НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТА БЕСЕДА
О ТОМЕ КАКВУ ПРОМЕНУ И КАКВО ОБНАВЉАЊЕ У ЧОВЕКУ ХРИШЋАНИНУ ИЗВРШАВА ХРИСТОС, КОЈИ ИСЦЕЉУЈЕ ДУШЕВНЕ СТРАСТИ И БОЛЕСТИ
 
Ко приступа Богу и заиста жели да буде Христов следбеник, мора приступити са циљем да се промени, да измени своје пређашње стање и понашање, да се покаже као бољи и као човек који није задржао ништа од онога што је било својствено старом човеку, јер је речено: Ко је у Христу, нова је твар (2. Кор. 5; 17). Наш Господ Исус Христос је управо због тога и дошао да би изменио, преобразио и обновио природу и ову душу, коју су услед преступа срушиле страсти; Он је дошао да је поново створи, сјединивши је са Својим сопственим божанским Духом. Он је дошао да оне, који верују у Њега учини новим умом, новом душом, новим очима, новим слухом, новим духовним језиком, једном речју, да их учини новим људима или новим меховима, помазавши их светлошћу Свога знања да би у њих улио ново вино, односно Свога Духа. Речено је, наиме, да се ново вино мора улити у нове мехове (в. Мт. 9; 17).
Када је непријатељ уграбио човека који му се потчинио, он га је за себе учинио новим: опколио га је шкодљивим страстима, помазао га је духом греха, улио је у њега вино сваког безакоња и рђавог учења. Тако је и Господ, избавивши човека од непријатеља, учинио човека новим, помазао га Својим Духом и улио у њега вино живота, ново учење Духа. Онај Који је пет хлебова претворио у мноштво хлебова, Који је магарици, по природи бесловесној, подарио глас, блудницу окренуо ка целомудрености, учинио да ватра, која по природи спаљује, ороси младиће бачене у пећ, Који је због Данила укротио природу дивљих звери, тј. лавова, Тај, Светим и благим Духом обећања, може и душу која је опустела и подивљала од греха, да претвори у Своју благост, кроткост и мир.
Као што пастир може да излечи шугаву овцу и да је сачува од вукова, тако је и једини истинити Пастир, Христос, дошавши међу људе, заблуделу и крастама прекривену овцу, тј. човека могао да исцели од греховне нечистоте и куге и да је врати Себи. Пређашњи свештеници, левити и учитељи нису могли да излече душу приношењем дарова и жртава или шкропљењем крвљу; они нису били способни да исцеле чак ни саме себе, јер су и они сами били обавијени слабошћу: Није могуће, каже апостол, да крв јунаца и јараца спере гехе (Јев. 10; 4). Показујући немоћ тадашњих лекара, Господ је рекао: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Лекару, излечи се сам (Лк. 4;23). Тиме је хтео да каже: „Ја нисам такав као они, који су неспособни да излече саме себе; Ја сам истинити Лекар и добри Пастир; Ја сам душу положио за овце, и могу да исцелим сваку душевну немоћ и болест; Ја сам непорочна овца која се једном приноси на жртву, и могу да излечим оне који Ми приступају.“ Једино Господ може да подари души истинско исцелење, јер је речено: Гле, Јање Божије, Које узима на Се грехе света (Јн. 1; 29), односно, грехе душе која је поверовала у Њега и која Га љуби од свег срца.
Добар пастир, дакле, лечи овцу прекривену крастама, док овца овцу не може да излечи. И ако не буде излечена словесна овца – човек, неће ући у небеску Цркву Господњу. Тако се и у Закону говори као под сенком и у виду праобраза [праслике]. Ово нам тумачи Дух, обзнањујући о губавом и о оном који има телесни недостатак. Тамо је речено: нека губави и онај који има телесни недостатак не улази у цркву Господњу (в. з. Мојс. 21; 17 – 23). Губавоме је, међутим, прописано да оде код свештеника [јереја] и да га замоли да дође у његов шатор, да положи руке на губу, на место означено додиривањем губе, и да га тако излечи (в. з. Мојс. 13). Слично овоме и Христос, истински Архијереј будућих добара, снисходећи ка душама огубавелим од духовне губе, улази у њихов телесни шатор, где лечи и исцељује страсти. Душа тада већ може да уђе у небеску Цркву светих, истинског Израиља. Ниједна душа, која на себи носи греховну губу страсти, ако не приступи истинском Архијереју и ако је Он још сада не излечи, неће ући у дом светих, у небеску Цркву. Будући да је непорочна и чиста, ова Црква захтева и непорочне и чисте душе, јер је речено: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5; 8).
Она душа, која истински верује у Христа, мора из садашњег, порочног, прећи у другачије, добро стање, и своју садашњу, унижену природу изменити у другачију, божанствену, мора је учинити новом природом, уз садејство силе Светога Духа; она тада може да постане корисна за небеско Царство. Ово можемо да достигнемо једино ми, који верујемо, уистину Га љубимо, и испуњавамо све Његове свете заповести. Ако је, у време Јелисеја, дрво, које је по природи лако на води, будући бачено у воду изнело одатле гвожђе [секиру] које је по природи тешко, онда ће утолико пре Господ још овде послати Свог лаког, покретљивог, благог Духа; Њиме ће душу, погружену у воде зла, олакшати, окрилити и узнети у небеске висине, преобразивши и променивши њену сопствену природу.
У видљивом свету, нико није у стању да сам од себе преплива или пређе море, уколико нема лаку и покретљиву лађу, начињену од дрвета, тако да се може кретати по води. Ако нема лађе, онај који крене по мору сигурно ће потонути и пропасти. Тако је и души немогуће да сама од себе пређе, надвлада и преплива горко море греха, непроходни бездан нечистих сила и мрачних страсти, уколико у себе не прими покретљивог, небеског, лакокрилог Духа Христовог, који гази и побеђује свако зло. Она ће кроз Њега бити у стању да, идући право, ступи у небеску луку починка, у град Царства. Они, међутим, који плове на лађи, воду за пиће не узимају из мора, нити од њега узимају одећу и храну, него их споља доносе на лађу. Тако ни хришћанске душе небеску храну и духовну одећу не примају из овога света, него одозго, са небеса, и тиме живе на лађи благог и живототворног Духа, пролазећи поред противних, нечистих сила поглаварстава и власти. И као што су све лађе на којима људи могу да препливају горко море начињене од једног, дрвеног вештаства [материје, твари], тако и хришћанске душе, укрепљујући се једним Божанством небеске светлости и различитим даровима једнога Духа, прелазе преко васцелог мора зла.
Лађи је, међутим, за добру пловидбу, потребан кормилар, као и умерен и повољан ветар. У верној души, све ово јесте Господ. Он души даје силу да преплива сурове таласе зла, уз страшно невреме и олујне налете ветрова греха. Он Сам кроти таласе, онако како то само Он зна, и чини то са силом, брзином и умећем. Без небеског Кормилара, Христа, никоме није могуће да пређе зло море мрачних сила и узбуркане таласе горких искушења, јер је речено: Уздижу се до небеса и силазе до бездана (Пс. 106; 26). Сва вештина управљања лађом, вођења битке, издржавања искушења – позната је Ономе Који је ходао по узбурканим таласима, јер је речено: И Сам будући кушан, може помоћи онима који бивају кушани (Јев. 2; 18).
Због тога би требало да наше душе из садашњег пређу у другачије стање, да се природа промени у божанствену, да се од старе учини нова, односно од недоличне и неверне – добра, часна и верна. На тај начин ће доћи до доброг устројства и бити корисна за небеско Царство. Говорећи о својој промени и о томе како га је Господ уловио, блажени Павле пише следеће: Стремим не бих ли достигао, као што мене достиже Христос (Фил. 3; 12). Како га је Бог уловио? Када побуњеник некога зароби, он га одводи код себе а затим истинити цар зароби самог побуњеника. Тако се догодило и Павлу: док је у њему деловао побуњенички дух греха, он је прогонио и пљачкао Цркву; пошто је тако поступао услед незнања, не да би се противио Богу него да би се, наводно, подвизавао за истину, Господ га није презрео, него га је уловио. Небески и истинити Цар, Који га је неизрециво обасјао, удостојио да чује Његов глас и ударио по лицу као роба, подарио мује слободу. Видиш ли Господњу доброту и то да душе, привезане за порок и сурове, Господ у једном тренутку може да измени и да им подари Своју благост и мир?
Све је могуће за Бога, као што се догодило и са разбојником; у једном тренутку он је, преображен вером, био уведен у рај. Господ је због тога и дошао да би променио наше душе, да би их пресаздао и учинио причаснима божанској природи (као што је и написано, в. 2 Пт. 1,4), да би у нашу душу положио душу небеску, божанског Духа, који ће нас руководити ка свакој врлини, да бисмо могли да живимо вечним животом. Због тога смо обавезни да свим срцем верујемо у Његова неизрецива обећања, јер је веран Онај Који је обећао. На нама је да љубимо Господа, да се свим силама трудимо да напредујемо у свим врлинама, да неуморно и непрестано тражимо, да бисмо целовито и савршено примили обећање Његовог Духа и да би наше душе оживеле док смо још у телу. Ако душа, због своје велике вере и молитава, још у овом свету не прими у себе светињу Духа и ако не постане причасна божанској природи, сједињујући се са благодаћу, уз чију помоћ може непорочно и чисто да испуни сваку заповест, она неће бити достојна небеског Царства. Оно добро, које је неко стекао овде, у онај дан ће за њега значити живот, по благодати Оца и Сина, и Светога Духа, у векове. Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *