НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

13. О простору Божијем и о томе да је само божанство неописиво

Телесни простор јесу границе садржанога тела којима је тај садржај обухваћен: ваздух, на пример, обухвата, док тело бива обухваћено. Али није сав ваздух који обухвата то тело простор обухваћенога тела, него само међа тога ваздуха која додирује обухваћено тело. У сваком случају: оно што обухвата није у ономе што бива обухваћено.
Постоји, пак, и умствени (νοητος) простор, где се умом смешта и где јесте невештаствена и бестелесна природа, где заправо пребива и где дејствује, и бива обухваћена, и то не на начин телесни него умствено, јер нема облика, да би била телесно обухваћена.
Бог, дакле, будући да је невештаствен и неописив, није у простору, јер је Он сам свој простор, који све испуњава, над свиме пребива и сам све одржава. Каже се, међутим, да је Бог у простору, а оно место где се пројавно остварује Његово дејство, назива се простором Божијим. Јер Он сам проходи кроз све постојеће без икаквог мешања са оним кроз шта проходи, и свему предаје од своје енергије, према његовој способности и моћи прихватања, односно, према суштаственој и вољној чистоти свакога, јер чистије је невештаствено од вештаственог и врлинско од онога што спреже са злом. Стога се простором Божијим назива онај простор који највећма учествује у Његовој енергији и благодати. Због тога је небо Његов трон – јер на њему су анђели који творе вољу Његову и непрестано Га славослове,[1] а то је Његов починак – а земља је подножје ногама Његовим[2] – јер на њој је, међу људима, у телу обитавао.[3] А ногом Божијом је, опет, другачије названо Његово свето тело. Црква се, такође, назива простором Божијим, јер смо га Њему у славу принели на дар, као нешто заветовано и посвећено, у коме творимо и молитве Њему упућене. На сличан начин се и места, где нам Његово дејство бива видно, било у плоти било без тела, називају просторима Божијим.

О простору анђела и душе, те о ономе што је неописиво
Анђео се, пак, не налази у простору онако како се тела простиру, нити поприма изглед и облик; каже се, међутим, да је у простору, јер је умствено присутан и дела према својој природи, а није истовремено и негде друго, него тамо где делује, тамо се умствено ограничава, јер не може истовремено деловати на разним местима, будући да је само Божије да свугде истовремено делује. Јер анђео, захваљујући хитрини своје природе и спремности, односно брзини преласка са места на место, делује истовремено на разним местима, док божанство, које је посвуда и изнад свега, делује истовремено на различите начине и то једном и јединственом енергијом.
Душа је, опет, повезана са телом, и то целокупна са целокупним телом, а не једним својим делом тела; и није њиме обухваћена него га обухвата, као што ватра обухвата гвожђе, па будући да је у њему, делује на начин који је њему својствен. Ограничено је, дакле, оно што се простором или временом или поимањем може обухватити, док је неограничено оно што се ничим од тога не може обујмити. Према томе, неограничено је само божанство, јер је беспочетно и бесконачно, јер све обухвата а никаквим поимањем се не може обухватити, јер само је оно непостиживо и неодредиво, ни од кога спознативо и једино оно може себе спознати. Анђео је, међутим, одређен и временом – јер има почетак свога постојања – и простором, иако је, као што смо већ рекли, умствен, те поимањем; они на неки начин чак познају природу један другога и потпуно су одређени творцем, док су тела одређена и почетком и крајем и простором који заузимају и поимањем.

Сабрана разна места о Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, те о Логосу и Духу
Божанство је, дакле, у потпуности непромењиво и непреиначиво, јер је својим предзнањем, све оно што од нас не зависи, унапред одредило, наиме сваку ствар у њеном властитом и одговарајућем времену и простору. А по ономе: Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину,[4] јасно је да суди Отац и Син, као Бог, и Дух Свети; али ће и сам Син као човек, телесно, сићи и сести на престо славе – јер силажење и седење односе се на одређено тело – и судиће свој васељени по правди.
Све што постоји далеко је од Бога, и то не просторно него природом. У нас људи разум, мудрост и разборитост, као својство постоји и одступа од нас, док у Бога није тако; јер у Њега ништа не бива и ништа не нестаје, будући да је непреиначив и неизмењив, и не треба говорити да се у Њему нешто догађа. А добро је увек пратилац Божанске суштине.
Ко свагда жуди за Богом, тај Га види, јер Бог је у свему, и од Њега који јесте зависе сва бића, и ништа не може постојати уколико нема своје биће у Ономе који јесте, јер Бог је помешан са свиме постојећим, будући да одржава јестество у постојању, а Бог Логос се, чак, својим светим телом, ипостасно сјединио и несливено смешао са нашим телом. Нико не види Оца, него Син и Дух.[5]
Син је воља и премудрост и сила Очева; и не треба Богу приписивати особину, да не бисмо тиме рекли да је сложен из суштине и особине. Син је од Оца рођен и све што има, од Њега има; због тога не може чинити ништа сам од себе,[6] јер нема посебну енергију у односу на Оца.
А да Бог, будући да је невидив природом, ипак бива видив преко својих енергија, спознајемо из тога што је саздао свет и управља њиме.[7]
Син је икона Очева, а Дух је икона Синова, кроз којега Христос, усељавајући се у човека, дарује му оно што је створено по образу Божијем.
Дух Свети је Бог, посредник између онога што је нерођено и онога што је рођено, и кроз Сина је сједињен са Оцем; назива се: Дух Божији, Дух Христов, Ум Христов, Дух Господњи, Самогоспод, Дух усиновљења, истине, слободе, премудрости (јер је, наравно, творац свега тога); Дух својом суштином све испуњава, све одржава, по својој суштини испуњава свет, а по својој сили је несместив у свет.
Бог је вечна и непромењива суштина, која је створила сваку твар, и којој се клањамо благочестивим мислима.
Бог је и Отац који је свагда нерођен, будући да ни од кога није рођен, него је родио Сина који му је савечан. Бог је и Син који је свагда са Оцем, и који је надвремено и вечно и без икаквог кретања и бестрасно и неодвојиво од Њега рођен. Бог је и Дух Свети, освећујућа сила, која има своју ипостас, и која од Оца, не одвајајући се, исходи, а у Сину почива; која је једносуштна са Оцем и Сином.
Логос[8] је тај који је свагда са Оцем суштински саприсутан. Логос (разум) је, такође, природна кретња ума, према којој ум дејствује и размишља и просуђује, као да је његова светлост и одсјај. Логос[9] је, такође, скривен у дубинама[10] и говори у срцима. И, опет, логос, (слово, реч) је весник ума. Бог Логос је, дакле, суштаствен и ипостасан, док остала три логоса представљају силе душе за које се не сматра да имају властиту ипостас; први логос је природни плод ума из кога он на природан начин свагда извире, други се, пак, назива унутарњим скривеним, а трећи усменим.
Реч дух се схвата на разне начине; на пример, Свети Дух. Духовима се, наиме, називају и силе Духа Светога; дух је и добри анђео; дух је и демон; духом се назива и душа; понекад бива да се и ум назива духом; дух је ветар; дух је ваздух.


НАПОМЕНЕ:

  1. Ис 6,1-3.
  2. Ис 66,1.
  3. Вар 3, 38.
  4. Јн 5,22.
  5. Упор. Јн 6,46.
  6. Упор. Јн 5. 30.
  7. Прем 13,5.
  8. Бог Логос, Син.
  9. Логос. овде: логика, словесност.
  10. Филон (2, 154) је појам логос (разум, реч) делио на изговорени (усмени) и унутарњи.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *