НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

51. О једној сложеној ипостаси Бога Логоса

Кажемо, дакле, да божанска ипостас Бога Логоса прапостоји безвремено и вечно, као проста и несложена, те нестворена, бестелесна, невидива, неспознајна, неописива; да има све што има и Отац, будући да је једносуштна са Њим, разликујући се од отачке ипостаси начином рођења и односом, поседујући савршенство (бивајући на савршен начин), не иступајући никад из отачке ипостаси; али кажемо да се у последња времена[1] Логос, не излазећи из отачког окриља, на неописив начин, бесемено и непостиживо, настанио у утробу Пресвете Дјеве, како само Он зна, и да je у њој, својом предвечном ипостаси, саздао себи тело од Пресвете Дјеве.
Био је, дакле, Логос у свему и изнад свега, бивајући истовремено у утроби Пресвете Богородице, но у њој је био присутан енергијом ваплоћења. Ваплотио се, наиме, примајући од ње првине наше грађе, односно, тело оживљено словесном и умственом душом, да би оно постало ипостас плоти, односно ипостас Бога Логоса, те да би ипостас Логоса, која је претходно била проста (несложена), постала сложена -сложена, наиме, из двеју савршених природа, божанске и човечанске – и да би, као карактеристично и препознативо својство, носила божанско синовство Бога Логоса, по коме се (Син) разликује од Оца и Духа, као и карактеристична и препознатива својства тела, по којима се разликује од своје Матере и од осталих људи. Ипостас Логоса поседује и својства божанске природе, по којима се сједињује са Оцем и Светим Духом, као и знамења човечанске природе по којима се сједињује са Мајком и са нама. Међутим, разликује се још од Оца и Духа, као и од своје Мајке и од нас, по томе што је Он исти истовремено и Бог и човек; то је, зацело, нарочито својство Христове ипостаси које познајемо.
Стога, дакле, исповедамо Њега као једнога Сина Божијега који је то и после очовечења, те Њега истога и као Сина човечијега; једнога Христа, једнога Господа, само једнога јединороднога Сина и Логоса Божијег, Исуса, Господа нашега, поштујући два Његова рођења: једно предвечно рођење од Оца, које је изнад сваког узрока и разлога и времена и природе, а друго рођење у последња времена, које је нас ради, подобно нама и изнад нас (натприродно). Кажемо „нас ради“ јер је остварено ради нашег спасења, „подобно нама“ јер је Христос постао човек родивши се од жене и по закону материнске бременитости, а „изнад нас“ (натприродним начином) јер није рођен из семена, већ од Светога Духа и Пресвете Дјеве, на начин који је изнад природног закона бременитости и рађања. И не проповедамо Га само као Бога, лишенога човечанства које je по нашем подобију, нити само као човека одузимајући му божанство; нити Га проповедамо одвојеним једног од другога, већ једног и истог и као Бога и као човека, савршеног Бога и савршеног човека, целовитог Бога и целовитог човека, Њега истог као целовитог Бога и са Његовим телом те целовитог човека са Његовим пребожанственим божанством. Говорећи „савршени Бог и савршени човек“ указујемо на пуноћу и неоскудност природа, а говорећи „целовит Бог и целовит човек“ указујемо на јединственост и нераздвојивост ипостаси.
Исповедамо и једну природу Бога Логоса ваплоћену; a говорећи „ваплоћена“ указујемо на суштину тела, према блаженом Кирилу; а Бог се, дакле, ваплотио, па ипак није напустио властиту невештаственост (бестелесност), целокупан се ваплотио и целокупан је неописив (неограничен). Телесно се смањује и сажима, но божанством остаје неограничен, јер се Његово тело не распростире по мери неограничености Његовог Божанства.
Према томе, целокупан Бог је савршен, али Христос није својом целокупношћу Бог; јер Он није само Бог, него и човек; и целокупан човек у Христу је савршен, али он није својом целокупношћу човек; јер Он није само човек, него и Бог. Наиме, израз „целокупан“ представља природу, док израз „својом целокупношћу“ представља ипостас, као што оно „друго“ означава природу, док онај „други“ означава ипостас.
Ваља још знати и то да, иако велимо да се природе Христове узајамно прожимају, ми ипак знамо да прожимање бива од стране божанске природе; јер она кроза све проходи, по својој вољи, и све прожима, док кроз њу ништа не проходи; и она, опет, телу предаје од свога величанства, а сама остаје бестрасна и без учешћа у страдањима (страстима) тела. Јер ако сунце, предајући нам од властитих енергија, остаје непричастно нама, како ли тек остаје непричастан Творац и Господ (Господар) сунца.


НАПОМЕНЕ:

  1. 1 Пт 1,21.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *