КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

 

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
 
XXXI
Море никад не мирује. И да не говоримо о бури која чини да се море свађа само са собом. Море не мирује и кад је успавано, мирно, глатко и безгласно. Покрет мора тада може се видети на плими и осеци, на дизању и пада њу воде. Час је пешчана обала широка и бела, час опет покривена водом. И то бива сваки дан, и у одређено вре ме, од када море поста, од када Творац у трећи дан стварања рече: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо. И би тако.
Не говоримо ли и ми, често, браћо, о мору живота, о таласима живота, о бури живота, о лађи на мору животном, о тихом пристаништу? И право говоримо. Све је то слика или символ нашег човечјег живота. Ређе говоримо о плими и осеки живота, премда се и то може с добрим смислом рећи у вези са нашом судбом овде и онамо.
Ја кажем: овде и онамо, и мислим на две обале животнога мора. Једна обала је с ове стране, а друга с оне стране. Она се обала не види, али ми се навозимо на море живота и пловимо од ове видљиве обале ка оној невидљивој. Обе обале имају много сличнога и различнога међу собом. Једна је велика разлика у томе, што на овој обали осећа се час плима час осека, док се на оној осећа и види само плима. Шта то значи? Значи, овде се час више света рађа, час више умире, док је тамо сталан при лив, без одлива, стална плима без осеке.
Јер се, браћо, овде рађамо, не за овде. Овде живимо не ради овог живота. Чим се родимо овде, ми бивамо уписа ни у вечну књигу онога света, у житељство и грађанство на оној страни, одакле нема повратка. Уколико је већа осека на овој страни, утолико је већа плима на оној.
Ми сви жалимо за умрлим рођацима и пријатељима. Јер, смрт значи растанак, а љубав не може без суза да поднесе растанак. И бесмртни Христос, победитељ смрти, пустио је сузе над својим умрлим пријатељем Лазаром. Сама топлина љубави раскрављује наше срце и изазива сузе. Љубав не подноси без бола растављеност, подвојеност, удаљеност. Љубав тражи близину, јединство, чак до исто ветовања два или више лица. Ја сам у Оцу и Отац у менито је љубав. Оче, нека сви једно буду, као Ти што си у мени и ја у Теби, да и они у нама једно бу ду. То је љубав.
О ви ожалошћени, немојте мислити да ја не опажам болно питање на дрхтавим уснама вашим: па зашто ми Бог љубави узе моју љубав, моје слатко чедо? Или брата? Или сестру? Или сина? Или ћерку? Или миле унуке? Или добра супруга? Или супругу? Или снаху, или девера, или ђеда? Ај, браћо моја, узе их Бог баш из љубави, и баш зато што је Он, Бог наш, Бог љубави. Узе их у онај свет, тамо где је стална плима од путника који се враћају из далеке земље у вечну отаџбину, Оцу своме небесноме.
Дошао је рат, и настала је велика осека на овој обали, али велика плима на оној обали мора живота. Девојка бе ре руком цвеће по ливади, а косац коси брзо и изреда. У доба мира анђели Божји беру једног по једног, а у доба рата косом косе.
Је ли праведан Бог? Више, него праведан. Је ли милостив Бог? Више, него милостив. Зар то није правда и милост кад Он узима твоје чедо да се не мучи више овде и уведе га у свој царски двор? Кад би земаљски цар потражио твоје чедо у свој двор да се тамо васпитава и расте, ти би га радо дала. Мећутим, сваки земаљски цар је смртан човек. Кад он умре твоје дете може бити избачено из царскога двора. А небески цар не умире. И твом детету тамо је осигурана вечна срећа, какву перо не може описа ти, ни језик исказати. Због тога, поклонимо се Господу Богу, господару живота и смрти и предајмо се Његовој светој вољи. А ми се спремајмо да се удостојимо видети се у небесном царству са праведним рођацима нашим, спремајмо се свим оним што црква прописује, а нарочито молитвом и милостињом. Амин.

Comments are closed.