КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

 

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
 
XXXVI
Милостив је Господ онима који га се боје.
За наше народне јунаке одувек се говорило у песми, да се никога не боје, осим Бога.
Шта значи бојати се Бога? Значи, бојати се да се закон Божји не погази. Значи, сваки дан и сваки час мислити о његовим заповестима и трудити се да их човек испуни. Ко изгуби страх Божји и преступи заповести Божје, било да похули на име Његово свето, или да се поклони култури као Богу, или ко презре родитеље своје и насмеје се старцима, или да не сматра недељу даном празновања васкрсења Христова, или да не сматра злочином убити, прељубити, лажно говорити и сведочити и туђе вребати и отимати – ко тако, велимо, погази заповести Божје, па било све, или само једну од њих, он губи страх од Бога, али зато у њега улази страх од сенке сваке, од вриска лисице, од пијука кукумије, чак и од шушња лишћа. Ништа у свету нема страшније од човека који је изгубио страх од Бога. Страх од Бога губи онај, ко гази заповести Божје и који живи, не по заповестима Божјим него по заповестима својим сопственим; другим речима, ко сам себе постави себи за Бога. У накнаду за губитак страха од Бога такви добијају хиљаде страхова од хиљаде сенки и гласова и шуштања око себе. Није ли онда боље за човека имати страх од Бога и немати страха ни од кога и ни од чега другога?
Наш је народ опевао и прославио само оне витезове своје који су имали страх од Бога. Тако је он прославио и опевао и свеце наше и мученике за веру Христову, много милионе мученике за крст часни. Иде време кад ће народ прославити и наше српске пророке.
Један од тих наших пророка, из ужичких планина, про рекао је математички тачно све што ће се догодити за сто година унапред. Нећемо сада ређати сва његова пречу дна пророчанства, него ћемо се само на једном од њих задржати. “Доћи ће време, најпре светскога, а потом општега рата, говорио је он, када ће душа нашег народа доћи у подгрлац од страдања. Тада ће живи ићи на гробља и викати мртвима: “Устанте ви, да легнемо ми”.” Такво смо, ето, време ми доживели и преживели, млађи једно од та два времена, а ми старији оба та времена, тј. и ужасе Светскога рата и ужасе Општега рата, све у кратком размаку од двадесет година.
Када смо као деца читали то пророчанство, чудили смо се и нисмо се могли начудити, како то да живи људи могу завидети мртвима у гробу, и како да пожеле мењати се са мртвима? Нисмо веровали да то може бити, док нисмо доживели. Ај, браћо моја, ваистину ми старији доживели смо два пута оне проречене грозоте и страхоте када сваки живи завиди умрлима, и сваки који ходи по земљи пожели да буде под земљом; речју, када је смрт дража од живота, и небиће милије од бића. Ето, то апокалиптично време ми Срби смо у једном поколењу два пута доживели. И гледамо сада друг друга у очи, после свега преживљенога, па нам изгледа да смо стари хиљаде година. И једва се познајемо. Једва личимо на она бића од пре двадесет година. Плугови свих ужаса избраздали су нас. Челични ваљци ваљали су се преко нас, па су нас стањили као листове од хартије. Проидохом сквозје огањ и воду рекли су страдалци Бога ради пре много хиљада година. То страдање њихово, увеличано десет или сто пута, преживели смо ми у двадесетом веку. Проведени смо кроз огањ од Бога и мука и неправди и претњи и крвопролића и уздаха и јаука и масовног уништења. Па смо проведени кроз воду од су за. Откуд толике сузе у једном човеку, то је чудо? Кад сви сокови у телу пресуше, суза још има. Проведени смо кроз поток од суза, од суза родитеља за децом, и деце за родитељима, супруга за мужевима и мужева за супругама, браће за сестрама и сестара за браћом, комшија за комшијама, кумова за кумовима, пријатеља за пријатељима, родољуба за родољубима, мученика за мученицима. Огањ, сузе, крв, јаук, ропац, мртвац, гроб – то седморо није се делило од нас, као што се не деле плућа од ваздуха у току оба последња проречена рата.
Браћо моја не оптужујемо никога. Сами смо криви. Криви смо пред јединим истинитим Богом. Јер, смо се би ли повели за лажним боговима културе. Зато смо упуштени од Бога да паднемо у пакао где Њега нема, да видимо како је без Њега. И видели смо и осетили смо. Зато сада као васкрсли хоћемо да знамо само Њега, и да верујемо само у Њега, и да славимо само Њега. Све друго ван Ње га јесте лаж и смрт. У Њему је живот и сила и слава на век века. Амин.

Comments are closed.