КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

 

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
 
LIII
Кад неки гост падне на конак неког домаћина, он се занима са чељади, разговара са слугама, али непрестано мисли о домаћину. О домаћину куће мисли, о њему распитује, њему испоручује поздраве, њему предаје поклоне, ње га поздравља, њему благодари, и са свима свирачима и певачима њему пева песму и славопој.
И то све сасвим је природно, чак и за идиотске десничаре и левичаре европске. Да, сасвим природно.
И то што је природно држао је јеврејски народ неколико хиљада година, почев од Ноја, бродостројитеља па до апостола Петра, мрежокрпитеља.
То нам сведочи Свето Писмо Божје, заиста најсветије Писмо које постоји и које није од земље, него од неба. То нам сведочи Свето Писмо Божје о народу првоизабраноме, Израиљу. И заиста док је тај народ држао се завета Божија он је све гледао у светлости Божјој. Кад се човек с човеком састајао или растајао, спомињао је име Господа Бога. Кад се женио или сахрањивао, или женио или удавао, спомињао је име Господа Бога својега. Кад је орао или сејао или плевио или жњео или вршио, све је чинио са споменом имена Господа Бога својега. Кад је зидао и градио, кад се борио и војевао, опет је то чинио у име Господа Бога својега, говорећи по примеру пророка свога: Они на колесницама ови на коњима а ми у име Господа Бога својега. А Господ Бог је био домаћин овога света, коме се певало, о коме се разговарало, коме се клањало и који је сматран за најважнијег добротвора у миру и савезника у рату. Тако у старо јеврејско време. Сви пророци, сви праведници, сви праведни цареви и видовити пророци Божји нису могли ни једну реченицу изговорити а да не спомену име Господа Бога Саваота. Тако у миру, тако у рату.
Ваистину тако у Старом завету, тако и у Новом. Апостоли Господњи што год говоре, говоре у име Господње, и што год раде, раде у име Господње. Сви осећају Господа као Домаћина у целом дому васионском и као Војводу над свима воинственим силама у оба света. Све је од Бога и кроз Бога. Ништа без Бога. Ни један цветић у ливади. Ни један дах живога бића. Ни један догађај без Бога као учесника или као сведока. Без Бога ништа. Без Бога ни преко прага.
Тако су осећали, тако проповедали, тако сазнавали и видели апостоли Господњи, тако и прве општине хришћанске. Све што се мислило, мислило се у име Господа Исуса Христа. Све што се договарало, договарало се у име Господа Исуса Христа, убијеног и васкрслог. Све што се говорило, говорило се у име Исуса Христа, Цара и Господа, учитеља и исцелитеља. Његово име стално је било у срцу и на језику свих верних.
У Христово име крстила се паганска Европа, и Његовим је именом неко време печатила и потврђивала своје мисли и речи и дела. Али збуњена и из колосека избије на, она се удаљавала од Христа, а ишла за памећу својих будала и сумашедших све више и више, кроз векове и ве кове, од онога злокобнога датума кад су се њени фарисеји и првосвештеници по безумној охолости својој отцепили од своје свете источне цркве и ударили једним путем, који је ближи и познатији скверноме Јупитеру и крвавом Нерону него ли благоме Христу, Девојачком сину.
Временом је хришћански запад увидео своју кобну заблуду, па је зато омрзао своје првосвештенике, и одбацио их и на њихово место призвао и признао философе за проналазаче и тумаче истине. Авај, браћо моја! Као да се истина може пронаћи у шљунку обале житејскога мора! Заиста не може. И сва су философирања људска узалудна и штетна. Ми не знамо ни за једног философа у Европи и Америци који је познао истину и погодио пут. Не знамо ни за једног јер и нема ни једног. Сви су паганци. Сви су ближи стојицима и епикурејцима него ли апостолу Јовану и Павлу. Сви су саблажњиви и заводљиви; слепе вође слепаца.
О, браћо моја! Ево и наше поколење пало је на конак Домаћина овога света. Нисмо на свом имању него на његовом, нисмо у својој кући него у његовој. Нисмо своји него његови. Путници смо и гости. Сутра ће други прија вити се на капији за конак, и нас ће истерати.
Лажу вас, браћо, они који тврде да имају веру и цене веру, а нити Богом дишу, нити пишу, нити мисле, нити говоре, нити делују, нити осећају. У овом европском пери оду историје Бог је у музеју. Није у животу, није у природи, нити у друштву, нити у дворовима, нити у црквама, нити у природи, нити у историји, него у музеју, и само у музеју. Али Бог не жели да буде у музеју као музејска ствар. Зато Он удара. Не удара често него ретко. Али кад удара онда хиљаде хиљада људи падају у гроб као жуто лишће на земљу. Богу на славу. Амин.

Comments are closed.