ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ТРИДЕСЕТА БЕСЕДА
ДА БИ УШЛА У ЦАРСТВО БОЖИЈЕ, ДУША МОРА ДА СЕ РОДИ ОД СВЕТОГА ДУХА, И О ТОМЕ НА КОЈИ СЕ НАЧИН ОВО ДОГАЂА
 
Они што слушају реч, дужни су да у својим душама покажу дело речи, јер реч Божија није празна реч, него има дело које се извршава у души. Због тога се и назива делом, да би се као таква показала и за оне који слушају. Нека зато Господ открије дело истине и за оне што слушају, да би ваша реч дала плодове. Као што сенка представља тело и само указује на тело, док је сама стварност заправо тело, на сличан начин је и реч својеврсна сенка истине – Христа, и реч представља истину. Очеви на земљи рађају децу од своје природе, од свог тела и од своје душе и рођене, као своју децу, брижљиво поучавају са свом усрдношћу док не постану одрасли људи и наследници. Очеви, наиме, на почетку имају тај циљ и бригу да роде децу и да имају наследнике; када их не би родили, то би за њих значило велику жалост и недаћу. Зато се и догађа супротно: када их роде, радују се томе, па се радују чак и рођаци и суседи.
На исти начин је и наш Господ Исус Христос, прихвативши на Себе бригу о човековом спасењу, сатворио васцели домострој и од самог почетка усрдно се трудио посредством отаца и патријараха, посредством Закона и пророка, да би на крају и Сам дошао и, занемаривши крсну срамоту, претрпео смрт. Сав Његов труд и сва Његова усрдност били су због тога да би од Себе, од Своје природе, Духом родио чеда, благоволећи да се она рађају са небеса, од Његовог Божанства. И као што земаљски оци брину ако не рађају, тако је и Господ, заволевши људски род као Свој сопствени лик, хтео да их роди од Свог божанског семена. Ако неки неће да прихвате такво рођење и да буду рођени из бедара Духа Божијег, ондаје то велика жалост за Христа, Који је ради њих страдао и трпео да би их спасао.
Господ хоће да се сви људи удостоје овог рођења, јер је Он умро за све и све је призвао у живот. Живот је, пак, рођење од Бога, са небеса. Без овог рођења душе немогуће је живети, као што каже Господ: Ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијега (Јн. 3; 3). Због тога сви они, – који су поверовали у Господа и, приступивши, били удостојени овог рођења, – значе радост и велико весеље на небесима за оне који су их родили. Сви анђели и свете силе радују се због душе рођене од Духа, која је и сама постала дух. Ово тело је подобије душе, а душа – лик Духа; и као што је тело без душе мртво и ништа не може да учини, тако је без небеске душе, без Духа Божијег, душа мртва за Царство, и без Духа не може да чини оно што је Божије.
Сликар пажљиво посматра царево лице и изображава његов лик; када се царево лице налази наспрам сликара и када је окренуто ка њему, тада му је лако и добро да изображава лик. Међутим, када цар окрене лице, уметникује тада немогуће да слика, јер лице није управљено према ономе који га слика. На исти начин и најузвишенији Живописац – Христос, у оним душама које верују у Њега и непрестано су устремљене ка Њему, готово по Свом лику живопише небеског човека, и од Свог Духа, од ипостаси Своје неизрециве светлости, изображава небески лик и даје души њеног прекрасног и доброг Женика. Уколико, пак, неко није непрестано устремљен ка Њему, и ако није презрео све остало, Господ Својом светлошћу не изображава у њему Свој лик. Зато је потребно да према Њему устремимо свој поглед, у Њега поверовавши, Њега заволевши, све одбацивши и мотрећи једино на Њега, као би, изобразивши Свој небески лик, ниспослао тај лик у наше душе. На тај начин смо, носећи у себи Христа, примили вечни живот и, уверивши се у то, још овде ћемо отпочинути.
Ако златни новчић на себи не носи и нема утиснут царев лик, не обрће се у трговини и не полаже се у царску ризницу, него свако настоји да га одбаци. Тако се догађа и са душом: ако нема лик небеског Духа у неизрецивој светлости, односно, ако нема у њој утиснутог Христа, онда је бескорисна за небеске ризнице и одбацују је трговци Царства – свети апостоли. Тако је и онај, који је био зван, али није имао свадбено рухо, као туђи био избачен у туђу таму, јер у себи није имао небески лик. То је знамење и знак Господа утиснутог у душе, то је Дух неизрециве светлости. И као што је мртвац непотребан и ни на који начин не користи живима, због чега га износе напоље и полажу изван града, тако и душа, која у себи нема небески лик божанствене светлости, односно живот душе, постаје као безвредна и потпуно одбачена, јер је за град светих бескорисна душа која је мртва и нема у себи лучезарног и божанског Духа. Као што је у овом свету душа живот тела: тако је и у вечном и небеском свету живот душе – Дух Божији.
Због тога онај који настоји да поверује и да приступи Господу, треба да се моли да још овде прими Дух Божији, јер је Он живот душе. Господ је због тога и дошао, да би још овде души дао живот – Свога Духа, јер је речено: Док светлост имате, верујте у светлост (Јн. 12; 36); долази ноћ, када нико не може радити (Јн. 9; 4). Услед тога, ако неко овде није тражио и примио живот душе, односно божанску светлост Духа, он се у време исхода из тела одлучује на леву страну таме; он не улази у небеско Царство, него окончава у геени, са ђаволом и са његовим анђелима. Када се злато или сребро баце у ватру, они постају чистији и бољи и ништа, ни дрво, ни трава, не могу да их промене, јер и они сами постају као ватра која прождире све што јој се приближи. Исто тако и душа, обитавајући у духовном пламену и у божанској светлости, неће претрпети никакво зло ни од једнога од нечистих духова; акојој се нешто и приближи, уништиће га небески пламен Духа. Када лети у висини, птица нема никаквих брига: не плаши се ловаца, нити лукавих звери; високо лебдећи, она се свему томе подсмева. Исто тако се и душа која је примила крила Духа и узлетела у небеске висине које све надвисују, подсмева свему (демонском).
Када је Мојсеј разделио море, телесни Израиљ је прешао преко његовог дна: хришћани, пак, поставши чеда Божија, корачају поврх горког мора нечистих сила, јер су њихова тела и душе постали дом Божији. Онога дана, када је пао Адам, Бог је дошао и ходао по рају. Угледавши Адама, Он га је, да тако кажемо, жалио и рекао: “И поред оваквих добара, какво си ти изабрао зло! После онакве славе, какав срам носиш на себи! Зашто си сада тако помрачен, тако наказан, тако блатњав? После онакве светлости, каква те тама покрила!” Када је Адам пао и умро за Бога, Творац је жалио због њега. Анђели, све силе, небеса, земља и сва створења оплакивали су његову смрт и пад. Сва створења су видела да је онај, који им је дат за цара, постао слуга противничке и нечисте силе. Тако је он своју душу обукао у таму, у горку и нечисту таму, пошто се над њим зацарио кнез таме. Управо је он био човек којег су ранили разбојници и оставили полумртвог када је ишао из Јерусалима у Јерихон (в. Лк. 10; 30).
Онај Лазар, којега је васкрсао Господ, онај Лазар од којега се ширио страшан смрад тако да нико није могао да се приближи његовом гробу, био је обличје Адама који је у своју душу примио велико злосмрадије и испунио се црнилом и тамом. Ти, међутим, када слушаш о Адаму, о ономе којег су ранили разбојници, и када слушаш о Лазару, не дозволи да твој ум лута као да иде по планинама, него га закључај унутар своје душе, јер и ти носиш те исте ране, тај исти смрад, ту исту таму. Сви смо ми синови овог помраченог рода, сви смо заједничари тог истог злосмрадија. Од оне слабости од које је страдао Адам, страдамо и сви ми, који потичемо од Адамовог семена. Таква иста слабост је, како каже Исаија, сустигла и нас: Нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђене, ни завијене, ни уљем заблажене (Иса. 1; 6). И ми смо рањени таквом, неизлечивом раном, и једино Господ може да је исцели. Због тога је и дошао Он Сам, јер нико од старозаветних, ни сам Закон, ни пророци, нису могли да исцеле ове ране: једино је Он, када је дошао, исцелио ову неизлечиву душевну рану.
Прихватимо, дакле, Бога и Господа, истинског Исцелитеља Који једини, дошавши и много се ради нас потрудивши, може да излечи наше душе. Он непрестано куца на врата наших срца да бисмо Му отворили, да би ушао и отпочинуо у нашим душама и да бисмо ми сами опрали и помазали Његове ноге, како би се настанио у нама. Господ и тамо прекорева онога који Му није опрао ноге (в. Лк. 7; 44), док на другом месту каже: Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему (Отк. 3; 20). Он је због тога благоволео да много пострада и да Своје Тело преда на смрт; искупио нас је из ропства да би се, дошавши нашој души, настанио у њој. Зато и онима који ће на Његовом суду бити постављени са леве стране и које ће са ђаволом послати у геену, Господ каже: Странац бејах, и не примисте Ме; огладнех, и не дадосте Ми да једем; ожеднех, и не напојисте Ме (Мт. 25; 42-43). Његова храна, пиће, одећа, покривач и починак – налазе се у нашим душама. Због тога непрестано куца на врата, желећи да уђе код нас. Примимо Га и уведимо код себе, јер је и Он за нас и храна, и живот, и пиће, и живот вечни. Свака душа, која Га није примила у себе и која Га није сада успокојила у себи или, боље речено, која се није успокојила у Њему, нема наслеђа са светима у Царству небеском, и не може ући у небески град. Ти Сам, Господе Исусе Христе, уведи у њега нас који прослављамо име Твоје са Оцем и Светим Духом у векове. Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.