ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДВАДЕСЕТА БЕСЕДА
ЈЕДИНО ХРИСТОС, ИСТИНСКИ ИСЦЕЛИТЕЉ УНУТРАШЊЕГ ЧОВЕКА, МОЖЕ ДА ИСЦЕЛИ ДУШУ И ДА ЈЕ УКРАСИ ОДЕЖДОМ БЛАГОДАТИ
 
Ако неко у себи нема божанствену и небеску одежду, тј. силу Духа (као што је речено: Ако неко нема Духа Христова, он није Његов, (Рим. 8; 9) нека плаче и моли Господа да прими ову одежду која се шаље са неба и да у њу одене душу, лишену божанских енергија; великим стидом срамних страсти прекривен је онај који није обучен у одежду Духа. Као што у видљивом свету обнажени трпи велики стид и срамоту, и као што се пријатељи одвраћају од пријатеља и рођаци од рођака уколико су ови обнажени, и као што су деца, видевши свога оца обнаженог, одвраћала своје погледе да не би гледала очево обнажено тело, и прилазила окренувши се лицем натраг, и прекрила га одвраћајући своје погледе (в. 1. Мојс. 9; 23), тако се и Бог одвраћа од душа које нису са потпуним уверењем одевене у одежду Духа, које се нису у сили и истини обукле у Господа Исуса Христа.
И сам први човек се постидео, увидевши да је наг, толико је срамоте у обнажености! Ако је телесна обнаженост изложена таквом стиду, онда се утолико већим стидом и срамотом покрива она душа која је обнажена од божанске силе, која нема на себи и није уистину обучена у неизрециву, непропадљиву и духовну одежду – у Самог Господа Исуса Христа. Сваки, који је обнажен од те божанске славе, требало би да се стиди самога себе и да буде свестан своје срамоте онолико, колико се постидео Адам, који је био наг телесно: и мада је себи начинио одећу од смоквиног лишћа, трпео је стид, јер је разумео своје сиромаштво и обнаженост. И зато, нека је таква душа тражи од Христа, Који даје одежду и облачи у славу и неизрециву светлост; нека не прави себи одећу од испразних помисли и нека не мисли, обмањујући се сопственом праведношћу, да има одежду спасења.
Ко се заустави само на својој праведности и мисли да ће самога себе избавити, тај се узалудно и бескорисно труди. Наиме, свако ће се преузношење због сопствене праведности открити у последњи дан као нечиста хаљина, према речима пророка Исаије: и сва наша правда би као нечиста хаљина (Иса. 64; 6). Због тога ћемо просити и молити Бога да нас обуче у одећу спасења, у нашег Господа Исуса Христа, у неизрециву светлост коју душе, обучене у Њега, неће скинути у векове. Насупрот томе, у васкрсењу ће и њихова прослављена тела бити слава ове светлости, у коју су још сада обучене верне и племените душе, као што каже апостол: Онај Који је подигао Христа из мртвих оживеће и наша мртва телеса Духом Својим Који живи у нама (Рим. 8; 11). Слава Његовој неизрецивој милости и неописивом милосрђу!
Као што је крвоточива жена, уистину поверовавши и дотакавши се краја одеће Господње, истог тренутка била исцељена и пресахнуо је поток нечистог извора крви, тако ће и свака душа, која има неизлечиву рану греха, извор нечистих и злих помисли, ако приђе Христу и затражи истински верујући, добити спасоносно исцељење од неизлечивог потока страсти; једино ће силом Исусовом пресушити и пресахнути онај извор са којег се изливају нечисте помисли; никоме другом, међутим, није могуће да исцели ову рану. Непријатељ је управо и хтео да Адамовим преступом рани и помрачи унутрашњег човека, тј. ум који господари и созерцава Бога. Када су његовим очима постала недоступна небеска добра, оне су прогледале за пороке и страсти.
Човек је, дакле, тако рањен да нико не може да га исцели, осим Господа. Једино је Њему ово могуће, јер је Он дошао и узео грех света, односно, исушио је нечисти извор душевних помисли. Она крвоточива жена је све своје имање разделила онима који би могли да је исцеле, али ни од кога није имала никакве користи док се није приближила Господу, истински у Њега поверовавши, и док није дотакла крај Његове одеће, при чему је истог тренутка осетила исцељење и зауставило се течење крви: тако и душу, на почетку рањену неизлечивом раном штетних страсти, није могао да исцели нико нити од праведника, нити од Отаца, нити од пророка, нити од патријараха.
Дошао је Мојсеј, али није могао да пружи савршено исцелење. Постојали су свештеници, дарови, десетине, суботовања, новомесечја, прања, жртве, свеспаљенице и свака друга правда извршавала се по Закону, али душа није могла да се исцели и очисти од нечистог тока злих помисли; ни сва њена правда није била у стању да излечи човека док није дошао Спаситељ, истински Исцелитељ Који бесплатно лечи и Који Себе даје као искупљујућу цену за људски род. Једино је Он извршио велико и спасоносно искупљење и лечење душе. Он ју је ослободио од ропства и извео ју је из таме, прославивши је Својом сопственом светошћу; Он је у њој исушио извор нечистих помисли, јер је речено: Гле, Јагње Божије, које узима на Се грехе света (Јн. 1; 29).
Од такве, невидљиве ране, душу нису могли да исцеле њени сопствени лекови, узети од земље, тј. једино њена праведна дела; само је силом небеске и божанске природе, даром Светога Духа – овим јединим леком, човек могао да добије исцелење и да досегне живот, након што Духом Светим очисти срце. Она (крвоточива) жена, иако није могла да се исцели и будући рањена, ипак је имала ноге да дође до Господа и да добије исцелење; слично томе и онај слепи, иако није могао да приђе и приступи Господу јер није видео, послао је свој глас који је потекао брже од гласника када је рекао: Сине Давидов, помилуј ме (Мк. 10; 47). Он је на тај начин, поверовавши, добио исцелење када му је Господ пришао и подарио вид. Тако и душа, иако је изранављена ранама срамних страсти, иако је ослепљена греховном тамом, ипак има жељу да завапи ка Исусу и да Га призове, како би Он дошао и сатворио души вечно избављење.
Да онај слепи није завапио и да она крвоточива није пришла Господу, не би добили исцелење: према томе, уколико неко не приступи Господу по сопственој вољи и са свим својим хтењем, ако Га не буде молио са свом несумњивошћу вере, неће добити исцелење. Зашто су они, поверовавши, истога часа били исцељени, а ми још нисмо истински прогледали и нисмо се исцелили од тајних страсти? Господ се више брине за бесмртну душу, него за тело. Ако душа прогледа, према речи онога који каже: Отвори очи моје (Пс. 118; 18), она довека неће бити слепа, и када се исцели, неће бити поново рањена. Ако се Господ, дошавши на земљу, бринуо о пропадљивим телима, зар се онда неће утолико више бринути о бесмртној души, створеној према Његовом лику? Међутим, због нашег неверја, због наших различитих мишљења, због тога што не љубимо Господа од свег срца и не верујемо истински у Њега, ми још нисмо добили духовно исцелење и спасење. Поверујмо зато уистину у Њега и уистину Му приступимо, да би и нас ускоро исцелио, јер је обећао да ће дати Духа Светога онима који ишту од Њега (Лк. 11; 13), да ће отворити врата онима који куцају и да ће пронаћи оне који Га траже (в. Мт. 7; 7), јер не обмањује Онај Који обећа (Тит 1; 2). Њему слава и сила у векове! Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *