НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

58. О вољама и слободама Господа нашега Исуса Христа

Будући, дакле, да су две природе Христове, велимо да су у Њега и две природне воље и две природне енергије. Међутим, пошто је једна ипостас Његових двеју природа, тврдимо да је један те исти Онај који хоће (пројављује вољу) и Онај који дејствује природно, у складу са обема природама, из којих je, у којима је и које јесу Христос, Бог наш. Тврдимо, наиме, да Он хоће и дејствује не раздељено, већ јединствено; јер хоће и дејствује у оба вида (обличја), у заједници са оним другим видом. Јер у којих је једна те иста суштина, у њих је иста и воља и енергија, a у којих је различита суштина, у њих је различита и воља и енергија. И обратно: у којих је једна те иста воља и енергија, у њих је једна те иста и суштина, a у којих је различита воља и различита енергија, у њих је и суштина различита.
Па према томе, када су у питању Отац и Син и Свети Дух, а због истоветности Њихове енергије и Њихове воље, спознајемо истоветност Њихове природе. Међутим, кад je у питању божанска икономија, из разлике енергија и воља спознајемо разлику природа, а знајући за разлику природа, скупа са њом исповедамо и различитост воља и енергија. Наиме, као што, поимајући и говорећи побожно о броју природа једнога и истога Христа, не делимо једнога Христа, већ представљамо да је и у Његовом јединству очувана различитост природа, a тако и број воља и енергија које су у Његовој природи, већ према својим суштинама – јер по обе природе је вољно и делатно остварио наше спасење – не уводи деобу (далеко било), већ открива једино њихову очуваност и целовитост и у јединству двеју природа: јер кажемо да воље и енергије припадају природи а не ипостаси. Имам на уму саму Његову вољну (желатну) и енергетску (делатну) силу, у складу са којом Он хоће оно што хоће и дела енергијом оно што дела. Јер ако дозволимо да оне (воља и енергија) буду ипостасне (да припадају ипостасима), тада ћемо бити приморани да кажемо да су три ипостаси Свете Тројице међусобно различитих воља и енергија.
Ваља, ипак, знати да вољно хтети није исто што и хтети на овај или онај начин: јер хтење припада природи, као што јој припада и гледање – јер je у свих људи, – међутим начин хтења не припада природи, већ нашој словесној одлуци, као што је „како“ гледати, добро или лоше – јер не хоће (не желе) сви људи на исти начин, нити исто виде. To ћемо прихватити и када су у питању енергије: јер како хтети, како гледати или како деловати, представља начин остваривања хтења и гледања и деловања; а тај начин припада само оном ко те начине остварује, и раздваја га од других по различитости која је заједнички прихваћена.
Хтење се, дакле, просто назива вољом, односно вољном силом, што је, заправо, словесна жеља и природна воља;[1] док начин хтења, односно оно што подлеже хтењу, назива се предметом воље (хтења) и гномијским хтењем. Вољно је, опет, оно хтење које je по природи, као што је вољна (има способност хтења) божанска природа, а тако исто и човечанска природа; а желатељ (носилац воље, хтења) је онај који користи своју вољу, односно, то je ипостас, као што је на пример Петар.
А будући да је један Христос, и да је једна Његова ипостас, један те исти је и онај који хоће и који дејствује и на божански и на човечански начин. Међутим, будући да Он има две вољне природе, и да су обе словесне – пошто је свако словесно биће вољно (поседује слободну вољу) и самовласно – кажемо да су у Њега две воље, односно два природна хтења. Јер Он исти вољан je по обе своје природе, јер је узео на себе вољну силу која је, на природан начин, постојала у нама. А пошто је један те исти Христос онај који жели и једном и другом природом, рећи ћемо да je у Њега једна иста воља, не у том смислу да Он само хоће оно што би као Бог по својој природи хтео – јер хтети јести, пити и слично, не припада божанству већ хоће и оно што сачињава човечанску природу; јер тада је то хтео по својој човечанској природи, када је то хтела и допустила Његова божанска воља, a то je да пострада телом, и да чини оно што је телу својствено.
А да човеку воља припада по природи, то се одавде јасно види. Изузимајући божански живот, три су вида живота: вегетативни, чувствени и умствени. Својство вегетативног живота је активност прехране, раста и рађања; својство чувственог живота су инстинктивне делатности, а својство словесног и умственог живота је самовласна делатност. Ако се, дакле, у складу са природом, вегетативном животу придода активност прехране, а чувственом придода инстинктивна делатност, тада се, опет, у складу са природом, словесном и умственом животу придодаје самовласна делатност; а самовласност није ништа друго но слободна воља. Дакле, постајући живо тело, умствено и самовласно, Логос је постао и вољан (са слободном вољом).
Опет, оно што је до природе то је прирођено; јер нико не учи како да мисли или да живи или да пије или да жедни или да спава. Нити се, пак, учимо вољи (хтењу): према томе воља је природна.
И опет: ако бесловесне животиње води природа, та иста природа бива вођена у човеку који се креће својом влашћу и својом вољом, према томе, човек je по природи вољан.
И опет: ако је човек настао по образу блаженог и надсуштаственог Божанства, а божанска природа je по својој природи самовласна и вољна, тада је и човек, који је створен по Његовом образу, по природи самовластан и вољан; јер свети Оци су самовласност назвали вољом.
И још: ако хтење постоји у свим људима, а не да у некима постоји a у некима да не постоји, тада заједничка природа, која се да препознати у свима, знаменује јединку; према томе, човек je по природи вољан.
Па затим: ако природе не може бити више или мање, и ако у свима постоји хтење, и то не у некима више a у некима мање, закључујемо да је човек по природи вољан; а пошто је човек по природи вољан, тада је и Господ Христос, не само због тога што је Бог већ и зато што је постао човек, по својој природи вољан. Јер као што је узео на себе нашу природу, тако је узео на себе и нашу природну вољу; и по томе су Оци рекли да je Он у себи изобразио нашу вољу.
Ако воља није природна, онда је она или ипостасна или противприродна; а ако је ипостасна, тада ће Син бити различите воље од Оца; јер ипостасна воља је одлика једино ипостаси; а ако је воља противприродна, тада ће пад природе представљати вољу; јер оно што је противприродно то је разорно за оно што je у складу са природом.
А Бог сваке твари и Отац жели (пројављује вољу) или као Отац или као Бог. Али уколико жели као Отац, воља ћe његова бити друго у односу на Сина: јер Отац није Син. А ако ли жели као Бог, а и Син је Бог, а Бог је и Дух Свети, онда Његова воља припада божанској природи, односно, она је Њему природна.
И још, ако свети Оци уче да у они у којих је једна воља имају и једну суштину, а једна је воља божанства Христовог и Његовог човечанства, онда је једна и иста и њихова суштина.
И опет: ако се, по светим Оцима, различитост природе не јавља у јединству воље, неопходно је или да, говорећи о једној вољи, не говоримо о различитости природа у Христу, или да, говорећи о различитости природа у Христу, не говоримо о једној вољи.
Поврх тога: ако је, како вели божанско Јеванђеље, Господ, дошавши у крајеве тирске и сидонске и ушавши у кућу хтео да то нико не сазна,[2] те ако је Његова божанска воља свемогућа, а Он, зажелевши да остане у тајности, није могао, закључујемо да је Он то хтео као човек и није могао, дакле био је вољан (имао је вољу) и као човек.
И опет: И дошавши, вели Свето писмо, на место, рече: Жедан сам. Дадоше му да пије оцат помешан са жучи, и окусивши не хте да пије.[3] Ако је, дакле, ожеднео као Бог, и окусивши није хтео да пије, страдалан је био као Бог, јер жеђ и кушање су страст (страдање). А ако не као Бог, свакако је жеднео као човек, јер имао је и човечанску вољу.
Но и блажени апостол Павле вели: Био је послушан до смрти, и то до смрти на крсту[4] Послушање је покорност вољи која постоји, а не оној која не постоји; јер оно што је бесловесно нећемо назвати ни послушним ни непослушним, a бивајући послушан Оцу, Господ то није бивао као Бог, већ као човек: Јер као Бог, Он није ни послушник нити непослушник; јер то су својства оних који су под нечијом влашћу, како каже богословесни Григорије. Према томе, Христос је и као човек имао вољу.
А говорећи о природној вољи, не сматрамо да је она принудна, већ да је самовласна (слободна); јер ако је словесна, онда је свакако и самовласна. Јер није само божанска и нестворена (нетварна) природа слободна од сваке нужности, него је то и умствена и створена природа. А то је јасно: јер будући да је Бог по природи добар и по природи творац, a такође по природи и Бог, све то Он није из нужности; јер ко је тај који Њему намеће нужности?
Треба ипак знати да се реч „самовласност“ користи у општем значењу: на један начин када се говори о Богу, другачије о анђелима, а другачије о људима. Када је реч о Богу користи се тај израз у надсуштаственом смислу, а када је реч о анђелима користи се са наменом да помогне њиховом стању и избору, и она у потпуности не прихвата пролажење времена; будући да је анђео стекао самовласност на природан начин, он је неометано користи, немајући противност од стране тела, нити од онога ко га угрожава. Када је, опет, реч о људима израз „самовласност“ се користи у том смислу да склоност човечанске природе у оквирима времена унапред испитује оно што ће човек чинити; јер човек је, наравно, самовластан и по природи је ту самовласност стекао, али трпи и нападе од стране ђавола, као и тежње тела. Тако, због напада ђаволског и због терета тела, предузимање дела последује склоности.
Дакле, ако је Адам својом вољом послушао кушача и добровољно јео, онда је воља та која је првострадална у нама; a ако је воља првострадална, онда је Логос, ваплотивши се, није узео на себе заједно са нашом природом, према томе, нисмо постали слободни од греха. И још: ако је Његово дело самовласна сила природе, њу, ипак, није узео на себе, или презревши властиту творевину као нимало добру, или због зависти према нама, не хотећи је исцелити, лишавајући нас тако у потпуности исцељења; али тиме би он себе приказао подложним страсти, кад не би хтео или кад не би могао да нас у потпуности исцели.
А немогуће је говорити о нечему што је једно а сложено је из две воље, као што кажемо да је из двеју природа сложена једна ипостас. Прво, дакле, због тога што се синтезе односе на бића која су ипостасна, а не на она која посматрамо неким другим начином а не њиховом индивидуалношћу; а друго, јер ако будемо говорили о синтези воља и енергија, бићемо принуђени да говоримо и о синтези других природних својстава, односно, о синтези створенога и нестворенога (тварнога и нетварнога), невидивога и видивога, као и о другим својствима. Па како ћемо, онда, назвати сложеном вољом оно што је про изашло из воља? Јер немогуће је оно што је сложено назвати именом онога из чега је сложено; наиме, онда ћемо и оно што је сложено из двеју природа назвати природом а не ипостасју. Потом, ако кажемо да je у Христа једна сложена воља, тиме Га одвајамо од воље Очеве; јер воља Очева није сложена. Преостаје, дакле, да само Христову ипостас назовемо сложеном и заједничком, како када су у питању природе тако и када су у питању својства Његових природа.
Међутим, уколико желимо да говоримо доследно немогуће је, говорећи А Господу, рећи да код Њега постоји мишљење (уверење, одлука) и произвољење. Јер мишљење, после испитивања и расуђивања о ономе што је непознато, односно, после одлуке и суда, јесте усмереност ка предмету расуђивања, за којим следи произвољење које прави избор и опредељује се за једно пре него за друго. Али Господу, будући да није обичан човек већ и Бог, и да све зна, није било потребно размишљање и испитивање и одлучивање и расуђивање, и по својој природи је имао блискост за добро, а отуђеност за зло. Јер тако вели и пророк Исаија: Докле дете не научи одбацити зло а изабрати добро; Јер пре него научи дете добро или зло, одбациће неваљало а изабрати добро.[5] А оно „пре“ показује да Он све зна, не испитујући и расуђујући као што ми чинимо, већ будући да је Бог и да је на божанствен начин и по телу стекао ипостас, односно, сјединио се ипостасно са телом; и то зна самим својим бићем јер je по својој природи поседовао добро. Наиме, врлине припадају природи, те на природан начин и подједнако постоје у свима, иако не остварујемо сви на исти начин оно што припада природи: јер из онога што je по природи,[6] преступом смо допали онога што је противприродно. Но Господ нас је из противприродног стања поново узвео до онога стања које је подобно природи: a то je оно што се назначује речима „по образу“ и „по подобију“. А подвиг и његови трудови нису изумљени да бисмо стекли врлину која се задобија споља, него да бисмо одбацили зло које долази споља и које је противприродно,[7] као што скидајући уз велику муку са гвожђа рђу, која није природна већ је настала због немара, откривамо природни сјај гвожђа.
Ваља још знати да реч мишљење (γνώμη) има многа и различита значења. Наиме, некада она значи савет, као што вели божански Апостол: А за девојке немам заповести Господње, него дајем савет“[8] некада значи наум (накану), као када каже пророк Давид: По народ твој зло наумише[9] некада значи заповест, као код Данила: Зашто је тако нагла та заповест?[10] кадшто се та реч користи кад je у питању вера или идеја или помисао, те, просто речено, реч γνώμη (гноми) има у грчком језику двадесет осам значења.


НАПОМЕНЕ:

  1. По учењу светог Максима Исповедника извор енергије је природа, а не личност. Свака природа има своју енергију те и Христос треба да има две одвојене енергије. Сила Логоса уз помоћ човечанске природе чини да две енергије буду једно деловање (Беседа Пиру, PG 91, 344). Она такође прима природну вољу, односно могућност (силу) човечанске природе да жели, али не и гномијску вољу, односно хтење и избор, јер то је дело природе а не личности. Један је онај који хоће (жели) и онај који дела, то јест Богочовек у сагласности са човечанском природом. Овакво учење свети Максим је развио углавном на основу учења светог Григорија Богослова и светог Леонтија Византијског.
  2. Упор. Мк 7,24; Мт 15,21.
  3. Јн 19,28; Мт 27,34.
  4. Фил 2,8.
  5. Ис 7, 15-16
  6. Природан живот је оно стање од пре пада човековог, док је живот после пада неприродан живот. По православној антропологији пад није у потпуности уништио природну (прирођену) доброту човека (односно, оно што је по образу), већ ју је само засенио и потамнео.
  7. Ова истина, коју потврђују сви свети Оци, представља кључ за разумевање дела божанске икономије. Зло je у нашу природу продрло споља утицајем злоначалног демона, али је Адамова кривица у пристанку на сарадњу са њим. По учењу светог Дијадоха Фотичког зло није природа него својство (П. Нелас, Учење Светог Николе Кавасиле о оправдању, докторска дисертација, 79 стр, Ком. 2).
  8. 1. Кор 7,25
  9. Пс 83,3
  10. Дан 2,15

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *