НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

 

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
 
XX
Чиме се хвалиш, човече, чиме се толико поносиш? Ко год се хвали, хвали се оним што је његово, а не оним што је туђе. Шта имаш своје чиме би се похвалио? шта имаш осим позајмице коју на крају мораш вратити зајмодавцу?
Хвалиш ли се лепотом телесном? Иди на гробље и ви ди где се избацује из града лепота телесна. Или се хвалиш очима и устима? Ко зна колико си пута с досадом отирао блато са обуће и не мислећи да су то очи и уста оних, који су прошли путем којим ти сада ходиш?
Ил’ се хвалиш богатством? Ај, помисли, чије л’ није било чије л’ бити неће! Или драгим камењем: дијаманти ма и брилијантима, рубинима и топазима, или смарагдима или бисерима? Када те буду мртва положили на даске, са свим ће ти свеједно бити да ли ће ти ставити око врата низове од бисера или од букова жира; и да ли ће ти џепове напунити дијамантима или пепелом; и да ли ће ти теле сину покрити кадифом или рогозином. Све што си од земље позајмио, земљи се враћа, хтео ти или не хтео. Што се онда хвалиш позајмицом.
Ил’ се хвалиш славом и влашћу и силом? Заиста, на твоју реч сада окрећу се на лево или на десно читаве војске, прокопавају се тунели, зидају се градови. Испод твога прозора пролазе хиљаде радозналих људи који би хтели само да те сагледају својим очима, те да могу причати својима како су видели великог човека. А сутра ће гамизати преко хладнога чела твога стоноге и гуштери, и ти нећеш моћи макнути руком да их одагнаш. Ил’ се хвалиш својим делима, својом културом? Чувај се, да ти се не узме памет као цару Навухкодоносору. А ту причу треба да чујеш и знаш, и да казујеш деци својој и свакоме коме добра желиш. Та прича гласи: цар Навуходоносор сазида велики град Вавилон и многе ваздушне куле у њему високо до облака, – и уреди престоницу своју тако, да јој не бијаше равне у свету. Једнога дана шеташе цар Навухкодоносор по кули својој, па баци поглед по граду Вавилону и испод својих ногу и у гордости својој узвикну: Није ли то Вавилон велики, што га ја сазидах јаком силом својом да буде столица царска и слава величанству мојем (Дан. 4, 29). При томе цар се не сети Бога Створитеља, нити му се као владар захвали на помоћи, нити се понизи пред свевишњим, што је дужност свих владара, – него напротив себе истаче као Бога над Боговима и цара над царевима. Али, ај, браћо моја, шта се догоди? Не да се Бог понижавати од прашине испод ногу Његових. Још су се оне горде речи цареве пенушале у његовим устима а глас дође с неба: теби се говори, царе Навуходоносоре, царство се узе од тебе. И бићеш прогнан између људи и живећеш са звјерима пољским и хранићеш се травом као говече и седам ће времена проћи преко тебе да Свевшињи влада царством људским и даје га коме хоће.
А оно што се даље догодило заиста је страшно и за казивање. У томе часу горди цар Навуходоносор сиђе с ума и одбеже у гору, и живљаше у гори као звер међу зверовима, за читавих седам година. И јеђаше траву као говече, и нарасте му длака по телу и нокти као у птице. И, тек, после седам година поврати му се ум његов, те он као други човек понизи се пред Господом Богом и поклони се Његовој сили и Његовом величанству. И даље до смрти цароваше скрушена срца као слуга Бога једнога и живога.
Али, рећи ћете ви, то је тако далеко од нас; то је било пре две и по хиљаде година; шта то има заједничко с нама?
О, браћо моја, умрећемо сви, и ја морам да вам говорим истину. Заиста имате право, то се догодило пре две и по хиљаде година у далекој земљи Вавилонској. Али то се поновило и јуче, и то се догађа и данас усред Европе; усред Европе крштене, жалости наша!
Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих; због својих градова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих. Ај, браћо, нови Навуходоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдљивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоња без броја. И баци их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога Свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и у птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навуходоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, но ви Вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сад идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилоном или са Христом? Хоћемо ли са културом или са Богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изберемо јучошње. Богу нашему слава на век. Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *