Тачно изложење Православне вере

62. Још нешто о постојању две воље и две слободе (у Христу), као и о Његовим умовима, знањима и мудростима

Говорећи за Христа да је савршени Бог и савршени човек, приписаћемо My, свакако, све: и природна својства Оца и природна својства мајке; јер постао је човек, да би победио оно што је било побеђено. Јер, онај коме је све могуће, није био немоћан да, својом свемогућом влашћу и силом, избави човека од тиранина, али би тиме тиранин имао могућност да приговори да он који је човека победио бива потчињен од стране Бога. Пошто је, дакле, састрадални и човекољубиви Бог желео да палога човека покаже победником, постао је човек да би подобним повратио оно што је подобно.
А да је човек словесно и умствено живо биће, то нико не спори. Како би, дакле, Бог постао човек ако би узео на себе бездушно (неживо) тело или безумну душу? Јер није то човек. Зашто смо онда даровани очовечењем Божијим ако онај који је први острашћен није спашен, и ако се није обновио и укрепио сједињењем са божанством? Јер оно што очовечењем није прихваћено од стране Логоса, то је и неисцељено. Према томе, Христос је узео на себе целокупнога човека, као и онај његов део који је највише допао немоћи, како би му целовитом даровао спасење. Наиме, никада није било ума без мудрости, лишенога знања, јер ако је он безделатан и непокретан онда је, свакако, и непостојећи.
Будући, дакле, да је Бог Логос пожелео да обнови оно што je по Његовом образу, постао је човек. А шта је то што je по образу Његовом, ако не ум? Зар је оставивши оно што је више узео на себе оно што је ниже? Јер ум je у средини између Бога и тела: у телу је, дакле, као станар, a у Богу као образ. Ум се, дакле, сједињује са (божанским) умом, и посредује између Божије чистоће и материјалности тела: јер ако је Господ узео на себе безумну душу, онда је узео душу бесловесне животиње.
Но, иако је Еванђелист рекао да је Логос постао тело,[1] ваља знати да се од стране Светога писма човек понекад назива душом, као на пример: Са седамдесет и пет душа, сиђе Јаков у Египат[2] а некада телом: Свако ће тело видети спасење Божије.[3] Господ, дакле, није постао бездушно (неживо) и безумно тело, већ човек. Сам Он, наиме, каже: Зашто ме бијеш, човека који сам вам казао истину?[4] Узео је, дакле, на себе тело одушевљено словесном и умном душом, која управља телом, али којом управља божанство Логоса.
Ho Он je по својој природи имао вољу и као Бог и као човек, али је Његова човечанска воља следовала и била потчињена Његовој божанској вољи, не крећући се по сопственом науму већ желећи оно што је пожелела Његова божанска воља. Јер, по допуштењу божанске воље, претрпела је човечанска воља оно што јој је сопствено. Наиме, када је Христос молио да га мимоиђе смрт, пошто је то Његова божанска воља по природи допустила, избегавао је смрт, био је на смртним мукама и уплашио се; а када је Његова божанска воља изволела да Његова човечанска воља прихвати смрт, онда је страдање било и по њеној вољи; јер је Он не само као Бог добровољно предао себе смрти, него и као човек; тако је и нама даровао одважност према смрти. Тако, пред своје спасоносно страдање, каже: Оче мој, ако је могуће нека ме мимоиђе ова чаша[5] јасно је да је чашу требало да испије као човек, а никако као Бог. Као човек, Он жели да га та чаша мимоиђе, јер ово су речи природног страха: Али не моја воља[6] по којој сам, наиме, разносуштан у односу на Тебе, но Твоја нека буде, односно, моја и Твоја, по којој сам назван једносуштним са Тобом, a то су, опет, речи одважности. Јер душа Господња, која је својим благоизвољењем истински постала човеком, искусивши претходно природну слабост која се осећа при растављању од тела, и осетивши природно сажаљење, укрепила се наново божанском вољом и стекла одважност према смрти. Јер Он сам, будући да је био целокупан Бог, скупа са својим човечанством, и целокупан човек, скупа са својим божанством, Он је као човек, у себи и кроз себе, оно што је човечанско потчинио Богу и Оцу, дајући нам себе за најбољи образ и пример, те био послушан Оцу.[7]
Но слободно је желео по својој божанској и по својој човечанској вољи; јер свакој словесној природи усађена је слободна воља. Због чега би, иначе, имао словесни ум, ако не би слободно умовао? Јер Створитељ је и у бесловесне животиње усадио природну жељу, да би их тако довео до саздавања њихове властите природе; будући да немају словесности, оне не могу да управљају, него њима управља природна жеља. Отуда, чим се појави жеља, одмах се појави и тежња за дејствовањем (остварењем жеље), јер оне не користе ни разум ни одлуку ни размишљање ни расуђивање. Због тога оне и не бивају хваљене и блажене као оне које добродетељно поступају, нити бивају кажњаване као оне које творе зло. Словесна природа, пак, има активну природну жељу, но бива вођена и управљана од стране словесног разума у онима који чувају непромењеним оно што је подобно природи; јер преимућство разума je у томе: поседује слободну вољу, коју називамо природном активношћу унутар словесног бића. Због тога она и бива хваљена и називана блаженом када поступа као врлина, или бива кажњена када поступа као зло.
Према томе душа Господња је желела (имала своју вољу) слободно, али је слободно хтела оно што је Његова божанска воља хтела да она (душа) хоће; јер није се тело кретало на знак Логоса (јер и Мојсије и сви светитељи су дејствовали вођени божанским знаком), већ је Он исти, будући и Бог и човек, хтео и по божанској и по човечанској вољи. Због тога се две воље Господње узајамно разликују не по питању мишљења, него по питању њихових природних сила (могућности). Јер Његова божанска воља је била беспочетна и сведелатна (свестваралачка, која је све створила), имајући силу која за њом следи, те била је и бестрасна (нестрадална), док је Његова човечанска воља дошла са временом, и претрпела природне и непорочне страсти (страдања); она по својој природи није била свемогућа, али пошто је истински и по природи постала воља Бога Логоса, постала је и свемогућа.

НАПОМЕНЕ:

[1] Упор. Јн 1,14.
[2] Дап 7,14.
[3] Ис 41,5; Лк 3,6.
[4] Јн 18,23 и 8,40.
[5] Мт 26,39.
[6] Лк 22,42.
[7] Лк 22,42.