КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

 

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
 
LXI
Бог је наш, браћо, Бог слободне деце а не робова. Христос је сишао на земљу не да силом регрутује људе него да прибира добровољце у своју војску. Ко хоће, хоће; ко неће, не мора. Само што онај ко неће да буде добровољац Христов, постаје регрут сатанин, хтео он то или не хтео. Јер је Христос рекао: Ко није са мном, против мене је. А вођ свију оних који су против Христа од искони јесте онај мрачни адски генерал сатана.
Српски народ је добровољно пошао за Христом, по слободном избору своме а не по сили. Јер није се крстио једнога дана по заповести или закону нечијем него се пос тепено крштавао кроз неколико векова. Борбу за слободу српски народ је ставио одмах уз борбу за крст часни. А то значи да је српско гесло од памтивека: вера и слобода. Кад кажемо вера, ми мислимо само на Христову веру, на веру православну. А кад кажемо слобода, ми мислимо на слободу код људи, по речи апостола Павла Богољупца који вели: купљени сте скупо, не будите робови људима (I Коринћанима 7, 23).
Према нашем народном геслу морамо увек ценити судбу нашега народа. Кад смо се борили за Крст, и очекивали Слободу од Бога као дар за борбу за Крст, тада нам је долазило васкресеније. Тешки крст робовања сијао би се као сунце а слобода би давала топлоту као сунчани зраци. Тада смо знали да смо од Бога помиловани и да је Крст Христов победио нечастиве враге наше и да је дошла од Бога дарована а од нас жуђена слобода. А кад би се чаша опет преврнула, па Крст потамнио а слобода побегла од нас, тада смо знали, да нас Бог за грехе наше кажњава и да је туђинска тиранија загосподарила над на ма. Као кад сунце помрча и месец изгуби свој сјај.
Нема народа у свету који је тако просто и јасно знао да објасни све што га снађе, било добро или зло, као што је српски народ а то је због тога што ниједан народ осим српског нема једно такво позитивно и јасно гесло: За Крст часни и Слободу златну, које би било мерило свих догађања и свих збивања.
Мерећи тим мерилом оно што нас је снашло у Другом светском рату, ми брзо долазимо до овог непогрешног закључка: пострадали смо због тога што смо Крст оставили а слободу одвојили од Христа; те се као месо одвојено од соли усмрдела слобода наша. Ово што ја говорим неће разумети безбожници. Њима не вреди ни говорити. Јер њима говорити и шљунку свирати на обали мора, исто је. Нити ће они разумети нити ће их пак избрати. Али ви ћете разумети моје речи, ви који знате за Бога и за душу; ви којима је позната воља Божја из Светога Писма – Судба српска из историје српске. Поругали смо Крст, упрљали смо слободу – и пали смо под бич Некрста и под тиранију Робова.
Уздисали смо за слободом као самртници, гакали смо за слободом као чавке. Борили се за слободу с мачем преко набујалих гробова браће своје, и молили се Богу за слободу са сузама. А кад је слобода дошла, ми смо се играли с њом као са мајмуном у циркусу. Ама нисмо је држали ни један једини дан за светињу! Него смо од јутра првога дана почели заигравати с њом као са шареном женом из циркуса. И света Небеса гледала су двадесет годи на нашу комедијашку игру са слободом као са женом из циркуса. И гнев Господњи скупио се над нама као што се у лето скупљају густи градобитни облаци. А милиони српских младића који су животе своје положили за слободу нашу гледали су с неба шта ми радимо и вапили су Светоме Сави: Оче наш, Саво, буди Свети Илија, па измоли од Христа да удариш громовима ово комедијашко и циркуско поколење које је свету слободу претворило у шатраџијску бесрамницу.
Слобода је слобода од злих људи а служба благоме Богу. Онај први део ми смо разумели, овај други нисмо. Разумели смо да је слобода ослобођење од злих људи, али нисмо разумели да је слобода служба благоме Богу. И због овог неразумевања и неслушања цркве о томе, ми смо изгубили слободу. Јер нисмо служили Богу него својим телесним страстима. То је била слобода тела а ропство духа. На супрот ропству под тућином, када је дух био слободан а тело оковано. Свугде се угађало само телу и свуда се огорчавао дух. Свуда се служило само лично себи, нигде Богу. То није била “слобода славе деце Божје”, како вели апостол Павле него ухваћени бели голуб па ритнут у катран (Рим. 8, 21). Или по речима апостола Петра, али не онога Петра кога папе римске славе као свог прађеда, него онога дивнога сина Јониног а брата Андрејевог који нас опомиње да нам слобода не буде покривач пакости него прилика да послужимо Богу као слуге Божје (I Петр. 2, 16).
О, Господе, Исусе благи, згрешисмо са оцима нашим. Гинусмо за Крст, погазисмо Крст. Страдасмо за слободу а омаловажисмо слободу. Но помилуј нас због нашег при знања и покајања. Ако има шта добро код нас Твојих грешних Срба то је што за сваку невољу своју не кривимо друге но себе. То не чине незнабожци и јеретици. То чине само прави православни хришћани. Због тога и само због тога помилуј нас и спаси благи Господе наш. Амин.

Comments are closed.