НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

12. О истоме

Ово смо, дакле, научили од свештених списатеља, као што вели божански Дионисије Ареопагит[1]: Бог је узрок и почетак свега, суштина свих бића, живот свега живога, разум словесних бића, ум свих умних бића; оних који су од Њега отпали Он је поновно позивање и подизање, а оних који упропаштавају оно што је по природи – обновљење и преображавање; оних који се њишу некаквим неблагочестивим колебањем – свештено утврђење, и постојаних сигурност; а оних који се ка Њему крећу – пут и руководство које ка њему узводи. Додаћу још да је Он и Отац свих оних бића која су од Њега створена; јер Бог је, заправо, наш Отац, који нас је из небића у биће привео, а не они који су нас родили, и који су од Њега примили и биће и својство да рађају. Он је пастир оних који Га следе и које напаса, блистање оних који се Њиме просвећују, тајноводство оних који се посвећују у тајне вере, богоначало оних који се Њиме обожују, мир оних који се надмећу, једноставност оних који су једноставни, те јединство оних који се сједињују, надсуштаствени и натпочетни почетак свакога почетка, и благо предавање онога што је скривено, односно, свога познања, према ономе колико је свакоме допуштено и доступно.

Још подробније о божанским именима
Будући да је Божанство несхвативо, оно је, свакако, и безимено. А пошто, дакле, не познајемо Његову суштину, не истражујмо ни име Његове суштине, јер имена откривају ствари. Али Бог, будући да је благ, привео нас је из небића у биће да бисмо били заједничари Његове доброте, и створио нас је способнима да сазнајемо, но као што нам није предао ништа од своје суштине, тако нам није предао ни од познања своје суштине, јер немогуће је да нека природа савршено спозна надсуштаствену природу.[2] А ако је, пак немогуће и познање ствари, како ли ћемо, онда, спознати оно што је надсуштаствено? Због своје, дакле, неизрециве доброте благоизволео је Бог да буде назван именима подобним нама, како не бисмо били потпуно непричастни Његовом познању, него да имамо макар и нејасан појам о Њему. Према томе, како је несхватив, тако се ни именовати не може, а будући да је Он узрочник свега и да све ствари у Њему од искони имају свој логос и узрок, то Он бива посведочен од сваке ствари, чак и од међусобно супротних, као што су светлост и тама, вода и ватра, како бисмо спознали да Он, по својој суштини, није што и те ствари, него је, наиме, надсуштаствен и неименив; а да је узрочник свих ствари, сведочи све оно што је Он створио. Због тога, нека од божанских имена, која се у одричном (апофатичком) смислу користе, изражавају Његову надсуштаственост (као што су имена несуштаствен,[3] надвремен, беспочетан, невидив) – не зато што је Он мањи од ма чега или што је нечег лишен – јер, све што постоји, Његово је, и све је од Њега и Њиме постало и у Њему се одржава – него зато што се, све надвисујући, издваја изнад свега – јер Он није ниједно од бића, него је изнад свега постојећег. Она имена, опет, која се изричу у потврдном (катафатичком) смислу, приписују Му се јер је узрочник свега; наиме, као узрочник свих ствари и свих бића, назива се „ων“ (Онај који јесте) и биће, а као узрочник сваког разума и мудрости, те свега разумног словесног и мудрог, назива се словом и словесним те премудрошћу и премудрим; назива се, такође, и умом и умним, животом и живим, силом и силним; а слично ће се назвати и у вези са свим осталим својствима, узимајући имена углавном од онога што је благочестније и што Му је ближе. А благочестније је, наиме, и Њему ближе, невештаствено од вештаственог, чисто од нечистог, свето од бесветог, јер ова прва више имају учешћа у Њему. Својственије Њему је назвати Га сунцем и светлошћу него тамом; прикладније је звати Га даном него ноћи, животом него смрћу, те ватром, дахом ветра и водом, као животворним елементима на земљи, а превасходно и најпре назвати Га добротом него злом. Једно те исто је рећи „ων“[4] (биће) или μη ων[5] (небиће); јер оно што јесте добро то је постојање и узрочник постојања, а зло је, пак, одсуство добра, односно, постојања. То су, дакле, одрицања и потврђивања; а спрега овога двога је, врло благопријатна, као: „надсуштаствена суштина, надбожанствено божанство, надпочетни почетак“, и томе слично. Постоје, међутим, и нека потврдна (катафатичка) имена која се користе у вези са Богом, а која имају нарочито одричну (апофатичку) моћ, као, на пример, „тама“, не зато што је Бог тама, већ зато што није светлост, него је изнад сваке светлости.
Дакле, Бог се назива умом и логосом и духом и премудрошћу и силом, будући да је свега тога узрочник, и будући да је невештаствен, сведелатељ и свесилан. А та имена, било да се изричу одрично или потврдно, заједнички се приписују целокупном божанству, и то сваком лицу Свете Тројице слично, на исти начин и у потпуности; јер када замислим једну од ипостаси, познајем њоме савршеног Бога, савршену суштину. Када, опет, спојим и прибројим сва три лица, познајем једног савршеног Бога, јер божанство није сложено, него је, у три савршена лица, једно савршено, недељиво и несложено. А када замислим узајамни однос ипостаси, знам да је Отац надсуштаствено сунце, извор доброте, бескрајна пучина суштине, разума, премудрости, силе, светлости, божанства, да је источник који рађа и производи благо које има скривено у себи. Он је, дакле, ум, бескрајна пучина Логоса, родитељ Логоса и, кроз Логоса,[6] изводитељ Духа који је откривење истине; но да не бих много причао, нема за Оца другог Логоса, премудрости, силе, воље, осим Сина, који је једина првоначална Очева сила стварања свега постојећег. Тако рођен као савршена ипостас од савршене ипостаси, као што Он сам зна, и јесте и назива се Сином. А Дух Свети, опет, представља силу Очеву која је откривење тајне Божанства, и која, пак, од Оца кроз Сина исходи, као што Он сам зна, и то не рађањем; због тога Дух Свети и јесте онај који довршује дело стварања свега. Стога, све што подобује Богу Оцу као узроку, Оцу, извору, родитељу, подобно је само Оцу; а што подобује проузрокованоме,[7] рођеноме Сину, Логосу, првоначалној сили, вољи, премудрости, подобно је Сину; а што подобује узрокованоме, који исходи, и који открива истину, и сили која усавршава, подобно је Светоме Духу. Отац је извор и узрок Сина и Духа, али је Отац само Сину а изводитељ само Светоме Духу. Син је Син, Логос, премудрост и сила, икона, одсјај, образ Очев и од Оца рођен; међутим, Дух Свети није Син Очев, него је Дух Очев, будући да од Оца исходи – јер без Духа нема никаквог кретања – а Дух је Синов,[8] не зато што је од Њега, већ што кроз Њега исходи од Оца, јер само је Отац узрок.


НАПОМЕНЕ:

  1. О божанским именима гл. 1.
  2. Она природа која је изнад суштине.
  3. Који нема бића у нашем смислу речи.
  4. Оно што има биће, постојање.
  5. Оно што нема биће, постојање.
  6. Упор. Јн 14.26 и 15.26.
  7. Онај ко исходи из каквог узрока, односно резултат (Аристотел, Анал. 1, 9,4).
  8. Гал 4,6.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *