Тачно изложење Православне вере

17. О анђелима

Тај исти Бог је творац и саздатељ (Демијург) анђела, које је превео из небића у биће, створивши их, по својој слици, бестелесне природе, односно, као некакав дух и невештаствени огањ, као што вели божански Давид: Чиниш ветрове да су ти анђели, пламен огњени да су ти слуге.[1] описујући тако њихову хитрину и ватреност и топлоту и продорност и жестину, када су у питању божанске жеље и служење Њему, те њихово стремљење ка горе и ослобађање од сваког вештаственог умовања.
Анђео је, дакле, невештаствене (умствене) суштине, свагда покретне, самовласне, бестелесне, која Богу служи, која је благодаћу Божијом у своју природу примила бесмртност; а изглед и облик тога суштаства само Творац познаје. А бестелесним и невештаственим назива се у односу на нас, јер све што се пореди са Богом, јединим неупоредивим, налази се да је телесно и вештаствено,[2] будући да је само Божанство истински невештаствено и бестелесно.
Он је, дакле, словесна (логосна), умствена и самовласна природа, промењива према своме науму, односио, својевољно промењива, јер све што је тварно (створено) то је и промењиво, а непромењиво је само оно што је нетварно (нестворено). А све што је словесно (логосно), то је самовласно (слободно). Будући, дакле, да је природа анђела словесна и умствена, она је и самовласна, а будући да је та природа створена, она је и промењива, те има власт и да остаје постојана и да напредује у добру, али и да се окреће ка злу.
Међу светим Оцима влада мишљење да је гордост представљала оно одступање ђавола, у које је повукао и анђеоске чинове који су му се потчинили.
Свети Атанасије Велики у својој Беседи (одељак 5, РG 28,257) тврди да сатана није отпао од небеса због блуда или прељубе или крађе него због своје гордости. Јер овако је рекао: Уздићи ћу се и поставићу престо свој испред Бога и бићу једнак са Вишњим. Овде свети Атанасије очигледно користи речи Светога писма (Ис 14.13). И неки од светих Отаца такође налазе символику сатаниног пада у оним речима које говоре о уздизању вавилонскога цара (Ис 14,12) и у речима које говоре о цару Тира (Јез 28,12-18).
Он не може имати покајања јер је бестелесан; док човек може да стекне покајање кроз слабости свога тела. Бесмртан је, не по својој природи, него по благодати, јер све што има почетак, природно је да има и крај. А само Бог постоји вечно, чак и изнад сваке вечности, јер творац времена није под влашћу времена него је изнад времена.
Анђели су друга духовна светила која своје осветљење попримају од прве и беспочетне светлости, не потребујући ни језика ни слуха, већ без изговорене речи предају један другоме властите помисли и науме.
Сви анђели су, дакле, саздани од стране Логоса,[3] а до савршенства доведени освећењем од стране Светога Духа; имају учешћа у просвећењу и благодати у складу са властитим достојанством и чином.
Ограничени су просторно; јер кад су на небу, нису на земљи, а кад су од Бога послани на земљу, не остају више на небу. Но нису ограничени зидовима и вратима и затворима и мандалима, јер су просторно неодредиви. А неограниченима их називам јер се јављају праведнима, којима Бог хоће да се они јаве, не онакви какви јесу, него преображени онако како би, они који их гледају, могли да их виде. Јер неодредиво је по природи, заправо, само оно што је нестворено, будући да је свака творевина одређена Богом који ју је створио.
Освећење је у њих, не из њихове суштине, него од Светога Духа; пророкују уз помоћ божанске благодати; и немају потребе за браком,[4] јер заправо нису смртни.
Будући да су духовна бића, анђели се и налазе у духовним (умственим) просторима, и нису телесно ограничени, јер не попримају телесни облик по природним законима, нити су у три димензије, него духовно присуствују и делају гдегод им је заповеђено, и није им могуће истовремено бити и делати и овде и тамо.
Да ли су анђели по својој суштини једнаки или се међусобно разликују, не знамо. То зна само Бог који их је створио и који све зна. Но они се међусобно разликују по просвећењу и месту које заузимају, те или заузимају место (степен) погодно за просвећење, или у просвећењу учествују према месту које заузимају узајамно се просвећујући, због преимућства њиховог анђелског чина и природе. Јасно је, наиме, да виши анђелски чинови предају просвећење и знање нижима.
Они су моћни и готови да испуне сваку божанску вољу, и, захваљујући хитрини своје природе, налазе се одмах свугде где би их позвала божанска заповест; чувају крајеве земље, предводе народе и места, као што им је одређено[5] од стране Саздатеља, те устројавају оно што је наше људско и помажу нам. У сваком случају истина је да, будући да су, по божанској вољи и заповести, виши[6] од нас, свагда стоје пред Богом.
Анђео је тром када је у питању зло, али не и потпуно непокретан; сада су, истина, и непокретни, али не по својој природи него по благодати и по блиском пребивању уз Онога који је једино добро.[7] Бога виде већ према властитој могућности поимања и тиме се насићују. Од нас људи су виши јер су бестелесни, и ослобођени од сваке телесне страсти; међутим, нису бестрасни, јер бестрасно је само божанство. Попримају облик према томе како им Господ Бог затражи, и тако се јављају људима, откривајући им божанске тајне.[8]
Они пребивају на небу и само једно дело чине: песмом хвале Бога и служе Његовој божанској вољи. И као што вели најсветији и најблаженији и најбогословеснији Дионисије Ареопагит: Сво богословље, односно, божанско Писмо, говори о девет небеских бића; њих божански свештеноучитељ дели на три тројичне скупине. А прва тријада су, вели, они анђели који су свагда у близини Бога, и готови да се одмах са Њим сједине, односно, чин шестокрилих Серафима, многооких Херувима и најсветијих Престола; друга тријада су чинови Господства, Сила и Власти; а трећа и последња чинови Началстава, Арханђела и Анђела.
Неки, наравно, говоре да су анђели постали пре целокупног стварања, као што каже Григорије Богослов: Бог, дакле, најпре умом поима анђелске и небеске силе, а та помисао постала је дело”.[9] Други, опет, говоре да су ови постали после стварања првога неба. Али да су постали пре но што је човек саздан, то сви признају. А ја стајем уз Григорија Богослова, јер требало је најпре да буде створено духовно суштаство а затим чувствено, а онда из оба суштаства да буде саздан сам човек.
Они, пак, који анђеле називају творцима[10] било каквог суштаства, они су уста свога оца, ђавола; јер анђели, будући да су и сами творевина, не могу бити створитељи. Него је творац и промислитељ и одржитељ свега Бог, који је једини нестворен, и који се прославља и славослови у Оцу и Сину и Светоме Духу.

НАПОМЕНЕ:

[1] Пс 104,4.
[2] Појмови телесно и вештаствено изражавају супротност материје духу.
[3] Упор. Кол 1,16.
[4] Упор. Мт 22, 30.
[5] Упор. Понз 32,8.
[6] Упор. Пс 8,6.
[7] Бог је једини добар и једино Добро.
[8] Мисли се на тајне икономије Божије о спасењу човека, које анђели откривају, не због тога што Бог не може то да постигне те му је потребна њихова служба, већ због тога што анђели, по Апостолу Петру, желе завирити (1. Пт 1,12).
[9] Свети Григорије Богослов, Беседа 38, 9, РG 36, 320.
[10] Дамаскин побија заблуду манихејаца, према којој је Богу била потребна помоћ анђела да би створио свет.