НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ПЕТА БЕСЕДА
ВЕЛИКА ЈЕ РАЗЛИКА МЕЂУ ХРИШЋАНИМА И ЉУДИМА ОВОГА СВЕТА: ЈЕДНИ, ИМАЈУЋИ У СЕБИ ДУХА СВЕТА, У СРЦУ И У УМУ СВЕЗАНИ СУ ЗЕМАЉСКИМ ОКОВИМА, ДОК ДРУГИ ЖЕЛЕ ЉУБАВ НЕБЕСКОГ ОЦА И ЈЕДИНО ЊЕГА ИМАЈУ ЗА ПРЕДМЕТ СВОЈИХ ЖЕЉА
 
Хришћани имају другачији свет, свој начин живота, и ум, и речи и своје послове; другачији су и начин живота, и ум, и речи, и делатност људи овога света. Друго су – хришћани, а друго – светољупци, и међу једнима и другима постоји велико растојање. Житељи земље, чеда овога века, уподобљују се пшеници којаје просута у сито ове земље и бивају вејани међу колебивим помислима овога света, уз непрестану узбурканост земаљских дела, жеља и сложених вештаствених појмова. Сатана потреса душе и ситом, тј. земаљским делима, веје сав грешни људски род. Од времена пада, откако је Адам преступио заповест и потчинио се нечастивом кнезу који је загосподарио над њим, овај непрестаним варљивим и помућеним помислима све синове овога века веје и доводи у сукоб у земаљском ситу.
Као што пшеница у сејачевом ситу непрестано бива ударана и избацивана и непрестано се обрће у ситу, тако и кнез зла земаљским делима обремењује све људе, колеба их и доводи у пометњу и бригу, присиљава их да се спотичу испразним помислима, мрским жељама, земаљским и мирјанским везама, непрестано поробљавајући, помућујући и ловећи сав Адамов грешни род. И Господ је апостолима предсказао будућу побуну нечастивога против њих: Ево вас иска сатана да вас вије као пшеницу: а Ја се молих Оцу Мојему, да не престане вера ваша (Лк. 22; 31-32). Ова реч и одлука, којује Творац јасно изговорио Каину: уздисаћеш и дрхтаћеш, са стрепњом ћеш бити на земљи (в. 1. Мојс. 4; 12), тајно служи као образац и подобије за све грешнике, јер је род Адамов, преступивши заповест и поставши грешан, тајно примио на себе ово подобије. Људи бивају поколебани непостојаним помислима стрепње, страха, сваке пометње, жељама и разноликим задовољствима сваке врсте. Кнез овога света потреса сваку душу која се није родила од Бога и, као пшеницу која се непрестано окреће у ситу, на разне начине узнемирава људске помисли, доводећи све до колебања и ловећи их световним обманама, телесним задовољствима, стрепњама и пометњама.
Показујући да они што следе обмане и хтења нечастивога на себи носе подобије Каиновог зла, Господ је, разобличујући их, рекао: Жење оца вашеш хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка и не стојиу истини (Јн. 8; 44). И зато, сав Адамов грешни род тајно на себи носи ону осуду: уздисаћете и дрхтаћете, и стрепићете у ситу земље због сатане који ће вас у њему вејати. Као што се од Адама цео људски род проширио по земљи, тако је и једна страсна нечистота проникла у цео грешни људски род, и кнез зла је у стању да све веје непостојаним, вештаственим, испразним и узбурканим [метежним] помислима. И као што један ветар може да поколеба и покрене све биљке и семена, и као што се једна ноћна тама распростире над целом васељеном, тако и кнез зла, будући нека духовна тама греха и смрти, неким скривеним и суровим ветром обузима и окреће сав људски род на земљи; он непостојаним помислима и овоземаљским жељама лови људска срца, а тамом незнања, заслепљености и заборава испуњава сваку душу која се није родила одозго и која се мишљу и умом није преселила у други век, према ономе што је речено: Наше живљење је на небесима (Фил. 3,20).
Тиме се истински хришћани разликују од васцелог људског рода; као што смо већ рекли, велика је раздаљина између хришћана и осталих људи. Будући да су ум и мисао хришћана свагда обузети размишљањем о небеском, јер по заједници и причасности Светога Духа созерцавају вечна добра, и будући да су рођени одозго, од Бога, они су се у стварности и сили удостојили да постану чеда Божија; многим и дуготрајним подвизима и трудом достигли су постојаност, чврстину, непомућеност и спокој, и њих не расејавају и не узнемирују непостојане и испразне помисли. И самим тим они су изнад света, јер њихов ум и душевно умовање обитавају у миру Христовом и у љубави Духа, као што је и Господ, расуђујући о таквима, рекао да су они из смрти прешли у живот (Јн.5;24). Разликовање [међусобно] хришћана не састоји се, дакле, у спољашњем изгледу или у видљивом обличју, као што многи мисле да је у томе сва разлика и да се и сами хришћани међусобно разликују спољашњим видом и обликом. И они се, умом и мислима, уподобљују свету: и они, као и сви остали људи, имају исто колебање и несређеност помисли, исто неверје, пометњу, збуњеност, стрепњу. Иако се од света разликују спољашњим изгледом и мишљењем а такође и неким спољашњим поступцима, они су [многи хришћани], међутим, у срцу и уму свезани земаљским оковима, у својим срцима нису задобили спокојство од Бога и небески духовни мир, јер нису тражили и нису поверовали да ће их Бог тога удостојити.
Нова твар, хришћанин, разликује се од свих људи у свету обнављањем ума, умирењем помисли, љубављу и небеском приврженошћу Господу. Долазак Господњи догодио се управо због тога да би се они, који су уистину поверовали у Господа, удостојили ових духовних блага. Хришћанима припада и слава, и лепота, и небеско неизрециво богатство које се задобија трудом, знојем, испитивањима, многим подвизима и једино уз Божију благодат. Сваки човек жели да гледа лице земаљског цара. Ма ко да дође у царски град, пожели да макар баци поглед на његову лепоту, или на раскош одеће, или на велелепност порфире, ла красоту разноликих бисера, на лепоту дијадеме, на скупоценост његових царских обележја. Једино они који духовно живе не цене много све ово, јер су искуствено упознали другачију, небеску и нетелесну славу, јер су рањени другачијом, неизрецивом лепотом и имају удео у другачијем богатству; они живе по у нутрашњему човеку, причасни су другачијем Духу. Међутим, људи овога света, који у себи имају духа света, силно желе да виде земаљског цара, а посебно у свој његовој велелепности и слави. Уколико судбина цара својим видљивим величанством надвисује судбину сваког другог човека, утолико је за свакога и славно и пожељно макар и само да га види. Због тога свако сам за себе говори: „О, кад би и мени неко дао ову славу, ову велелепност, ове украсе!“ Тако он велича себи сличног човека, земаљског и на сличан начин острашћеног и смртног, али човека који привременим величанством и привременом славом побуђује његове жеље.
Ако, пак, телесни људи толико чезну за славом земаљског цара, онда се људи, на које је капнула она роса Духа божанског живота, ранивши им срце божанском љубављу према небеском Цару-Христу, утолико више привезују за ону лепоту, за неизрециву славу, за непропадљиву велелепност, за незамисливо богатство истинског и вечног Цар-Христа. Они бивају заробљени чежњом и љубављу, потпуно се устремљујући ка Христу, и желе да добију она неизрецива блага која созерцавају духом; они због тога ништавнима сматрају сваку земаљску лепоту, славу, велелепност и част, као и богатство царева и кнежева, пошто су рањени божанственом лепотом и у њихове душе капнуо је живот небеске бесмртности. Због тога и желе једино љубав небеског Цара, имајући, са великом чежњом, једино Њега пред очима. Они се ради Њега одрешују од сваке мирјанске љубави и удаљују од свих земаљских окова, како би им било могуће да ову једну жељу имају свагда у срцима, не мешајући је ни са чим другим.
Мало је, међутим, оних који су са добрим почетком сјединили и добар крај, без спотицања дошли до циља, који имају само љубав према Богу и од свега су се одрешили. Многи осете умилење, многи постају причасници небеске благодати, бивају рањени небеском љубављу; међутим, не издржавши различите борбе, подвиге, труд и искушења нечастивога са којима се сусрећу на путу – а будући да свако има жељу да љуби нешто у овом свету и не одриче се потпуно своје љубави, враћајући се разноликим и различитим световним жељама – услед слабости и нерада или услед бојажљивости своје сопствене воље, или због љубави према нечему земаљском, остали су у свету и препустили се његовим понорима. Они, који уистину намеравају да до краја проведу добар живот, уз ону небеску љубав не смеју у себе добровољно прихватати, нити са њом мешати никакву другу љубав и привржености, да тиме не би поставили препреке духовном, вратили се назад и на крају били лишени живота. Као што су Божија обећања велика, неизрецива и неописива, тако су нам потребни вера, нада, труд, велики подвизи и дуготрајно испитивање. Нису занемарљива она добра, за која се нада да ће их добити човек када пожели небеско Царство: он жели да са Христом царује у бесконачне векове; зар онда неће одлучити да током кратког времена овог живота, све до саме смрти, са усрдношћу трпи борбе, труд и искушења? Господ каже: Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој, свакодневно се радујући, и за Мном иде (Мт. 16,24) и Ако неко дође Мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити Мојученик (Лк. 14,26). Многи међу људима, иако намеравају да задобију Царство и желе да наследе вечни живот, не одричу се живљења по сопственим жељама и настављају да следе ове жеље или, боље речено, да следе онога који је у њих засејао испразност; не одрекавши се себе, они хоће да наследе вечни живот, а то је немогуће.
Истинита је реч Господња. Без спотицања корачају они који су се, према заповести Господњој, потпуно одрекли себе, омрзнули све световне жеље, везе, разоноде, задовољства и занимања и пред очима имају једино Господа, желећи да творе Његове заповести. И зато по сопственој вољи застрањује сваки, уколико уистину није хтео да задобије Царство и да се одрекне себе, тако да поред оне љубави љуби и још нешто, наслађује се задовољствима или жељама овога века и нема целовиту љубав према Господу, колико је ово могуће слободној вољи и хтењу.
Све ћеш то разумети из овог једног примера.
Сваки човек понекад, исправно расуђује и зна да је непотребно оно што жели да учини, али како има љубав према томе и не одриче се ове љубави, дозвољава да буде побеђен. На почетку, у његовом срцу одвија се битка и борба, затим следи равнотежа и приклањање, и превага час љубави према Богу, час љубави према свету. Човек тада почиње да расуђује, хоће ли започети свађу и расправу са братом. Он сам у себи говори: „Рећи ћу му; не, нећу му рећи. Разговараћу с њим; не, нећу разговарати“. Он се сећа Бога, али мисли и на своју славу и не одриче се себе. Ако, пак, љубав и наклоност према свету донекле однесу превагу на теразијама срца, нечиста помисао је истог тренутка спремна да покрене и уста. Након тога ум, као запетом стрелом, језиком погађа ближњега изнутра, и ради очувања своје славе и без икаквог присиљавања воље, избацује стреле недоличних речи. Затим наставља да рањава ближњег недоличним речима, док се грех не разлије по удовима. Понекад ове удове, који се препиру устима, рђава жеља доведе до удараца и рана а понекад досегне чак и до убиства и смрти. Погледај чиме је све започело и какав је крај добила љубав према световној слави, која је према човековој сопственој вољи превагнула на теразијама срца! Будући да се човек није одрекао себе и да љуби нешто у свету, одатле потичу све ове недоличности.
На исти начин размишљај о сваком греху и рђавом подухвату; порок обмањује и приклања вољу ума ка световним жељама, обманама и телесним задовољствима. Тако се припрема свако порочно дело, прељубништво и крађа, користољубље и пијанство, среброљубље и славољубље, љубомора и властољубље и свако порочно дело. Понекад се она дела, која изгледају као добра, извршавају ради славе и људске похвале; ово је пред Богом равно неправди, крађи и осталим греховима, јер је речено: Бог разасу кости човекоугодника (Пс. 52; 7). И у оним делима која изгледају као добра, нечастиви види прилику за себе; он је веома разнолик и лажљив у световним жељама. Због неке земаљске и телесне љубави, којом се човек свезује по сопственој вољи, грех лови човека и она се за њега претвара у ланце, окове и тешко бреме, које га потапа и дави у рђавом веку, не допуштајући му да сабере снагу и да се врати Богу. Оно што човек заволи у свету, то обремењује његов ум, задобија власт над њим и не дозвољава му да сабере снагу. Од тога зависи и равнотежа, и приклањање, и превага порока; тиме се испитује цео људски род, испитују се сви хришћани, било да живе у градовима или у планинама, или у обитељима, или у пољима, или на пустињским местима, зато што човек, којега зароби његова сопствена воља, почиње нешто да љуби; његова љубав се нечим везује и већ није у потпуности устремљена ка Богу. На пример, неко је заволео имање, а неко – злато и сребро, неко стомакоугађање и телесне жеље, неко – учену световну мудрост ради људске славе; неко заволи власт, а неко – славу и људске почасти, неко – гнев и озлојеђеност (он то воли само због тога што се брзо препушта страсти); неки воли недоличне сукобе, неко љубомору; неко по читав дан проводи у расејаности и задовољствима; неко се заварава празним помислима, а неко ради људске славе воли да буде учитељ закона; неко се наслађује ленчарењем и нерадом; неко је привезан за одећу и крпе, неко се препушта земаљским бригама; неко воли сан, или шале, или псовање [сквернословље]. Оно чиме је неко привезан за свет, било да је мало или велико, то га и задржава и не дозвољава му да сабере снагу. Човек љуби ону страст са којом се не бори свим силама, она му господари и обремењује га, она за њега значи окове и препреку за његов ум да се обрати ка Богу, да Му угоди и да, послуживши једино Њему, постане потребан Царству и задобије вечни живот.
Душа која уистину стреми ка Господу, у потпуности распростире своју љубав према Њему и, колико јој снага допушта, привезује се за Њега својом слободном вољом. У томе добија помоћ благодати, одриче се саме себе и не следи хтења свог ума, јер се он, услед зла које је неразлучиво од нас и које нас обмањује, и он сам поводи за злом. Насупрот томе, она се потпуно предаје речи Господњој, одрешује се од свих видљивих окова, колико је ово могуће за вољу, и потпуно се предаје Господу. У том случају, она ће бити у стању да поднесе борбу, напоре и недаће. Наиме, у ономе што душа љуби, она налази и помоћ и бреме. Ако љуби нешто у свету, онда управо то за човека постаје бреме и окови који га вуку доле и не допуштају му да усходи горе, ка Богу. Ако, пак, љуби Господа и Његове заповести, онда у томе налази и помоћ и олакшање: услед тога што неокрњено чува своју љубав према Господу, за њега свг заповести Господње бивају лаке, ово човека погружава у добро или, боље речено, олакшава му и чини да му не буде тешка ниједна битка и недаћа; он Божијом силом руши свет и силе порока које су бациле мрежу на душу у свету и које је на пучини света обавијају мрежом свих могућих жеља. На тај начин, чим душа заволи Господа – бива истргнута из оних мрежа својом сопственом вером и великом усрдношћу; она истовремено добија и помоћ одозго и тако постаје достојна вечног Царства. Ако је уистину по својој сопственој вољи и уз помоћ Господњу заволела ово Царство, неће бити лишена вечног живота.
Да бисмо јасније на самом делу доказали како многи пропадају по својој сопственој вољи, тону у море и бивају одведени у ропство – замисли да гори нека кућа. Један, који намерава да се спасе, чим је дознао за пожар бежи напоље и, напустивши све и одлучивши да се побрине само за свој живот, спасава се; други, који намерава да са собом узме неке кућне ствари или нешто друго, ушао је у кућу да би то прикупио, и док је сакупљао, пламен је овладао кућом, тако даје и њега захватио и спалио. Видиш ли да је овај човек по својој сопственој вољи и из љубави, односно, заволевши нешто више од себе, настрадао у пламену? Слично овоме, неки плове морем и бивају захваћени високим таласима. Један скида сву одећу и баца се у воду, намеравајући једино да спасе самога себе: догађа се да он, ношен таласима и ничим необремењен осим бригом о свом животу и пливајући поврх таласа, налази могућност да изађе из узбурканог мора; други, међутим, који намерава да спасе нешто од своје одеће, помисли да ће и са њом, ако је понесе са собом, моћи да плива и да изађе из мора; међутим, одећа коју је узео само га је оптеретила и потопила у морску дубину. Према томе, он је настрадао, јер се ради мале користи није побринуо да остане жив. Примећујеш ли да је он по својој сопственој вољи постао жртва смрти? Замисли и то, да је стигла вест о [најезди] иноплеменика. Један се, чим је то чуо, дао у бекство, нимало не оклевајући и без ичега пошавши на пут; други је, не верујући да долазе непријатељи или у жељи да са собом понесе и нешто од својих ствари, таквом одлуком одуговлачио са бекством и гле, непријатељи су дошли, заробили га и као заробљеника одвели у туђу земљу, присиливши га да тамо живи у ропству. Видиш ли да је и он по својој сопственој вољи, услед свог немара, услед недостатка одлучности и због љубави према неким стварима,одведен у ропство?
Слично томе догађа се и онима који не следе заповести Господње, који се нису одрекли самих себе и нису заволели једино Господа, него су се добровољно свезали земаљским оковима; када дође вечни огањ, они се, као заробљеници или, тачније речено, као оковани у односу на добра дела и погружени у љубав према свету, утапају у горком мору зла и пропадају у туђинском ропству, односно као заточеници нечистих духова. Ако, пак желиш да о исправности савршене љубави према Господу дознаш из светих и богонадахнутих Писама, погледај како се Јов одрекао свега што је имао – и деце, и имања, и стоке, и слугу, и осталог богатства; он је, да тако кажемо, свукавши све, побегао и спасао се, остављајући и бацивши сатани и саму одећу; ниједном речју није изговорио хулу, ни срцем, ни устима није узнегодовао пред Господом; напротив, благосиљао је Господа, говорећи: Господ даде, Господ узе, како је Господ благоволео, тако је и било, нека је благословено име Господње (Јов 1; 21). За њега су мислили да је много стекао, али се, након што га је Господ испитао, показало да није стекао ништа, осим јединог Бога. Слично се догодило и са Авраамом: када му је Господ заповедио да иде из земље своје и од рода својега, и из дома оца својега (1. Мојс. 12; 1), он је, да тако кажемо, истог часа свукао све своје; отаџбину, земљу, рођаке и родитеље, и следио је реч Господњу. Затим је, поред многих испитивања и искушења која су му се догађала – и када му је била узета жена и када је живео и трпео увреде у туђој земљи – у свим тим околностима доказао да једино Бога љуби изнад свега. Најзад, када је по обећању и након много година, већ имао јединородног и толико жељеног сина, Бог је од њега затражио да буде спреман да он сам тога сина принесе на жртву. Авраам се тада свукао и уистину одрекао самога себе. Овим жртвоприношењем јединородног он је доказао да не љуби ништа друго, осим Бога. Ако је с таквом спремношћу дао сина, онда би утолико пре напустио и остала своја богатства или би иху једном тренутку поделио сиромасима – и то би учинио са свом спремношћу и свом усрдношћу. Увиђаш ли сада исправност савршене и својевољне љубави према Господу?
Тако и они, што желе да буду санаследници ових праведника, не би требало да љубе ништа осим Бога; тако ће се, када буду испитивани, показати као корисни и опитни, и видеће се да су савршено очували своју љубав према Господу. Само ће они, који су свагда по својој сопственој вољи љубили једино Бога и који су се одрешили од сваке световне љубави, бити у стању да подвиг изврше до краја. Показало се, међутим, да је сасвим мало људи који би прихватили такву љубав, одвратили се од свих световних задовољстава и жеља и одважно претрпели побуне и искушења нечастивога. Да ли зато што многи, при преласку реке, бивају привучени водама, нема много ни оних што успешно прелазе ове мутне реке свих врста световних жеља и различитих искушења од злих духова? Да ли зато, што многе лађе, скривајући се у мору, бивају потопљене таласима, нема много оних који ће препливати и ову пучину, и ходати по таласима, и стићи у мирну луку? Због тога је свагда потребна велика вера, дуготрпљење, борба, истрајност, труд, глад и жеђ за сваким добром, хитрост, непоколебивост, расуђивање, разборитост. Много је људи који би желели да се без труда, без подвига и без проливања зноја удостоје Царства, али ово је немогуће.
У свету се догађа да неки долазе код богатог човека да би код њега радили у време жетве или неког другог посла и на тај начин добили оно што је њима самима потребно за прехрану; неки од њих буду лењи и немарни, не труде се као други и не раде како би требало; не трудећи се и не умарајући се док су у дому богатога, хтели би, међутим да, као да су већ све учинили, добију плату подједнако као и они који су се трудили трпељиво и готово свим својим снагама. Исто тако и ми, када читамо Писма, или када читамо о томе како је неки праведник угодио Богу, како је постао пријатељ и сабеседник Божији, или, пак читамо о свим Оцима и како су постали пријатељи и наследници Божији, колико су недаћа претрпели, колико су пострадали ради Бога, колико су одважних дела и подвига извршили, тада их величамо и хтели бисмо да се удостојимо истих таквих дарова и достојанства; ми бисмо радо желели да добијемо оне славне дарове, али да на страну одложимо њихов труд, подвиге, недаће и страдања; усрдно желимо да стекнемо оне почасти и достојанство које су они добили од Бога, али не прихватамо на себе њихово исцрпљивање, труд и подвиге. Кажем ти да све то жели и прижељкује сваки човек: и блудници, и цариници, и неправедни људи хтели би да добију Царство на лак начин, без труда и подвига. Управо због тога на путу и постоје искушења, многа испитивања, недаће, борбе и проливање зноја, како би се јасно показали они који уистину и свом својом вољом, свим силама па чак и до смрти љубе једино Господа, тако да, због те љубави према Њему, нема више ничега што би пожелели. Они због тога праведно улазе у небеско Царство, одрекавши се, по речи Господњој, и самих себе, и заволевши једино Господа више и од сопственог дисања; због ове своје узвишене љубави, биће и награђени узвишеним небеским даровима.
У недаћама, у страдањима, у трпљењу и у вери скривена су обећања и слава, и устројавање небеских добара, као што је плод скривен у пшеничном зрну, баченом у земљу, или у дрвету које се калеми посредством засецања или оштећења. Тада се показују они који имају величанствену одећу, и славу, и вишеструке плодове, као што и апостол каже: Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско (Дела ап. 14; 22), док Господ каже: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19) и: у свету ћете имати жалост (Јн. 16; 33). Потребни су труд, ревност, трезвеност, велика будност, хитрина и непоколебивост у прозбама које упућујемо Господу, да бисмо се избавили од жеље за нечим земаљским, да бисмо избегли замке и мреже наслада, пометеност света и побуњеност нечистих духова, и да бисмо поуздано дознали с каквом су трезвеношћу и устређ мљеношћу вере и љубави свети још овде задобијали небеско благо, односно духовну силу која је у њиховим душама била залог Царства. Расуђујући о овом небеском благу, тј. о благодати Духа, описујући величину недаћа и истовремено показујући шта би сваки требало овде да тражи и шта би требало да задобије, блажени апостол Павле каже: Знамо, ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима (2. Кор. 5; 1).
Зато је сваки дужан да се подвизава и да се труди да напредовањем у свим врлинама задобије ову кућу, као и да верује да се она задобија овде.
Ако се разруши наша телесна кућа, ми немамо другу кућу у којој би обитавала наша душа: тако да се, како је речено, и обучени, наш не нађемо (2. Кор.5; 3), односно, да не будемо лишени заједнице и сједињења са Светим Духом, у Којем једино и може да отпочине верна душа. Због тога се они, који су са свом стварношћу и силом хришћани, чврсто надају и радују да ће, исходећи из овог тела, имати ону нерукотворену кућу, а та кућа је сила Духа која обитава у њима. Ако се и разруши телесна кућа – они се тога не плаше, јер имају небеску, духовну кућу, и ону непропадљиву славу која ће у дан васкрсења подићи и прославити и телесну кућу, као што каже апостол:
Онај Који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим Који живи у вама (Рим. 8; 11), да се и живот Исусов јави у смртноме телу нашем (2. Кор. 4; 11) и да би живот прогутао, као што је речено, оно што је смртно (5; 4).
Зато се потрудимо да вером и врлинским животом још овде задобијемо ову одећу да се, обучени у тело, не бисмо показали као наги, јер у том случају у онај дан ништа неће прославити наше тело. У којој се мери сваки удостоји да вером и ревношћу постане причасник Светога Духа, у тој истој мери ће, у онај дан, бити прослављено и његово тело. Оно што је душа сада сабрала у своју унутрашњу ризницу, тада ће се открити и показати изван тела. Када прође зима и када дрвеће загреје невидљива сила сунца и ветра, оно, слично одећи, ствара и износи из себе лишће, цвеће и плодове док, истовремено, из унутрашњих дубина земље излази пољско цвеће и њиме се покривају и облаче и земља и трава, слично оним криновима о којима је Господ рекао: ни Соломон се у свој слави својој не обуче као један од њих (Мт. 6; 29). Све ово служи као пример, обличје и подобије хришћанина у дан васкрсења.
За све богољубиве душе, за све истинске хришћане, постоји први месец ксантик, који се назива и април; то је време васкрсења. У онај дан, силом Сунца правде извешће се слава Светога Духа, која собом покрива и облачи тела светих, и то је она иста слава коју су они имали скривену у душама. Оно што душа сада има у себи, то ће се тада пројавити у телу. Овај месец је, кажем, први месец у години (2. Мојс. 12,2); он доноси радост васцелој творевини; отварајући земљу, облачи у одећу обнажено дрвеће; он доноси радост свим животињама; он међу свима шири весеље; он је за хришћане први месец, ксантик, време васкрсења, у којем ће њихова тела бити прослављена неизрецивом светлошћу, односно силом Духа, а она је већ сада скривена у њима. Она ће им тада бити и одећа, и храна, и пиће, и радост, и весеље, и мир, и одело, и вечни живот. Удостојивши се већ сада да у себе приме Дух Божанства, Он ће тада за њих постати њихова лепота светлости и небеска красота.
Колико би, дакле, сваки од нас требало да верује, да се подвизава, да се труди да у сваком погледу живи врлински и да са надом и великим трпљењем очекује да се већ сада удостоји да унутар своје душе прими силу са небеса и славу Светога Духа, како би тада, након пропадања тела, имали оно што ће нас обући и оживети? Да се, као што је речено, и обучени, наги не нађемо (2. Кор. 5; з) и оживеће и ваша смртна телеса Духом својим Који живи у вама (Рим. 8; 11). Блажени Мојсеј био је у оној слави Духа која је покривала његово лице тако да ниједан човек није могао да га гледа; он нам је показао пример како ће приликом васкрсења праведних тела светих бити прослављена оном славом, које душе светих и верних бивају удостојене још овде, да је поседују унутар себе, у унутрашњем човеку, јер је речено: Сви ми који откривеним лицем, односно унутрашњим човеком, одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик из славе у славу (2. Кор. 3; 18). Онај исти Мојсеј, као што је написано, четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба није јео ни воду није пио (2. Мојс. 34; 28); телесној природи би било немогуће да проведе толико времена без хлеба, када се не би присајединила другачијој, духовној храни; душе светих се Духом још сада невидљиво присаједињују таквој храни.
Блажени Мојсеј нам је у два вида показао какву ће славу светлости и какво умно наслађивање Духа имати истински хришћани приликом васкрсења; они већ сада бивају удостојени ових тајни, и ово ће се тада показати и на њиховим телима. Као што је већ речено, као што свети већ сада у својим душама имају славу, тако ће се и њихова обнажена тела покрити и обући и биће вазнети на небеса. Тада ћемо већ и телом и душом отпочинути са Господом у Царству. Створивши Адама, Бог му није начинио телесна крила као птицама, али му је приуготовио крила Светога Духа, она крила која ће му дати о васкрсењу, да би га подигла и узнела тамо где је Духу угодно. Душе светих, чији умови лебде ка небеском мудровању, бивају удостојене да још сада добију ова крила. Хришћани, наиме, имају другачији свет, другачију трпезу, другачију одећу, другачију насладу, другачију заједницу, другачији начин размишљања, због чега су они и бољи од свих људи. Они су још сада удостојени да силу свега тога приме унутар своје душе посредством Светога Духа; због тога ће се о васкрсењу и њихова тела удостојити оних вечних духовних добара и биће причасни оној слави коју су још овде искуствено упознале њихове душе.
Због тога је сваки од нас дужан да се подвизава и да се труди, брижљиво се вежбајући у свим врлинама, дужан је да верује и да тражи од Господа, да би унутрашњи човек већ сада постао причасник оне славе и да би душа имала заједницу у оној светости Духа и да би најзад, очистивши се од нечистоте порока, приликом васкрсења имали у шта да обучемо наша васкрснута нага тела, да бисмо имали чиме да прикријемо њихову срамоту, чиме да их оживимо и у векове успокојимо у небеском Царству. Према Светим Писмима, Христос ће доћи са небеса и васкрснуће сва племена Адамова, све који су се од века упокојили и поделиће их на два дела; оне, који буду имали Његово сопствено знамење, односно печат Духа, прогласиће за Своје и поставити са Своје десне стране, јер каже: Овце Моје слушају Мој глас (Јн. 10,27) и Познајем Своје, и Моје Мене познају (Јн. 10; 14). Тада ће се њихова тела, због својих добрих дела, обући у божанску славу, па ће и они сами бити испуњени оном духовном славом, какву су већ сада имали у душама. Будући на тај начин прослављени божанском светлошћу и узнети на небеса у сретање Господу у ваздуху, према ономе што је написано, тако ћемо свагда са Господом бити (1. Сол. 4; 17), с Њиме царујући у бесконачне векове векова. Амин.

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *