ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДВАДЕСЕТ СЕДМА БЕСЕДА
ОВОМ БЕСЕДОМ ЗАВРШАВА СЕ ОПШИРНО РАСУЂИВАЊЕ ЗАПОЧЕТО У ПРЕТХОДНОЈ, А ГОВОРИ О ДОСТОЈАНСТВУ И СТАЊУ ЧОВЕКА – ХРИШЋАНИНА. ОНА ПОУЧАВА МНОГИМ КОРИСНИМ СТВАРИМА ВЕЗАНИМ ЗА СЛОБОДНУ ВОЉУ, ПРИСАЈЕДИЊУЈУЋИ ТОМЕ И НЕКА ПИТАЊА, ИСПУЊЕНА БОЖАНСТВЕНОМ МУДРОШЋУ.
 
Познај, човече, своју племенитост и достојанство, колико си драгоцен ти као брат Христов, као Царев пријатељ и као невеста небеског Женика! Онај који је у стању да позна достојанство своје душе, тај може да позна и силу и тајну Божанства и да се услед тога још више смири зато што, уз помоћ Божије силе, човек види свој пад. Међутим, како је Сам Христос претрпео страдања и крст, а затим се прославио и сео са десне стране Оца, тако и ти треба да сапострадаш и да се сараспнеш и да се затим узнесеш и седнеш са Њим, да се сјединиш са Телом Христовим и да у оном веку свагда царујеш са Христом: пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо (Рим. 8; 17).
Сви они, који су били у стању да превазиђу и пређу преграде греха, ступају у небески град, миран и испуњен многим добрима, где почивају духови праведника. Да би се то задобило, потребно је много труда и подвига, јер би било неправедно да Женик, Који је због тебе дошао, пострада и да буде распет, а да невеста, због које је Женик дошао, буде равнодушна и да лута тамо-амо. Као што се у видљивом свету блудница недолично предаје свакоме, тако се и душа предала сваком демону и бива искварена нечистим духовима. Неки, наиме, чине грех и оно што је зло по својој слободној вољи, а неки га, опет, не чине по слободној вољи. Шта ово значи? То да они који чине зло по својој слободној вољи предају своју вољу пороку, да се њиме наслађују и да се друже са њим; они су у свету са сатаном и у својим помислима не воде битку са ђаволом; они, пак, који то не чине по својој слободној вољи, имају у себи грех који се, како каже апостол, бори против закона у удима њиховим (Рим. 7; 23). Поред њихове слободне воље налази се мрачна сила и копрена и они се не саглашавају са помислима, не наслађују се њима, не покоравају им се, него им противурече и супротстављају им се, гневе се на саме себе. Ови други су далеко бољи и драгоценији пред Богом, него они први, који по сопственој слободној вољи предају своју вољу пороку и наслађују се њиме.
Замисли да се цар, нашавши неку убогу девојку одевену у дроњке, није ње постидео, него да је са ње скинуо прљаву одећу, да је опрао њену нечистоћу и украсио је блиставим хаљинама и учинио је царском заједничарком и учесницом у царској гозби и трпези. Тако је и Господ пронашао рањену и унижену душу, дао јој лек, свукао са ње потамнелу одећу и срамоту порока, а затим је обукао у царске, небеске, божанствене, лучезарне и славне одежде, ставио на њу круну и присајединио је царској трпези, да се радује и весели. Замисли врт: тамо постоји плодно и миомирисно дрвеће; тамо је много пријатних и прекрасних места испуњених мирисом и радошћу; ма ко да ту уђе развесели се и нађе спокојство. Тако је и душама у царству; оне у потпуности окушају радост, весеље и мир, оне су тамо цареви, господари и богови, јер је написано: Цар царева и Госиодар господара (1. Тим. 6; 15).
Због тога хришћанство није нешто неважно, оно је – велика тајна. Познај своју племенитост, односно, да си призван на царско достојанство, да си ти род избрани, царско свештенство и народ свети (1. Пт. 2; 9). Тајна хришћанства је необична за овај свет. Царева видљива слава и богатство су нешто земаљско, пропадљиво и пролазно, а ово Царство и ово богатство су божанствени, небески и славни, никада не пролазе и никада не престају. У небеској Цркви, царују са небеским Царем, и као што је Он Сам прворођени из мртвих (Кол. 1; 18), тако су прворођени и они који царују са Њим. Иако су такви изабрани и испитани пред Богом, они саме себе сматрају сасвим малим и неискусним; за њих је постало сасвим природно и непроменљиво да себе сматрају нискима, па чак и ништавнима.
 
Питање: Зар такви не знају да им је дато оно што нису имали и да су задобили нешто што је необично за њихову природу?
Одговор: Кажем ти да они себе не сматрају искуснима и напреднима и знају да су добили оно што нису имали. Благодат која силази на такве сама их учи да, чак и ако напредују, не сматрају своју душу драгоценом, док су они и природно за себе сматрали да ничему не вреде. Будући драгоцени пред Богом, нису били такви за саме себе; и поред свог напредовања и богопознања, сматрају да ништа не знају и, будући богати пред Богом, самима себи изгледају сиромашни. Као што је Христос, узевши обличје слуге, победио ђавола смиреноумљем, тако је на почетку и змија срушила Адама преузношењем и надменошћу. И сада ова змија, која се посредством надмености уселила у срце, руши и погубљује хришћански род.
Замисли да у свету живи слободан и племенит човек који, имајући велико богатство, добија још прихода и сабира плодове; он се заборавља и постаје самопоуздан, тако да свима постаје неподношљив, свакога гази ногама и шамара. Тако се догађа са некима; немајући расуђивање они су, задобивши извесно спокојство и дар молитве, почели да се горде, да се заборављају и да осуђују друге и на тај начин су се сурвали у преисподњу. Та иста змија, која је преузношењем прогнала Адама, рекавши: бићете као богови, и сада полаже преузношење у срца, говорећи: “Ти си савршен, теби је довољно, већ си се обогатио и више ти није потребно, ти си блажен”. Неки у свету, имајући богатство и добијајући од њега приходе кроз мноштво сабраних плодова, придржавају се расуђивања, не хвале се и не горде се, него су равнодушни, јер знају да иза изобиља следи оскудица. И опет, када претрпе штету и оскудицу, они се не жалосте, него бивају равнодушни, јер знају да ће након тога доћи обиље. Будући да су више пута искусили и једно и друго, они се више не чуде; не горде се због добитка и изобиља, а када морају да претрпе штету, не чуде се томе.
Зато се дело хришћанства састоји у следећем: у окушању истине, у томе да им храна и пиће буде истина и да је при том окушају и пију сразмерно својим снагама и делању. Замисли сада извор и нека тамо неки жедан човек почне да пије; затим га, док је пио, неко одвлачи одатле и не допушта му да пије колико би желео. У њему се, међутим, након окушања воде још више распламсала жеђ и он још више тражи да пије. Тако се догађа и у духовном: неко већ окуша небеску храну и причешћује се њом, а онда га, управо у то време, заустављају, и неко му не допушта да се насити.
 
Питање: Зашто му не допуштају да се насити небеском храном?
Одговор: Господ познаје људску слабост и зна да се човек лако погорди; зато га зауставља и допушта му да непрестано вежба, да непрестано буде у кретању. Ако се догоди да, након што си примио нешто мало, за све постанеш неподношљив и надмен, колико ћеш тек онда постати неподношљив ако ти дају да се одједном наситиш? Бог, међутим, познавајући твоју слабост, према Свом промишљању шаље ти невоље да би постао смирен и да би ревносније тражио Бога. У свету је један сиромах, пронашавши кесу са златом, лакомислено почео да обзнањује: “Нашао сам, нашао сам кесу, ја сам богат!” Када се проширио глас о томе, чуо га је и онај што је кесу изгубио, па ју је узео себи. Други богаташ се заборавио па је почео свакога да гази, свакога да вређа а над некима и да се преузноси. Када је за то чуо цар, пописао је његово имање. Тако се дешава и у духовном: неки, ако окусе извесно спокојство, не умеју да га искористе, него губе и оно што су добили, јер их грех искушава и помрачује њихов ум.
 
Питање: Зашто неки падају након што их је посетила благодат? Зар сатана не дејствује у њима далеко слабије? Како је могуће да ноћ буде тамо где је дан?
Одговор: Они не падају због тога што се благодат гаси или слаби; Бог допушта злоби да делује да би испитао твоју слободну вољу и твоју слободу, тј. где су оне наклоњене. Када се опет својом вољом приближиш Господу, поново призиваш на себе посету благодати. Зашто је иначе написано: Духа не гасите (1. Сол. 5; 19), када се Он не гаси, него је лучезаран? Зато што се ти, не марећи за Духа и не саглашавајући се с Њим својом вољом, гасиш за Духа. На сличан начин, Писмо каже: Не жалостите Светога Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења (Еф. 4;30). Видиш ли да од твоје слободне воље и хтења зависи хоћеш ли поштовати Светога Духа или ћеш Га жалостити? Ја ти кажем да и код савршених хришћана, који су заробљени и опијени добром, постоји слободна воља и зато се, будући испитани хиљадама зала, обраћају ка добру.
Замисли угледне људе, богате и племените. И гле, они по свом хтењу и по својој слободној вољи напуштају богатство, и племенитост, и своја звања, удаљују се и облаче у прљаву и сиротињску одећу. Уместо у слави, живе лишени поштовања, у сиромаштву и понижењу; то је препуштено њиховој сопственој вољи. Ја ти кажем да ни апостоле, савршене у благодати, благодат није спречавала да раде оно што хоће, чак и ако би пожелели да учине нешто што би било неугодно благодати, јер је наша природа пријемчива и за добро и за зло; противничка сила може да подстакне, али не присиљава. Најзад, ти имаш слободну вољу да се приклониш ка ономе што је теби угодно. Зар не видиш да и Петар беше за осуду (Гал. 2; 11) и да му се Павле супротставио и разобличио га? И такав је човек могао да буде за осуду! Чак је и Павле, духовни човек, по својој сопственој вољи започео расправу са Варнавом, тако да су се услед расправе раздвојили један са другим (в. Дела аи. 15; 39). И он на другом месту каже: ви духовни исправљајте таквог, чувајући себе да и ти не будеш искушан (Гал. 6; 1). И духовни, дакле, трпи искушења, јер и они имају слободну вољу, а непријатељи их нападају све док су у овом веку.
 
Питање: Да ли су апостоли могли да сагреше да су хтели, или је благодат била јача и од саме воље?
Одговор: Они нису могли да сагреше јер се, обитавајући у светлости, и поред такве благодати нису преузносили. Уосталом, не кажем да је благодат у њима била немоћна, него тврдим да благодат допушта и савршеним духовним људима да имају своју слободну вољу и могућност да чине што хоће или да се приклоне чему год хоће. И сама људска природа, будући слаба, има могућност да се удаљи од добра које саобитава са њом. Они што су одевени у пуно наоружање, у оклоп и остала оружја, изнутра су већ безбедни и непријатељи не нападају на њих; или их, пак, нападају, али већ од њихове воље зависи хоће ли и на делу употребити оружје, супротставити се непријатељу, ступити с њим у борбу и извојевати победу или, имајући код себе оружје, неће ратовати с непријатељима, него ће се с њима веселити и бити у миру. Тако се догађа и хришћанима: будући обучени у савршену силу и имајући код себе небеско оружје и они могу, ако хоће, да се наслађују заједно са сатаном и да буду у миру а не у рату са њим; природа је, наиме, непостојана и човек, услед слободне воље која остаје код њега, ако хоће, постаје син Божији или син пропасти.
Једна је ствар расуђивати о хлебу и о трпези, а друга – јести и примати у себе прехрану од хлеба и крепити све удове. Једна је ствар речима говорити о најслађем пићу, а друга поћи и захватити са самог извора и наситити се окушањем слатког пића. Једна је ствар расуђивати о рату, о храбрим борцима и војницима, а друга – поћи у војничку чету и ступити у сукоб са непријатељима, нападати и повлачити се, примати и задавати ударе и извојевати победу. Тако је и у духовном. Једна је ствар само знањем и умом објаснити себи оно што је речено, а друга – суштински и на самом делу, без икакве сумње, поседовати ризницу, благодат, окушање и дејствовање Светога Духа у унутрашњем човеку и уму. Они који само изговарају речи сањаре и горде се својим умом. Наша реч, међутим, и наша проповед, као што је речено, није у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе (1. Кор. 2; 4). Апостол и на другом месту каже: Циљ заповести јесте љубав од чистог срца, и савести добре, и вере нелицемерне (1. Тим. 1; 5). Такав човек неће пасти. Многима су, када су тражили Бога, врата била отворена; они су видели благо и кренули унутра. Међутим, чим су са радошћу почели да говоре: “пронашли смо благо”, Бог је пред њима затворио врата и они су почели да јецају, плачу и тугују: “пронашли смо благо и одмах га изгубили”. Према посебном промишљању, благодат се удаљује од нас, да бисмо је усрдније тражили. Благо се показује према мери тражења.
 
Питање: Будући да неки кажу да човек, када прими благодат, прелази из смрти у живот, може ли неко, обитавајући у светлости, имати нечисте помисли?
Одговор: Написано је: Почевши Духом, сад телом завршавате (Гал. 3; 3). Апостол каже и следеће: Обуците се у свеоружје Духа, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског (Еф. 6; 11). Према овим речима, постоје два места на којима се човек облачи у оружје и на којима води битку с поглаварствима и са властима, односно у светлости или у тами. Апостол каже и ово: Моћи ћете да погасите све огњене стреле нечастивога (Еф. 6; 16), не жалостите Светога Духа Божијег (Еф. 4; 30) и: није могуће оне који су једном просветљени, и окусили дар небески (Божији) и постали заједничари Духа Светога, пошто су отпали обнављати (поново враћати на покајање) (Јев. 6; 4-6).
Дакле, отпадају и они који су просветљени и који су окусили (благодат). Увиђаш ли да човек има вољу да се сагласи са Духом, као што има и вољу да Га жалости? Несумњиво је, пак, да он добија оружје зато да би ишао у битку и борио се са непријатељима; несумњиво је и то да је просветљен зато, да би војевао против таме.
 
Питање: У каквом смислу апостол каже: Ако имам свако знање и свако пророштво, и ако језике анђеоске говорим, ништа сам (в. 1. Кор. 13; 1-2)?
Одговор: Ово не би требало да схватимо у том смислу као да је апостол ништа; међутим, у поређењу с оном љубављу која је савршена, ови дарови су још увек мали. Онај, који се налази на овом степену, може и да падне, док онај који има љубав не може да падне. Кажем ти да сам видео људе који су имали све дарове и који су постали заједничари Духа, али су, не достигавши савршену љубав, ипак падали. Неки племенити човек се одрекао света, продао своје имање и подарио слободу робовима. Као разборит и уман, већ се беше прославио часним животом, али се затим препустио умишљености и надмености, због чега је најзад пао у раскалашност и хиљаде зала.
Једноме су у време прогона мучили тело и био је исповедник; касније, када је наступио мир, био је ослобођен и сви су га поштовали: очни капци су му били повређени јер су га мучили у великом диму. Овај човек, којега су сви прослављали, био је једном позван на молитву; узео је хлеб, преломио га и изненада се догодило док га је давао свом слуги, да је његов ум у том тренутку доспео у такво стање, као да никада није ни чуо речи Божије. Други је у време прогона предао тело на мучење: био је свезан и мучен, а затим бачен у тамницу. Њега је, због вере, служила једна хришћанка и, зближивши се њом, док је био у тамници пао је у блуд. Погледај због чега су пали – и онај богати који је продао своје имање, и ови који су своје тело предали на мучење?
Неко други, један разборити подвижник, живео је у истом дому и молио се заједно са мном. Био је тако богат благодаћу да је, молећи се покрај мене, бивао обузет умилењем, јер је у њему изобиловала благодат. Њему је био дат дар исцелења и не само да је изгонио демоне, него је и оне, одузетих руку и ногу који су имали јаке болове, исцељивао полагањем руку. Затим је постао немаран и, будући прослављан од света, почео је да се наслађује самим собом. Погордио се и пао у саму дубину греха. Погледај, пао је и онај који је имао дар исцелења! Видиш ли како падају они што нису доспели у меру љубави? Онај, пак, који је достигао љубав, који је њоме свезан и опијен, погружен је у њу и као заточеник је одведен у други свет, и он више као да и не осећа своју сопствену природу.
 
Питање: Шта значе речи: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1. Кор. 2; 9)?
Одговор: У оно време су велики, праведни цареви и пророци знали да ће доћи Избавитељ, али нису знали, нити су слушали, нити им је у срце долазило да ће Он пострадати, да ће бити распет, да ће на крсту бити проливена крв, да ће настати крштење огњем и Светим Духом, да ће се у Цркви приносити хлеб и вино у виду Његовог Тела и Крви, да ће они, што се причешћују видљивим хлебом, духовно окушати Тело Господње, да ће апостоли и хришћани примити Утешитеља, да ће се обући у силу са небеса и да ће се испунити Божанством, да ће се душе удостојити сједињења са Светим Духом. Ово нису знали пророци и цареви, ово им није долазило у срца. Сада се, пак, хришћани другачије обогаћују и испуњавају љубављу према Божанству, али и поред тога што имају такву радост и утеху, живе у страху и трепету.
 
Питање: У каквом страху и трепету живе хришћани?
Одговор: (У страху) да се у нечему не спотакну, него да живе сагласно са благодаћу. Замисли да неко код себе има благо и да се запутио на она места, на којима има разбојника: он се радује због свог богатства и блага, али и страхује да га разбојници не нападну и не опљачкају, и налази се у таквом стању као да своје сопствено тело носи у својим рукама. Сви смо се ми, на видљив начин, одрекли света, постали отшелници и нестјажатељни [нестицатељи материјалног], лишили смо се телесног општења; најзад, наша тела су приклоњена на молитву. Ми смо, међутим, браћо, дужни да прозремо, да ли се и наш ум саглашава са нашим телом? Као што су у свету, код уметника и занатлија, у великој мери и тело и ум даноноћно предани уметности, тако и ти обрати пажњу на себе: да ли је истина да је, када се твоје тело удаљи од овога света, и твој ум отуђен од овога века и више не кружи по свету? За сваког мирјанина, било да је војник, или трговац, можемо рећи даје тамо, где му је тело, привезан и ум, да је тамо његово благо, као што је написано: Где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше (Мт. 6; 21).
Према каквом је благу устремљен твој ум? Да ли је он сав у потпуности предан Богу, или није? Ако није, дужни сте да ми кажете, шта вас у томе спречава? Разуме се да нечисти духови, сатана и демони, задржавају ум и спутавају душу. Довитљиви ђаво, који поседује резе, трострука врата и много препредености, заузима душевне пашњаке и помисли, не допуштајући да се правилно молимо и приближимо Богу; то долази отуда што сама природа може да општи и са демонима и нечистим духовима исто као и са анђелима и са Светим Духом, тако да може да буде храм сатанин и храм Светога Духа. И зато, браћо, обраћајте пажњу на свој ум – с ким је он у заједници, да ли са анђелима, или са демонима? Чији је он храм: да ли је храм Божији, или је обитавалиште ђаволско? Каквимје благом испуњено срце, благодатним или сатанским? Слично као кућу испуњену смрадом и нечистотом, тако и срце треба у потпуности очистити, украсити и испунити сваким мирисом и благом, да би, уместо сатане, дошао Свети Дух и отпочинуо у хришћанским душама.
Уосталом, не догађа се да човек, чим чује реч Божију, постане достојан доброг удела: ако би, истовремено када и чује, постао и достојан доброг дела, онда више не би било нити подвига, нити повода за битку, нити арене за борбу; свако би, без труда, чим чује, задобијао спокојство и меру савршенства. На делу се, међутим, ово не догађа. Ако тврдиш супротно, онда човеку одузимаш вољу и поричеш постојање противничке силе, која се супротставља уму. Ми, пак, кажемо да онај који слуша реч постаје скрушен; затим се, према Божијем промишљању и ради човекове користи, благодат удаљује од њега; он почиње да вежба и да се поучава у бици, бори се и подвизава против сатане и после дуготрајног надметања и борбе задобија победу и постаје хришћанин. Ако би се, пак, само слушањем и без труда задобијао добар удео, онда би и глумци и блудници ушли у Царство и у живот. Нико им, међутим, неће дати живот без труда и подвига, јер је узан и тесан пут (в. Мт. 7; 14). Ми треба да корачамо овим неравним путем и да трпимо, и да патимо, и да на тај начин уђемо у живот.
Ако би се и без труда могло напредовати, онда хришћанство више не би било камен спотицања и камен саблазни, не би више било ни вере, ни неверја. Осим тога, ти чиниш да човек више не буде слободан, да нема могућности да се приклони ни добру ни злу, а закон је дат ономе који може да се приклони и на једну и на другу страну, који има слободну вољу да води битку са противничком силом. За неслободну природу, овај закон не постоји: ни сунце, ни небо, ни земља нису обавезни закону, пошто ове твари имају неслободну природу. Због тога нити заслужују почаст, нити су подложне кажњавању. Слава и част су, наиме, припремљени за онога који се приклонио добру, као што су и геена и казна припремљени за ону колебљиву природу, [која је ипак] способна да избегне зло и да се приклони добру и десној страни (тј. добром уделу). Ти, међутим, тврдиш да човекова природа није слободна и, услед тога, ни доброг човека не сматраш достојним похвале. Онај који је по природи добар и благ, још није достојан похвале, иако је достојан љубави; добро, које не потиче од слободне воље, није достојно похвале, иако је пожељно. Похвале је достојан онај, који је свој ом сопственом ревношћу, са напором и борбом, по својој слободној вољи изабрао добро.
Замисли персијски и ромејски табор; из њих излазе два подједнако снажна младића окриљена храброшћу, да би повела борбу. Тако су и противничка сила и ум међусобно једнаки и имају подједнаку снагу: као што сатана ласкањем привлачи душу и приклања је својој вољи, тако му и душа противуречи и ничим му се не покорава, јер обе силе могу само да подстакну, али не и да присиле на зло или на добро. Таквој слободној вољи даје се Божија помоћ, и она својом борбом може да задобије оружје са неба којим ће победити и искоренити грех. Душа, наиме, може да се противи греху, али без Бога не може да победи или да искорени зло. Они, пак, који тврде да је грех сличан снажном џину а да је душа слична детету, говоре неистину. Када би међу њима постојала толика разлика, и када би грех био сличан џину а душа детету, онда би био неправедан Законодавац Који је човеку дао закон да води борбу са сатаном.
Ово је темељ за пут ка Богу: ићи путем живота са великим трпљењем, са надом и смиреноумљем, у духовном сиромаштву и са кроткошћу. Овим човек може, сам од себе, да добије оправдање, а под оправдањем подразумевам Самог Господа. Саме заповести, које то прописују, јесу нека врста путоказа и знакова царског пута који путнике води у небески град, јер Господ каже: блажени сиромашни духом; блажени кротки; блажени милостиви; блажени миротворци (в. Мт. 5; 3-9). Управо то и јесте хришћанство! Ако, пак, неко не иде овим путем, онда лута по беспућима и поставио је рђав темељ. Слава милосрђу Оца и Сина и Светога Духа у векове! Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.