НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Тачно изложење Православне вере

Тачно изложење Православне вере

36. О страсти и енергији

Реч „страст“ користи се у више значења: страшћу називамо и телесну страст (страдање), као што су болести и ране; страшћу, опет, називамо и душевну страст, као што је жеља и гнев. Но постоји и она заједничка и општа страст живих бића, којој следују уживање и туга; јер туга следује страсти, али не представља саму страст, будући да оно што је неосетљиво када страда не трпи бол. Према томе, бол није сама страст, него чулно примање страсти. Потребно је, међутим, да она буде значајна, односно велика, да би подлегла чулном опажању.
Душевне страсти се овако могу описати: страст је чувствена намера желатељне силе душе да замислимо нешто добро или лоше. Или другачије: страст је бесловесна кретња душе ка поимању добра или зла. Поимање добра, дакле, покреће жељу, док поимање зла покреће гнев. А општа, односно заједничка страст, овако се дефинише: страст је кретња коју у некоме неко други изазива. Енергија је, међутим, делатна кретња, а делатним се назива оно што се креће само по себи. На тај начин, гнев представља енергију гневног[1] дела душе, али и страст осталих двају делова душе, па чак и целокупног тела, када оно принудно буде вођено ка делима од стране гнева; тако је, наиме, кретња која у некоме бива изазвана од стране другога, што се назива страшћу.
На други начин, опет, енергија се назива и страшћу: енергија је, наиме, природна кретња, док страст представља кретњу против природе. Из тога разлога, дакле, енергија се назива страшћу онда када се креће на начин који није у складу са природом, било да је изазвана од самога човека, било од некога другога. Према томе, пулсирајући покрет срца, будући да је природан, представља енергију, док дрхтави покрети, будући да су неправилни и да нису природни, представљају страст а не енергију.
Међутим, не назива се сваки покрет страдалног дела душе страшћу, него само они који су снажнији и приступачнији чулном опажању, јер ситни и чулном опажању недоступни покрети још увек нису страсти, пошто страст мора да има и значајну величину; због тога се у опису страсти природаје и израз „чулно спознатив покрет“, јер ситни покрети који су недоступни чулима не сачињавају страст.
Треба знати да наша душа има две врсте сила: сазнајне и животне. Сазнајне силе душе су: ум, разум, схватање, уобразиља и чуло; док су животне, односно желатељне силе: наум и произвољење. Да би то што говоримо, ипак, било јасније, рецимо детаљније нешто о ономе што је у вези са тим. А најпре, рецимо нешто о сазнајним силама душе.
О уобразиљи и о чулу је, наиме, већ довољно речено у претходним поглављима. Преко чула се, дакле, у души образује страст, која се назива уобразиљом; а из уобразиље настаје идеја. Потом разум, пошто је расудио о идеји, да ли је истинита или лажна, доноси суд о томе шта је истина; отуда се расуђивање тако и назива, јер разумева и расуђује. Оно, пак, што је просуђено и што је одређено као истинито, назива се умом.
Или другачије: треба знати да се први покрет ума назива помисао; а помисао о нечему назива се појам, који, уколико се задржи и образује представу у души према ономе што је замишљено, назива се мишљу. А мисао, опет, ако се задржи на истом предмету и ако искуша и испита себе, назива се мишљење. А када се мишљење прошири, она обавља словесно размишљање, које се назива унутарњим разумом (логосом), за кога неки, описујући га, кажу да је најпотпунија кретња душе, која се одвија на простору словесног размишљања, и то без икаквог гласног изговарања одакле и происходи гласна усмена реч, која се изговара језиком.
Пошто смо, дакле, говорили о сазнајним силама, рецимо нешто и о животним, односно желатељним силама.
Треба знати да је по природи у души усађена сила која жели оно што је природно и која одржава скупа све оно што суштински припада природи; та сила се назива вољом. Наше биће, наиме, умом и чулима жели да постоји, да живи и да се креће, тежећи за властитим природним и потпуним бићем. Управо због тога ова природна воља се и одређује на следећи начин: воља је словесна и животна жеља која зависи само од онога што припада нашој природи. Према томе, воља је сама природна, животна и словесна жеља свих ових елемената који сачињавају природу човека, односно, она је проста сила; јер жеља бесловесних бића, будући да није словесна, не може се назвати вољом.
Воља је, опет, некакво природно хтење, односно, природна и словесна жеља за некаквом ствари. Постоји, дакле, унутар човекове душе сила словесне жеље. А када се та словесна жеља природно покрене ка некој ствари, назива се вољом; јер воља је словесна жеља и тежња ка некој ствари.
Вољом се, опет, назива и оно што је до нас као и оно што није до нас, односно, оно што је могуће остварити и оно што је немогуће. Наиме, много пута желимо да чинимо прељубу или да се уздржавамо од чега или да спавамо или било шта слично, а то је оно што од нас зависи и што је могуће остварити. Желимо, међутим, и да будемо цареви, а то ипак не зависи од нас. Желимо, пак, и да никада не умремо, а то нам је немогуће.
Воља се тиче циља, а не онога што води ка његовом остварењу. Остварење је, наравно, предмет воље, као што је жеља да будемо цареви, или да будемо здрави; а до остварења води одлука, односно начин на који треба да постанемо здрави или да постанемо цареви. Затим, после воље долази испитивање и разматрање. А после тога, ако зависи од онога што се тиче нас, настаје савет, односно, одлука; а савет је жеља за испитивањем која настаје у вези са оним што нам је могуће остварити: саветује се, наиме човек да ли је потребно приступити неком делу или не. Затим он расуђује о ономе шта је боље, и то се назива расуђивањем; затим узима у залог и љуби и прихвата оно што је по свом савету расуђивањем одабрао, а то се назива мишљење (убеђење); јер уколико расуђује, а не узме у залог оно што је по свом расуђивању одабрао, односно, не прихвати га, тада се оно не назива мишљењем. Затим, после прихватања настаје произвољење, односно избор: произвољење је, наиме, склоност ка једној од две ствари пред нама, и њезин избор у односу на ону другу. Након тога човек стреми ка извршењу своје накане, и то се назива стремљењем. Потом испуњава своју жељу, и то се назива употребом. На послетку, пошто се жеља оствари, она престаје.
Када су у питању бесловесне животиње, појављује се жеља за нечим, а одмах затим и стремљење ка испуњењу те жеље; јер жеља бесловесних животиња је бесловесна, и вођена је од стране природне (физичке) жеље. Због тога се жеља бесловесних животиња не назива ни хтењем нити вољом, јер хтење је словесна и слободна природна жеља. Међутим, када су у питању људи, будући да су они словесни, природна жеља више бива вођена него што она сама води; она се креће слободно и по разуму, будући да су у човеку спрегнуте сазнајне и животне силе. Човек, дакле, слободно хоће, и слободно жели, и слободно захтева и испитује, и слободно размишља саветујући се сам са собом, и слободно расуђује, и слободно се ставља на страну једне ствари, и слободно изабира, и слободно стреми ка испуњењу, и слободно делује у оном што је у складу са његовом природом.
Но треба знати да када је Бог у питању, ми признајемо постојање воље, али произвољење не признајемо, јер Бог не размишља. Размишљање је, наиме, знак незнања, јер нико не размишља о ономе што зна. А ако је, опет, размишљање знак незнања, онда је то свакако и произвољење. А Бог који све савршено познаје, не размишља.
Но када је о души Господњој реч, не приписујемо јој размишљање или произвољење, јер Он није имао незнања. Иако је Његова душа била такве природе да није могла знати оно што ће се у будућности догодити, ипак је, будући да се по ипостаси сјединила са Богом Логосом, имала знање о свему; и то не по благодати, него, као што је већ речено, ипостасним сједињењем; јер Бог и човек у Њему били су једно те исто. Због тога Он није имао личносну (гномијску)[2] вољу: имао је, наиме, природну (физичку), просту вољу, која се подједнако примећује код свих људских личности, али Његова света душа није имала мишљење о нечему, односно предмет своје жеље, који би био супротан Његовој божанској вољи, нити је имала ишта осим Његове божанске воље. Јер мишљење је распоређено по личностима, осим светих и простих и једноставних и нераздељивих личности Божанства; јер тамо у Божанству где су личности савршено нераздељиве и неподељене, ни предмет жеље не може бити подељен. А тамо, наравно, у личностима Божанства, пошто је једна природа, једна је и природна воља; а будући да су ипостаси неподељене, један је предмет воље и једна је и кретња трију ипостаси. Међутим, када се ради о људима, пошто је у њих једна природа, једна је и природна воља; али пошто су ипостаси раздвојене и удаљене су међусобно у односу на место и време, те у односу на свој положај према другим стварима, и још много тога, из тог разлога различите су и воље и мишљења. Међутим, када је реч о Господу нашем Исусу Христу, будући да су у Његовој личности различите природе, различите су и природне воље Његове божанске и Његове човечанске природе, односно, различите су вољне силе. Пошто је, дакле, једна ипостас и један је онај који хоће (жели), један је и предмет хтења, односно једна је личносна воља, јер Његова човечанска воља следује Његову божанску вољу, желећи оно што је божанска воља зажелела да она жели.
Треба још знати да је једно воља, а друго је хтење (извољење); једно је предмет жеље, друго је желатељни део душе, а треће је онај који нешто жели. Воља је, дакле, сама проста сила извољења, а хтење је воља (жеља) за нечим; жељена ствар је, опет, предмет извољења, односно оно што желимо; као што се, на пример, јавља жеља за јелом. Проста жеља је, наиме, словесна воља, док жеља за јелом представља хтење, сама храна је, пак, предмет жеље, а желатељно је оно што има вољну силу, као што је човек. А онај који жели је онај који се користи вољом.
Ваља знати да израз воља некада означава хтење, односно, вољну силу и назива се природном жељом, а некада оно што је предмет жеље, и назива се личносном вољом.


НАПОМЕНЕ:

  1. По Платоновом учењу постоје три дела душе: словесни, желатељни и гневни (Платон, Држава, 410 II).
  2. Гномијска воља: то је воља која карактерише личност, односно, то је личносна воља, коју по светом Максиму Исповеднику треба разликовати од Природне воље. која представља жељу за добрим, ка чему тежи свака словесна природа. Разликовање између природне воље и гномијске воље супротставио је свети Максим монотелитском празнословљу. По њему се у Исусу Христу разликују две воље, али један исти је тај који жели по ове своје природе, односно, божански и човечански.

3 коментар(а)

  1. Molim vas, mozete li mi pojasniti ovaj clanak?
    Kako sam shvatio Bog tek kada je stvorio covjeka mogao je da vidi njegovu buducnost.
    Da li je ovo tacno ili ste htijeli nesto drugo reci? Hvala vam unaprijed na odgovoru.

  2. Da li mi mozete reci zasto je subota zamjenjena nedeljom?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *