ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА БЕСЕДА
НЕМА ДОВОЉНО РАЗЛОГА ДА СЕ ЧОВЕК ОДРЕКНЕ НАСЛАДА ОВОГА СВЕТА УКОЛИКО НЕЋЕ УЧЕСТВОВАТИ У БЛАЖЕНСТВУ ОНОГА
 
Ако онај који је ради Господа напустио своје, ако се одрекао овога света и световних наслада, ако се одрекао имања, оца и мајке, ако је распео самога себе и постао бескућник и сиромах који ништа нема – ако, дакле, уместо световног спокојства не нађе божанствени починак, ако уместо привремене насладе не осети у својој души духовно наслађивање, ако се, уместо у пропадљиву одећу, по унутрашњем човеку не обуче у одежду божанствене светлости и ако уместо овог пређашњег и телесног општења у својој души несумњиво не упозна заједницу са небеским, ако уместо видљиве радости овога света не буде у себи имао радост духа и утеху небеске благодати, ако у душу, према ономе што је написано, не прими божанствено насићење када му се јави слава Господња (в. Пс. 16,15), једном речју, ако уместо ове привремене насладе већ сада не задобије у својој души жељену непропадљиву насладу, ондаје он постао со која је обљутавела, и достојан је жаљења више од свих осталих људи – овдашњег се лишио, а божанственим се није насладио, није, према дејствовању Духа, у свом унутрашњем човеку познао божанствене тајне.
Човек се отуђује од света зато, да би се, према апостолу, његова душа у мислима преселила у други свет и век, као што је речено: Наше живљење је на небесима (Фил. 3; 20) и: Живећи у телу, не војујемо по телу (2. Кор. 10; з). Услед тога, онај који се одрекао овога света мора чврсто веровати да му још сада, уз садејство Духа, предстоји да у мислима пређе у други век и да тамо живи, да се тамо радује и наслађује духовним благом, да се, по унутрашњем човеку, роди од Духа, као што је рекао Господ: Ко у Мене верује, прешао је из смрти у живот (в. Јн. 5;23) . Постоји, наиме, и друга смрт, осим видљиве, као што постоји и други живот, осим видљивог. Писмо каже: Она што се одапа насладама, жива је умрла (1 Тим. 5,6), и: Остави нека мртви сахрањују своје мртваце (Лк. 9; 60), неће мртви хвалити те, Господе, него ми живи благосиљаћемо Те (Пс. 113; 25).
Кад се сунце појави над земљом, све су његове луче на земљи, а када је на западу, оно тада, одлазећи у свој дом, поново сабира своје луче. Тако је и душа, која није одозго препорођенаДухом, својим помислима потпуно на земљи и њене мисли распростиру се до граница земље. Међутим, чим се удостоји да добије небеско рођење и заједницу од Духа, сабравши у једно све своје помисли и задржавши их код себе, онаусходи ка Господу, у нерукотворено обиталиште на небесима, и све њене помисли, ступајући у божанствени ваздух, постају небеске, чисте и свете, јер душа, ослободивши се из мрачне тамнице нечастивог кнеза – духа овога света – задобија чисте и божанствене помисли, пошто је Бог благоволео да човека створи као причасника божанствене природе.
Ако се, дакле, удаљиш од свега житејског [овосветског] и ако будеш марљиво обитавао у молитви, ускоро ћеш осетити да је овај труд испуњен спокојством и сматраћеш да су мала недаћа и напор препуни највеће радости и утехе. Чак и ако би твоји душа и тело, током читавог живота, били сваког тренутка исцрпљивани ради оволиких добара, шта би то значило? О, неизрециво милосрђе Божије! Бог бесплатно дарује Себе верујућима, и човек за кратко време постаје наследник Божији, Бог се настањује у човеково тело и Господ у Себи има прекрасно обиталиште – човека! Као што је Бог небо и земљу створио ради човековог обитавања, тако је и човекове тело и душу створио као Свој дом, да би се уселио и отпочинуо у његовом телу као у Свом дому, имајући за прекрасну невесту љубљену душу, створену према Његовом лику. Обручих вас, каже апостол, Мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу (2 Кор. 11,2) и: Његов дом смо ми (Јев. 3; 6). Као што муж у свој дом брижљиво сабира свако добро, тако и Господ у Свом дому – у души и телу – сабира и полаже небеско богатство духа. Нити су мудри својом мудрошћу, нити су разумни својим разумом могли да схвате душевну истанчаност, или да кажу шта је душа; једино се уз садејство Светога Духа открива и задобија појам и поуздано знање о души. При том, међутим, разматрај, расуђуј и схватај како се то догађа, и слушај: Он је Бог, а она – није Бог; Он је Господар, а она – слушкиња; Он је Творац, а она – творевина; Он је Створитељ, а она – створење; Његова и њена природа немају ништа заједничко и Он је једино према својој бесконачној, неизрецивој и незамисливој љубави и према Свом милосрђу благоволео да се настани у овој творевини, у овој разумној твари у овом Свом часном и изабраном сасуду да бисмо, каже Писмо, били као првина од Његових створења (Јак. 1; 18), да бисмо били Његова мудрост и заједница, Његово сопствено обиталиште, Његова сопствена чиста невеста.
Будући да су таква блага која су нам приуготовљена и да су таква обећања која су нам дата, да је такво било благовољење Господње према нама, нећемо бити лењи и немарни, него ћемо, чеда, похитати ка вечном животу, и потпуно се посветити угађању Господу. Молићемо Господа да нас Својом божанском силом избави из мрачне тамнице срамних страсти, осветивши се за Свој сопствени лик, за Своје створење, да би му вратио светлост и учинио душу здравом и чистом; на тај начин ћемо се удостојити заједнице Духа, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа у векове. Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *