НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

51. О једној сложеној ипостаси Бога Логоса

Кажемо, дакле, да божанска ипостас Бога Логоса прапостоји безвремено и вечно, као проста и несложена, те нестворена, бестелесна, невидива, неспознајна, неописива; да има све што има и Отац, будући да је једносуштна са Њим, разликујући се од отачке ипостаси начином рођења и односом, поседујући савршенство (бивајући на савршен начин), не иступајући никад из отачке ипостаси; али кажемо да се у последња времена[1] Логос, не излазећи из отачког окриља, на неописив начин, бесемено и непостиживо, настанио у утробу Пресвете Дјеве, како само Он зна, и да je у њој, својом предвечном ипостаси, саздао себи тело од Пресвете Дјеве.
Био је, дакле, Логос у свему и изнад свега, бивајући истовремено у утроби Пресвете Богородице, но у њој је био присутан енергијом ваплоћења. Ваплотио се, наиме, примајући од ње првине наше грађе, односно, тело оживљено словесном и умственом душом, да би оно постало ипостас плоти, односно ипостас Бога Логоса, те да би ипостас Логоса, која је претходно била проста (несложена), постала сложена -сложена, наиме, из двеју савршених природа, божанске и човечанске – и да би, као карактеристично и препознативо својство, носила божанско синовство Бога Логоса, по коме се (Син) разликује од Оца и Духа, као и карактеристична и препознатива својства тела, по којима се разликује од своје Матере и од осталих људи. Ипостас Логоса поседује и својства божанске природе, по којима се сједињује са Оцем и Светим Духом, као и знамења човечанске природе по којима се сједињује са Мајком и са нама. Међутим, разликује се још од Оца и Духа, као и од своје Мајке и од нас, по томе што је Он исти истовремено и Бог и човек; то је, зацело, нарочито својство Христове ипостаси које познајемо.
Стога, дакле, исповедамо Њега као једнога Сина Божијега који је то и после очовечења, те Њега истога и као Сина човечијега; једнога Христа, једнога Господа, само једнога јединороднога Сина и Логоса Божијег, Исуса, Господа нашега, поштујући два Његова рођења: једно предвечно рођење од Оца, које је изнад сваког узрока и разлога и времена и природе, а друго рођење у последња времена, које је нас ради, подобно нама и изнад нас (натприродно). Кажемо „нас ради“ јер је остварено ради нашег спасења, „подобно нама“ јер је Христос постао човек родивши се од жене и по закону материнске бременитости, а „изнад нас“ (натприродним начином) јер није рођен из семена, већ од Светога Духа и Пресвете Дјеве, на начин који је изнад природног закона бременитости и рађања. И не проповедамо Га само као Бога, лишенога човечанства које je по нашем подобију, нити само као човека одузимајући му божанство; нити Га проповедамо одвојеним једног од другога, већ једног и истог и као Бога и као човека, савршеног Бога и савршеног човека, целовитог Бога и целовитог човека, Њега истог као целовитог Бога и са Његовим телом те целовитог човека са Његовим пребожанственим божанством. Говорећи „савршени Бог и савршени човек“ указујемо на пуноћу и неоскудност природа, а говорећи „целовит Бог и целовит човек“ указујемо на јединственост и нераздвојивост ипостаси.
Исповедамо и једну природу Бога Логоса ваплоћену; a говорећи „ваплоћена“ указујемо на суштину тела, према блаженом Кирилу; а Бог се, дакле, ваплотио, па ипак није напустио властиту невештаственост (бестелесност), целокупан се ваплотио и целокупан је неописив (неограничен). Телесно се смањује и сажима, но божанством остаје неограничен, јер се Његово тело не распростире по мери неограничености Његовог Божанства.
Према томе, целокупан Бог је савршен, али Христос није својом целокупношћу Бог; јер Он није само Бог, него и човек; и целокупан човек у Христу је савршен, али он није својом целокупношћу човек; јер Он није само човек, него и Бог. Наиме, израз „целокупан“ представља природу, док израз „својом целокупношћу“ представља ипостас, као што оно „друго“ означава природу, док онај „други“ означава ипостас.
Ваља још знати и то да, иако велимо да се природе Христове узајамно прожимају, ми ипак знамо да прожимање бива од стране божанске природе; јер она кроза све проходи, по својој вољи, и све прожима, док кроз њу ништа не проходи; и она, опет, телу предаје од свога величанства, а сама остаје бестрасна и без учешћа у страдањима (страстима) тела. Јер ако сунце, предајући нам од властитих енергија, остаје непричастно нама, како ли тек остаје непричастан Творац и Господ (Господар) сунца.


НАПОМЕНЕ:

  1. 1 Пт 1,21.

3 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *