ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА БЕСЕДА
ДЕЉЕЊЕ БЛАГОДАТИ ЉУДСКОМ РОДУ БОГ ИЗВРШАВА ДВОЈАКО, С ТИМ ШТО ЋЕ НА ПРАВЕДНОМ СУДУ ТРАЖИТИ ЊЕНЕ ПЛОДОВЕ
 
Безгранична и несхватљива премудрост Божија на несхватљив и неистражив начин многолико извршава дељење благодати људском роду, ради испитивања слободне воље, да би се показали они који љубе Бога свим срцем и ради Њега подносе сваку опасност и сваки труд. Неке, наиме, чим приступе са вером и молитвом, док још живе у свету, без труда, зноја и исцрпљивања, дочекују дарови и поклони Светога Духа. Бог при том благодат не даје без разлога, неблаговремено и случајно, него према некој неизрецивој и несхватљивој премудрости, да би се испитале слободна воља и слободно хтење оних који брзо добију Божију благодат, односно, да би се испитали у томе да ли осећају доброчинство, милост која им је показана и сладост Божију, сразмерно благодати коју су добили без сопственог труда. Удостојивши се ове благодати, они су дужни да од свог хтења и од своје слободне воље покажу ревност, марљивост, напор и дар љубави, дужни су да узврате дарове, тј. да потпуно предају себе, посветивши се љубави Господњој и творећи једино Господњу вољу, потпуно се удаљујући од сваке телесне жеље.
Другима, опет, иако су се, према Јеванђељу, удаљили из света и одрекли овога века, иако са великим трпљењем напредују у молитви, у посту, у усрдности и осталим врлинама, Бог не даје брзо благодат, спокојство и духовно радовање, него оклева и задржава дар. Ни ово се не догађа без разлога, неблаговремено и случајно, него према некој неизрецивој премудрости, ради испитивања слободне воље, да би се видело да ли уистину као верног и истинитог поштују Бога, Који је обећао да ће дати онима што траже и отворити врата живота онима што на њих куцају, да би се видело да ли су уистину поверовали у Његову реч, хоће ли до краја остати у несумњивој вери и хоће ли са свом усрдношћу просити и тражити или ће се у страдањима и страху одвратити од Бога, хоће ли се препустити лењости и пасти у неверје и безнађе, не претрпевши до краја услед дужине времена и испитивања њиховог хтења и слободне воље.
Ко не прими брзо, када Бог одлаже и оклева, тај се још више распламсава и још снажније жели небеска добра, свакога дана показује све већу жељу, усрдност, марљивост, напор, свеукупност свих врлина, глад и жеђ, не би ли добио благо; такав не слаби услед порочних помисли које живе у души, не падау лењост, нетрпељивост и очајање; такав се неће, под изговором оклевања, предати слабости, руководећи се оваквом помишљу: “Кад ћу најзад добити благодат Божију”, што би учинило да га нечастиви увуче у неделање. Насупрот томе, онолико колико Сам Господ одлаже и оклева испитујући веру и љубав његове воље, утолико он усрдније и брижљивије, неослабљено и неуморно, мора да тражи дар Божији, једном поверовавши и убедивши се да је веран и истинит Бог Који је обећао да ће дати Своју благодат онима који је до краја траже са вером и са сваким трпљењем.
Верне душе сматрају Бога верним и истинитим, утврдивши према истинитој речи да је истинит (Јн. 3; 33). Сагласно овоме, а према већ описаном поимању вере, они испитују сами себе, у чему, колико то од њих зависи, имају недостатак – да ли у труду, или у напору, или у усрдности, или у вери, или у љубави, или у осталим врлинама; испитавши себе са највећом брижљивошћу, колико је то у њиховој моћи, приморавају и присиљавају себе да угоде Господу, пошто су једном поверовали да их Бог, као истинит, неће лишити духовног дара, ако до краја са свом усрдношћу остану пред Њим у служењу и трпљењу и да ће се, док сујош у телу, удостојити небеске благодати и задобити вечни живот.
Они на тај начин сву своју љубав управљају ка Господу, одрекавши се свега и једино Њега очекујући са силном чежњом, са глађу и жеђу, свагда ишчекујући спокојство и утеху благодати, не тражећи утеху и спокој ни у чемуу овоме свету. Добровољно свезујући саме себе, непрестано се противе вештаственим помислима и очекују само Божију помоћ и Божије заступање; очекују, када ће у таквим душама које су слободном вољом прихватиле усрдност и трпљење, Сам Господ бити тајно присутан, помагати им, чувати их и подржавати у њима сваки плод врлине; очекују, иако живе у труду и недаћама, иако у познању истине и у душевном откривењу још нису примили благодат Духа и успокојење небеским даром, иако га нису несумњиво осетили, а што се догађа према неизрецивој премудрости и према неистраживим судовима Бога, Који на различите начине испитује верујуће душе и гледа на љубав која потиче од хтења и слободне воље. Постоје, наиме, граница, мера и тежина слободне воље, љубави и склоности према Његовим светим заповестима. Душе које су на тај начин испуниле меру своје љубави и своје дужности бивају удостојене Царства и вечног живота.
Праведан је Бог и праведни су судови Његови; код Њега не постоји лицемерје, него ће по мери добрих дела, телесних и духовних, или знања, или разумевања, или расуђивања (које је Бог на различите начине положио у људску природу) судити свакоме и тражити плодове врлина, због чега ће у достојној мери свакоме дати по делима његовим. И силни ће силније бити мучени а мали је достојан милости (Прем. Сол. 6; 6). И Господ каже: Онај слуга који је знао вољу Господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А који није знао па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати (Лк. 12; 47-48). Знање и поимање схвати на различите начине, било да је реч о онима који се дају по благодати и по небеском дару Духа, или о онима који су природна последица разумевања, расуђивања и изучавања божанских Писама. Од свакога се захтевају плодови врлина, сразмерно доброчинствима која му је Бог учинио, било да су ти плодови природни или даровани Божијом благодаћу. Зато у дан Суда ниједан човек неће моћи да се изговори пред Богом, било да је слушао или да никад није чуо реч Божију; од свакога ће се тражити плодови вере и љубави и сваке њему сразмерне врлине, као онога што потиче од хтења слободне воље.
Верна и истинољубива душа, гледајући на вечна добра припремљена праведнима и на неизрециво доброчинство Божије благодати која ће се спустити, сматра и себе и своју усрдност, и свој труд и подвиг недостојнима неизрецивих обећања Духа. Такав је сиромашан духом, којега Господ назива блаженим. Такав је гладан и жедан правде. Такав је скрушен срцем. Они што су прихватили такву слободну вољу, усрдност, труд и љубав према врлинама и који су до краја остали такви, уистину ће моћи да добију живот и вечно Царство. И зато, нека се нико од браће не горди пред братом, и онај којега је нечастиви обмануо нека не иде даље у надмености, говорећи: “Ево, ја већ имам духовни дар”. Недостојно је хришћана да размишљају на такав начин. Теби је непознато шта ће са братом учинити сутрашњи дан и не знаш какав ће бити твој и његов крај. Насупрот томе, нека сваки, будући пажљив према себи, непрестано испитује своју савест и нека испитује дело свога срца, са каквом ревношћу и напором његов ум стреми ка Богу. Имајући у виду савршени циљ – слободу, бестрашће и духовни починак, нека непрекидно и неуморно хита, не ослањајући се с поуздањем ни на какав дар или оправдање. Слава и поклоњење Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.