НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

26. О човеку

Тако је Бог, дакле, саздао умствено суштаство, односно, анђеле и све чинове који су на небу – јер они, сасвим је јасно, представљају умствена и бестелесна суштаства; а велим „умствена“, поредећи их са тежином материје, јер само је божанство истински невештаствено и бестелесно, – затим је створио чувствено суштаство, односно, небо и земљу и оно што се налази између њих; оно прво, наиме, створио је блиским себи (јер Богу је блиска словесна природа, и она која се само умом може појмити), а оно друго створио је далеким себи, као нешто што, заправо, подлеже чулима.
Требало је, значи, да се оствари сједињење обеју природа као показање највеће мудрости и издашности када су у питању природе, као што каже богоглагољиви Григорије, и као некаква свеза видиве и невидиве природе.[1] А рекао је „требало је“, велим, имајући на уму вољу Творца, јер она је заповест и најпримеренији закон; Нити ико може рећи мајстору: „Зашто си ме тако створио“? Јер грнчар има власт да од своје глине израђује различито посуђе, да би тиме показао своју вештину.
А пошто се све тако збило, Бог је, из видиве и невидиве природе, властитим рукама саздао човека по своме образу и подобију, обликујући тело од земље, и својим дувањем подарио му је словесну и умну душу; а тога човека, као што је познато, називамо божанском иконом; јер израз „по образу (икони)“ открива оно што је умно и самовласно[2], док израз „по подобију“ открива могућност уподобљавања врлини.
Тело и душа су, опет, саздани истовремено; а не најпре једно а затим друго, као што је Ориген[3] празнословио.
Бог је, дакле, створио човека незлобивог, исправног, врлинског, радосног, безбрижног, окићеног сваком врлином, украшеног сваким добром, створио га је као некакав други свет (космос, украс), мали у великоме, као другог анђела, поклоника Богу, сложеног, очевица видиве творевине и посвећеника у тајне умствене творевине; створио га је царем свега што је на земљи, који је под влашћу вишњега Цара; земаљским и небеским, привременим и бесмртним. видивим и умственим, међом између величанства и ништавности, самим духом и телом; духом за благодат а телом за узношење; створио га је духом да остане постојан и да прославља Благодетеља, а телом да страда и страдајући да се сећа и да се поучава, умудрујући се величанством Божанства; створио га је као живу душу која је по икономији овде, односно у овом животу, и која прелази негде друго, односно у будући век; а врхунац тајне је у томе што се човек обожује приклањајући се Богу: обожује се, наиме, учествовањем у божанској светлости, а не заједничарећи са божанском суштином.
Створио га је Бог, дакле, безгрешним по природи и слободним када је у питању воља. Велим „безгрешним“, не због тога што није могао прихватити грех – јер само божанство је непријемчиво за грех, – него због тога што склоност греху није имао у својој природи, него у свом опредељењу, односно, имао је могућност да, уз помоћ божанске благодати, буде постојан и да напредује у добру, али и да се одврати од добра и да се, по допуштењу Божијем, својом слободном вољом обрати ка злу, јер оно што бива по принуди, није врлина.
Душа је, пак, живо суштаство, просто и бестелесно, по својој природи невидиво духовним очима; словесна је и умна и неизобразива; пребива у органском телу и дарује му живот, раст, чула и способност рађања. Она нема ум који би био нешто друго у односу на њу саму, него ум представља њен најчистији део, као што је, наиме, око најчистије у телу, тако је ум у души; слободна је, поседује вољу и енергију, промењива је, односно, мења се по својој вољи, јер је створена. Све то је по природи задобила благодаћу Онога ко ју је створио, којом је задобила и биће и такво стање своје природе.
Каква све може бити бестелесност? Оно што је бестелесно и невидиво и безоблично схватамо на два начина. Једне схватамо таквима по суштини, а друге по благодати; једна су таква по природи, а друга у поређењу са масивношћу материје. О Богу се, наиме, говори као о бестелесном по природи, а о анђелима. о демонима и о душама, као о бестелеснима по благодати и у поређењу са масивношћу материје.
Тело је оно што има три димензије, то јест, оно што има дужину и ширину и дубину, односно, има масивност. А свако тело састављено је из четири елемента[4], док су тела животиња састављена из четири течности.
Треба знати да су та четири елемента: земља, сува и хладна; вода, хладна и влажна; ваздух, влажан и топао, те ватра, топла и сува. Постоје такође и четири течности, које одговарају четирима елементима: црна жуч одговара земљи (сува је и хладна); флегма одговара води (хладна је и влажна); крв одговара ваздуху (влажна је и топла); смеђа жуч одговара ватри (топла је и сува). Плодови су, дакле, састављени из елемената, а сокови из плодова као и тела живих организама састављени су од течности и у њих се разлажу, јер све оно што је сложено, разлаже се на оно од чега је сложено.

О томе да је човек причастник и неживе и бесловесне и словесне природе
Треба имати на уму да човек има учешће у животу и неживих и бесловесних бића, а примио је од разума словесних бића. Са неживом природом, наиме, заједничари по телу и његовом саставу из четири елемента; са биљкама, опет, заједничари и по томе, али и по могућности храњења, раста и произвођења семена, односно, по могућности рађања; док са бесловесним животињама заједничари и по томе, али поврх тога и по страсти, односно, јарости и жељи, као и по чулности и урођеном пориву.
Постоје пет чула: вид, слух, мирис, укус и додир; нагонској кретњи, међутим, припада могућност прелажења са места на место и могућност покретања целога тела те говора и дисања; јер на нама је да то чинимо или не.
Кроз словесност, човек се прибројава бестелесним и духовним бићима, и то размишљајући, умујући и расуђујући о свачему и стремећи ка врлини и целивајући благочешће, круну свих врлина; због тога човек и јесте свет у малом.
Ваља још знати да само тело, а никако и душа, може да се комада[5], да тече и да се претвара из једног облика у други. Претварање, дакако, бива по каквоћи, то јест, у односу на топлоту и хладноћу и томе слично; течење бива при пражњењу тела, јер празне се суве, течне и ваздушасте материје које је потребно надокнадити, према томе глад и жеђ су природне страсти; док комадање представља узајамно раздвајање телесних течности и њихову поделу према врстама и материји.
А посебна својства душе су благочешће и снособност мишљења. Док су заједничка својства душе и тела врлине, које се такође приписују и души, јер се душа служи телом.
Треба имати на уму да оно што је словесно, по природи управља оним што је бесловесно[6]; јер силе душе деле се на словесне и бесловссне. По два су дела онога што је бесловесно: један који не слуша реч разума, односно, не покорава се разуму, и други који слуша реч разума и покорава му се. А реч разума не слуша и не покорава јој се оно што је у нашем бићу животно[7], које се назива и нагонским и семеноносним[8], односно, полним и расадним[9], које се назива и хранитељним; њему, наиме, припада и оно што се тиче размножавања и обликовања тела. Њима не управља разум, него природа. Док оно што је послушно и покорно разуму, дели се на јарост и на жељу. А назива се општим именом бесловесни део душе, јер је страстан[10] и нагонски. Треба још знати да оном делу душе који је покоран разуму припада нагонско кретање.
А ономе делу душе који се не покорава разуму припада оно што је хранитељно, полно и нагонско; производним се, наиме, назива оно што се односи на размножавање, исхрану и полност, а животним се назива оно што се односи на пулсирање.
Постоје, дакле. четири силе које сачињавају систем исхране: сила привлачности, која привлачи храну; сила задржавања, која задржава храну и не дозвољава јој да одмах буде избачена; сила претварања, која претвара храну у течности; и сила избацивања, која одстрањује и путем захода одбацује оно што је сувишно.
Ваља, дакако, знати да од сила које у живом организму почивају неке су душевне, неке физичке. а неке животне. Душевне силе су оне које делају по произвољењу, односно, то су вољно делање и чуло. А вољном делању припада могућност премештања у простору и кретање целог тела, као и способност говора и дисања, јер на нама је да ли ћемо то чинити или не. А природне силе су оне које се тичу исхране, размножавања, осемењавања, животне енергије и дамара, оне, наиме, делују хтели ми то или не.
Треба још знати да су неке од ствари добре а неке лоше. Тако да очекивано добро представља жељу, а оно добро које је присутно представља уживање; на исти начин очекивано зло изазива страх, а присутно зло изазива жалост. Треба знати да смо, рекавши овде „добро“, имали на уму истинско добро, односио, оно што се чини добрим, а тако је и са речју „зло“.


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Григорије Богослов. Беседа 38. РG 36.321.
  2. Самовласност: слобода воље.
  3. Ориген је учио о прапостојању душа, заведен неоплатонским и гностичким учењем.
  4. Земља, вода, ватра и ваздух
  5. Да се дели на делове.
  6. Оно што је без разума (логоса, слова). Аристотел је бесловесним сматрао оно што је природно, јер Природа ни по чему није у заједници са разумом (Никомахова етика, 1.13).
  7. Онај део душе који одржава живот.
  8. Поседује силу плодности и обнављања врсте (Зенон Стоик, 1.39).
  9. Оно што се тиче биља. (Арист. Никомахова етика. 1,13).
  10. Део душе који је подложан страстима, чувственост душе.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *