НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

 

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
 
LXV
Догме веровања и догме владања јесу заповести Божи је. Догме веровања су као извори, а догме владања као реке што истичу из тих извора. Какви су нам извори, браћо моја, онакве су нам и реке. Ако су извори чисти, и ре ке су чисте; и ако су извори свети и реке су свете; и ако су извори божански, и реке су божанске. Какво нам је ве ровање, онакво нам је и владање, или: како верујемо, она ко се и владамо. Сав живот човечји, садржи се из веровања и владања.
Ако су извори веровања мутни, и реке су мутне. Такви су извори и такве реке живота многих премногих људи нашег времена. Чак и они који су се одмах по рођењу окупали на пречистом извору Христовом, замутили су сузни извор крштења разним прљавим и отровним течностима модерне философске апотеке, a са замућеног извора потекла је мутна река. Мутљаг на извору, мутљаг у реци; то су мутне догме веровања и мутне догме владања. Човек je почео веровати човеку више него Богу, и почео се владати више по заповестима човечјим него ли по заповестима Божјим. Дете се одвргло од скута свога родитеља и пошло за својим очима, куда ако не у пропаст? To ce догађало, и то се догађа.
Појеврејена Европа поновила је смутоносну заблуду старих Јевреја од пре 2000 година, којима је Господ Христос упутио овакав прекор Остависте заповести Божије а држите заповести људске (Марко 7, 7). Последица те кобне заблуде била је, да су Јевреји распели Сина Божјега правог Месију а ослободили од смрти крвника Барабу. А последица овога нечувеног злочина била је и јесте до данашњег дана грозно страдање јеврејског народа, расејаног као плева од ветра по целоме свету.
У исту заблуду пала је и модерна Европа: одбацила је Божје догме веровања и владања и потрчала као потркуша од једног човека до другог, од једног философа до другог, од једног учењака до другог, из једне библиотеке у другу, да би чула какве нове догме људске. Само да би се ослободила Бога, тражила је помоћ људи, и да би могла погазити догме Божје тражила је догме људске. Али људи нису као Бог. Јер Бог што је једном рекао, не пориче; и што једном заповедио, заповедио је свима и за сва времена. Нису такви људи ни синови људски, него су лажљиви као сухи облаци. Што је један човек говорио у младости то пориче у старости. И кад сто људи говоре о истом предмету сто мутних извора се отварају и у сто разних праваца теку.
Отуда збрка и забуна. Сунце није никад видело на земљи такву збрку и забуну у људским мозговима, у људским срцима у људским душама, као што је видело у Христоборној Европи, двадесет векова после Јуде и Бара бе и Кајафе. Сваки школовани Европејац правио је себи бога – идола од свог учитеља. Многобоштво и идолопоклонство у Индији и Китају далеко је блаже и благородније него школско многобоштво и идолопоклонство у Европи, двадесет столећа после крштења Дионисија Ареопагита у Атини и првих Христових следбеника у средњој и западној Европи. Европа наших дана то је Вавилонска кула у највећем обиму. Она прва Вавилонска кула коју су људи зидали од опеке била је само знак и предзнак праве и велике Вавилонске куле, коју данас представља Европа.
Од чега је произашло то? Од тога што су Европејци оставили заповести Божје и пошли за заповестима људским. Напустили су чисте и бистре изворе Христове из којих су текле чисте и бистре реке живе воде, па су про нашли изворе мутне из којих теку мутне реке отрова и болести и смрти душевне.
За Европом су пошли у стопу и многи Срби. Па кад је Бог у гњеву свом оборио трулу букву, она се навалила на дрен украј себе и притисла га тежином телесине своје.
Одкад је на небу сунца и звезда а на земљи људи и на рода, увек се истицало оно што је божанско над оним што је људско. Више се ценила реч Божја од речи свих људи укупно и заповест Божја важила је више од заповести свих људи колико их има у свету. Божје догме веровања и владања стајале су чврсто пред очима људским као звезде некретнице на своду небесном. Докле је Европа би ла при чистој памети, њој су светлиле ове догме као звезде небеске, и то догма о једноме живоме Богу, па догма о јављеноме Богу у телу и рођеноме од пречисте Деве Марије, па догма о тројичности једнога вечнога Божанства, тројичног у лицима а јединственог у суштини, па догма о страдању Сина Божјег и Месије, па о Његовој смрти и васкрсењу, па о Његовом поновном доласку на крају времена и о свеопштем васкрсењу из мртвих и о Суду страшном – све ове и друге догме веровања били су чисти и бистри извори из којих су текле реке владања људског, реке целомудрености и поштења, реке смирености и милости, реке доброте и љубави, реке мужанства и трпељивости, реке драговољне смрти и пожртвовања за Христа и за своје ближње.
Али су се јавили многи људи, не од Бога но од противника Божјег да другу науку сеју по Европи, са помућеном памети. И поникао је коров, који својим отровним испарењима угушује све што је божанско и човечанско у европском човеку. Преостаје само зверско, скотско и иловачко.
Српски народ који је пре хиљаду година дисао Божјим догмама, веровања и владања, и који је за те небесне догме дао милионе људских жртава није се смео повести за зидарима европске Вавилонске куле. А кад се већ повео, онда не сме се жалити што се та кула сурвала на њега и притисла га до издисаја. Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *