина).
  21. Јев 1.2.
  22. Свети Кирило Александријски, Тумачење Јовановог јеванђеља, књ. I, гл. 5 (РG 73,80).
  23. Упор. Јн 5,19.
  24. Немогућност поимања тајне Свете Тројице у својим делима изражавају и свети Григорије Ниски (Велика катихеза, гл. 3, РG 45, 17) и свети Григорије Богослов (Беседа 31. гл. 31-32, РG 36,169).
  25. Управитељним се назива Дух Свети јер управља ум ка добру. Упор. Пс 51,13.
  26. Мисли се на пуноћу суштине, јер Дух Свети је савршени Бог.
  27. Јер има власт над свим што постоји.
  28. Све је кроз Сина у Духу створено.
  29. Отац је безузрочан, односно, Његово биће није произашло из некаквог узрока, јер Он сам је почетак, првоначални узрок.
  30. Израз несливено открива да је Божанство једна природа у три умствена, савршена, по себи постојећа, лица, која су дељива по броју (могуће их је бројати) али која не деле Божанство (Свети Григорије Богослов, Беседа 31,14. РG 36,236 и 148).
  31. Израз несложеност открива једноставност Свете Тројице: једна суштина, једна природа.
  32. Јн 14,11.
  33. Израз прожимање (περιχώρησισ) говори о узајамном пребивању божанских лица (једно у другоме). Учење о узајамном прожимању лица Свете Тројице заснива се на текстовима Светога писма, Старога и Новога завета. Класична места из којих се изводи такво учење су: Јн 14,11, где Господ вели: ја сам у Оцу и Отац у мени, и Јн 10, 30, где нас Он уверава: Ја и Отац једно смо. Потпуно исто важи и за Светога Духа у вези са другим лицима. Ово учење, онако како је од Господа предато Апостолима и како је сачувано од стране светих Отаца, представља суштину божанског откривења. Дамаскин је израз прожимање позајмио од светог Григорија Богослова који говори о узајамном прожимању божанске и човечанске природе у Господу Исусу Христу. Исти Григорије Богослов, отац Цркве, на изванредан начин је формулисао учење о прожимању лица Свете Тројице у Беседи, 38,42, одакле је произашло славословље у стихирама на вечерњој у Недељу Педесетнице: Приђите, сви народи, поклонимо се триипостасном божанству…
  34. Односи се на Аријево јеретичко учење, са његовим утицајима на аријанце, аномијевце и духоборце.
  35. Јеретичко учење о томе да Свети Дух исходи од Оца и од Сина (filioque) нашло је плодно тло на Западу, и најпре је израз Filioque употребљен на сабору у Толеду који је одржан 589. год. Западњаци су, осим појединих усамљених реакција, прихватили ту јеретичку новотарију, која представља неосновано учење јер се не заснива на божанском Писму и на аутентичном предању.
  36. Рим 8. 9.
  37. Јн 20,22.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *