ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДВАНАЕСТА БЕСЕДА
О АДАМОВОМ СТАЊУ ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ ПРЕСТУПИО БОЖИЈУ ЗАПОВЕСТ И НАКОН ШТО ЈЕ ИЗГУБИО И СВОЈ СОПСТВЕНИ И НЕБЕСКИ ЛИК. ОВА БЕСЕДА САДРЖИ НЕКОЛИКО ВЕОМА КОРИСНИХ ПИТАЊА.
 
Када је преступио заповест, Адам је двојако пострадао: као прво, зато што је изгубио чисто благо своје природе и њену красоту, створену према Божијем лику и подобију, а као друго изгубио је и сам лик [образ] у којем се, према обећању, садржало све његово небеско наслеђе. Ако се оштети новчић на којем се налази изображење царског лика, и злато пропада и изображење му више не даје вредност; слично томе догодило се и са Адамом. Њему је било припремљено велико богатство и велико наслеђе. Замисли велико село које има много прихода; тамо је расцветали виноград, тамо плодоносна поља, тамо стада, тамо злато и сребро. Тако је и овај Адамов сасуд, пре његове непослушности, био сличан овом честитом селу. Међутим, чим су се код Адама појавиле рђаве мисли и помисли, он се удаљио од Бога.
Не кажемо да је човек био потпуно изгубљен, да је био уништен и да је умро; он је умро за Бога, али је живео својом сопственом природом. Ево, цео свет иде и бави се својим пословима на земљи, али Божије око мотри на сам ум и на помисли, и као да их превиђа, и не примећује, и не општи са њима, јер не помишљају ни на шта, што је Богу угодно. Замисли гостиницу и јавну кућу, места где се догађају нереди и раскалашност; благочестиви пролазе поред њих и не скрнаве се, гледајући, они их не виде и оне као да су за њих мртве. Тако и Бог, премда мотри на оне што су одступили од Његове речи и заповести, као да то не примећује и не општи са њима, јер се Господ не успокојава у њиховим помислима.
 
Питање: Како је човеку могуће да буде сиромашан по духу, посебно када сам у себи осећа да се променио, да је узнапредовао, да је досегао знање и разумевање какво пре није имао?
Одговор: Док човек ово не задобије и док не узнапредује – он још није сиромашан духом, него има високо мишљење о себи. Када, пак, ово разуме и када узнапредује, онда га сама благодат учи да буде сиромашан духом.
 
Питање: Како ти тумачиш да је неко сиромашан духом?
Одговор: Мада је такав човек праведник и Божији избраник, не сматра себе за нешто, него своју душу сматра безвредном и ништавном, као да ништа не зна и да ништа нема, иако и зна и има. Таква мисао постаје као природна и укорењена у човечијем уму. Зар не видиш да је наш праотац Авраам, будући избраник Божији, називао себе прахом и пепелом (1. Мојс. 18; 27)? И Давид је био помазан за цара и имао је Бога испред себе, а шта је говорио? Ја сам црв, а не човек, подсмех људима и ругање народу (Пс. 22; 6).
И зато, они који желе да буду њихови санаследници и суграђани у небеском граду, да се сапрославе са њима, такође треба да буду смиреноумни и да не мисле о себи да су нешто, него да буду скрушенога срца. Иако благодат различито дејствује у сваком хришћанину и чини их различитим удовима, сви они припадају једном граду, сви су једнодушни и једног језика и разумеју један другога. Као што тело има много удова, али само једну душу која их покреће, тако и један Дух дејствује у свима различито, али сви припадају једном граду и иду једним путем. Сви праведници су ишли тесним и узаним путем, злопатили се, били прогоњени, били су вређани и живели су у козјим кожама, у пештерама и јамама земаљским (Јев. 11; 37-38). Слично и апостоли говоре о себи: До овога часа подносимо и глад и жеђ, и голотињу, трпимо увреде, и потуцамо се (1. Кор. 4; 11). Неки од њих били су обезглављени, неки распети, неки су подносили разне недаће. Каквим је путем ишао и Сам Господар пророка и апостола, као да је заборавио божанску славу? Поставши пример за нас, Он је, као знак поруге, носио на глави трнов венац, претрпео је пљување, шамаре и крст.
Ако је Бог на земљи ишао таквим путем, онда си и ти дужан да Га подражаваш. Тако су ишли и апостоли и пророци. И ми смо, ако желимо да будемо изграђени на темељу Господа и апостола, дужни да их подражавамо, јер апостол Светим Духом каже: Угледајте се на мене као што се ја угледах на Христа (в. 1. Кор. 4; 16). Ако волиш људску славу, ако хоћеш да ти се клањају и за себе тражиш спокојство, онда си скренуо са пута. Потребно ти је да будеш сараспет са Распетим и да пострадаш са Пострадалим, да би се након тога и прославио са Прослављеним (Рим. 8; 17). Неопходно је да невеста сапострада са Жеником и да на тај начин постане заједничарка и санаследница Христова. Никоме није допуштено да без страдања и идући глатким, а не тесним и узаним путем, уђе у град светих, да се успокоји и да царује са Царем у бесконачне векове.
 
Питање: Будући да је Адам изгубио и свој сопствени и небески лик, да ли отуда следи да је он, будући причасник небеског лика, имао у себи и Светога Духа?
Одговор: Док су у њему обитавали Реч Божија и заповест, Адам је имао све. Сама Реч је била његово наслеђе, Она је била и његова одећа, и слава која га је прекривала, она је била његова наука. Адаму је обзнањено како да свему да име: „Ово назови небом, ово сунцем, оно месецом, оно земљом, оно птицом, оно животињом а оно дрветом“. Као што је био научен, тако је и дао имена.
 
Питање: Да ли је Адам имао осећање и заједницу Духа?
Одговор: Сама Реч, Која је обитавала у њему, била је за њега све: и знање, и осећање, и наслеђе, и учење. Шта Јован каже о Речи? У почетку беше Реч (Логос) (Јн. 1; 1). Видиш ли да је Реч била све? Ако се, пак, на Адаму и споља налазила слава, нећемо се тиме саблазнити, јер је речено: беху наги (1. Мојс. 2; 25), и нису видели једно друго, и тек су након преступања заповести увидели да су наги и постидели се.
 
Питање: Људи су, према томе, до преступа, уместо покривача, били одевени у славу Божију?
Одговор: Као што је у пророцима дејствовао Дух и поучавао их, будући и унутра и јављајући им се споља, тако је и у Адаму Дух, када је то хтео, обитавао са њим, учио га и саветовао: „Тако реци и назови“. Реч је за њега била све и Адам је, док се придржавао заповести, био пријатељ Божији. Зашто бисмо се чудили што је он у таквом стању преступио заповест, када и они, који су испуњени Светим Духом, имају у себи природне помисли и имају вољу да се сагласе са њима? Тако је и Адам, обитавајући са Богом у рају, по својој сопственој вољи преступио заповест и послушао нечастивога. Уосталом, он је и после преступа имао знање.
 
Питање: Какво је знање он имао?
Одговор: Када разбојника одведу на суд и почну да му суде, кнез га тада пита: „Када си чинио зло, зар ниси знао да ћеш бити ухапшен и осуђен на смрт?“ Разбојник се не усуђује да каже да није знао, јер му је то било познато, и кажњеник се свега сећа и признаје. Зар блудник не зна да чини што је зло? Зар лопов не зна да греши? Зар људи и без Писма, према природном расуђивању, не знају да постоји Бог? У онај дан, неће моћи да кажу: „Нисмо знали да постоји Бог“. У громовима и муњама са неба њима се обзнањује: „Зар не знате да постоји Бог, Који управља творевином?“ И шта су узвикивали демони? Ти си Син Божији (Мк. 3; 11); што си дошао пре времена да нас мучиш (Мт. 8; 29)? И све до данас, они у мартиријумима [храмовима посвећеним мученицима] говоре: „Печеш ме, Ти ме печеш!“ Људи нису знали за дрво познања добра и зла, а Адамов преступ дао им је ово познање.
Свако почиње да пита: У каквом је стању био Адам и шта је чинио? Сам Адам је задобио познање добра и зла. Из Писма знамо да је он био у части и у чистоти и да је, преступивши заповест, био изгнан из раја, да је на себе привукао гнев Божији. Осим тога, упознао је добро у себи, а упознавши зло, страховао је да не сагреши и да не падне на суд смрти. Знамо такође да Бог надзире васцелу Божију творевину. Бог је створио небо, земљу, животиње, гмизавце, звери; ми их видимо, али не знамо њихов број. Да ли је ово познато било коме, осим Богу, Који је у свему, Који познаје чак и заметке животиња? Зар Он није Једини Који зна шта је под земљом а шта изнад небеса?
И зато, оставивши све, више се потрудимо да, као добри трговци, задобијемо небеско наслеђе и оно, што је корисно нашим душама. Научимо се да стичемо богатства која ћемо заувек задржати. Ако човек почне да истражује мисао Божију и ако каже: „Нашао сам и разумео нешто“, испоставиће се да човечији ум превазилази мисао Божију, али он се овде налази у великој заблуди. Уколико више хоћеш да испиташ и да проникнеш знањем, утолико се спушташ у већу дубину и ништа не разумеш. Што се тиче оних твојих размишљања која ти се јављају а тичу се онога шта ти се и како ти се свакодневно догађа – и то је неизрециво и несхватљиво, осим ако све то не прихваташ са благодарношћу и вером. Да ли си, од дана твога рођења па све до сада, био у стању да познаш своју душу? Уистину, опиши ми помисли које су се појавиле у теби од јутра до вечери; испричај ми о помислима које си имао током три дана. Ти, међутим, ниси у стању то да учиниш. Ако, пак, ниси у стању да обухватиш помисли своје душе, како би могао да расуђујеш о Божијим помислима и о уму Божијем?
Уколико га нађеш, једи хлеб, остави сву земљу, иди на обалу реке и пиј колико је потребно а онда пођи даље, не испитујући одакле река долази, или како тече. Потруди се да исцелиш ногу и болест свога ока, да би видео сунчеву светлост. Не питај се колико светлости има сунце или у ком знаку излази. Узми оно што ти се даје да га употребиш. Због чега одлазиш у горе и питаш се колико тамо пасе дивљих магараца или звери? Када се детенце приближи мајчиним грудима, оно окуша млеко и храни се, али не зна да истражи корен или извор са којега млеко притиче тако обилно. Оно се храни млеком и исцрпљује све залихе, да би се после извесног времена груди опет напуниле; ово не знају ни дете ни његова мајка, иако је јасније од свега да млеко притиче из свих мајчиних удова. И зато, ако тражиш Господа у дубини, открићеш да Он тамо твори знамења. Ако Га тражиш у јами, открићеш да Он тамо, између два лава, чува праведног Данила. Ако Га тражиш у пламену, открићеш да Он тамо помаже Својим слугама. Ако Га тражиш на планини, открићеш да је Он тамо са Илијом и Мојсејем. Господ је свуда – и под земљом и изнад небеса, и у нама, и на сваком месту. Тако је и душа близу тебе; она је и унутар тебе, и изван тебе; када пожелиш да одеш у неку далеку земљу, твој ум ће и обитавати тамо – било да пожелиш да одеш на запад, на исток или на небо, он ће [ум] се тамо и наћи.
Постарајмо се најпре да на себи имамо знак и печат Господњи, јер у време суда, када Бог буде правио поделу и када буду сабрана сва племена земаљска, тј. васцели Адам, када Пастир сазове Своје стадо, тада ће сви, који на себи имају знак, препознати свог Пастира, као што ће и Пастир препознати оне који на себи имају Његов сопствени печат; Он ће их сабрати из свих народа; Његови ће зачути Његов глас и поћи ће за Њим. Свет ће се разделити на два дела: један део ће бити мрачно стадо које одлази у огањ вечни, а други део – паства испуњена светлошћу која се узводи ка небеском уделу. Оно што смо сада задобили у душама, тада ће заблистати и показати се, и обући ће тела у славу.
У месецу ксантику (априлу) корење скривено земљом износи свој плод, даје своје цветове и украсе и доноси плодове; тада се показује добро корење а постаје видљиво и оно, на којем се налази трње. Тако ће и у онај дан сваки показати и пројавити и добро и зло, што је учинио уз помоћ свог сопственог тела. Тамо ће бити општи суд и плата. Осим оне видљиве, постоји и друга храна. И Мојсеј је, узашавши на гору, постио четрдесет дана. Узашао је као (обичан) човек, а сишао је као онај који у себи има Бога. И на самима себи видимо да тело, ако није поткрепљено јелом, пропада за неколико дана; Мојсеј је, међутим, постећи четрдесет дана, сишао са горе далеко снажнији од свакога, јер га је хранио Бог, а његово тело добијало је другачију, небеску храну. Његова храна постала је Реч Божија, и на његовом лицу видела се слава. Оно што се догађало Мојсеју било је, међутим, само праобраз [праслика], јер та слава сада сија унутра – у срцима хришћана. О Васкрсењу ће се васкрснута тела прекрити другачијом, божанском одеждом и храниће се небеском храном.
 
Питање: Шта означава жена која се гологлава моли Богу (в. 1. Кор. 11; 5)?
Одговор: Будући да је у време апостола женама уместо покривала служила дуга коса, Господ и апостоли приступају творевини да би је руководили ка целомудрености. Уосталом, жена је овде представљена као обличје Цркве. И као што су се у то време жене показивале пред народом имајући уместо покривала распуштену косу, тако и Црква одева и облачи своја чеда у божанске, прослављене одежде. Чак је и у старини, у израиљској Цркви, постојала једна синагога, и њу је покривао Дух; Духом су се облачили Израиљци уместо славе, иако их Он није устројавао. Зато се реч „Црква“ односи и на многе и на једну душу: сама душа сабира у једно све помисли и јесте црква Божија, јер се душа сјединила са небеским Жеником ради заједнице са Њим, и помешала се са небеским. Овим се мисли и на многе душе, и на једну. И пророк говори о Јерусалиму: Нашао сам те остављену и обнажену и обукао сам те, као да говори о некој личности (в. Језек. 16; 8-13).
 
Питање: Шта значи оно што је Марта рекла Господу о Марији: ја имам много посла, а она седи поред Тебе?
Одговор: Оно што је требало да Марија каже Марти, то јој је најпре рекао Господ, говорећи да је Марија све оставила и села поред ногу Господњих, да читавог дана благосиља Бога. Видиш ли седење поред ногу, које превазилази љубав? Да би јасније заблистала реч Божија послушај и ово. Ако неко љуби Исуса и будно мотри на Њега како доликује – не само да мотри, него и пребива у љубави, и Бог хоће да нечим награди ову душу за ту љубав, иако човек не зна шта ће примити, или у каквој ће мери Бог обдарити душу. Ни Марији, која Га је љубила и седела поред Његових ногу, није једноставно дата награда, него јој је Он од Своје суштине даровао неку скривену силу. Саме речи, које је Бог са миром изговорио Марији, биле су дух и нека сила. Ове речи су ушле у срце и постале душа у души, дух у духу и божанска сила је испунила њено срце, јер где се утврди ова сила, она нужно тамо и обитава као неотуђива својина. Зато је и Господ, знајући шта јој је даровао, рекао: Марија је добри део изабрала (Лк. 10; 42). Временом је, међутим, и оно што је чинила Марта, из усрдности желећи да служи, довело Марту до тог истог дара, јер је и она у своју душу примила божанску силу.
Зашто би нас чудило ако они, који приступају Господу и привезују се за Њега, и телесно примају силу? Понекад су апостоли говорили, а Свети Дух силазио је на верујуће (Дела ап. 10; 44). Корнилије је примио силу од речи коју је слушао. Осим тога, када је Господ изговарао речи Марији, или Закхеју, или оној грешници која је, расплевши косу, обрисала ноге Господње, или, пак, Самарјанки, или разбојнику, тада се појављивала сила и Дух Свети се сједињавао са њиховим душама. И сада, они који љубе Господа, који су све напустили и непрестано пребивају у молитви, потајно бивају научени ономе што нису знали. Према њиховој слободној вољи, њима се открива сама Истина и поучава их: Ја сам Истина (Јн. 14; 6). Сами апостоли, који су до крста били са Господом, видели су велика знамења – очишћење губавих и васкрсавање мртвих, али нису знали на који начин божанска сила и обитава и дејствује у срцу; нису знали да се они сами духовно препорађају, да се сједињују са небеском душом и да постају нова твар. Они су Господа љубили због знакова које је творио. Најзад им је Господ рекао: „Зашто се чудите због знакова? Ја ћу вам дати велико наслеђе, какво нема васцели свет“.
Речи Господње још су за њих биле чудне, све док Он није васкрсао из мртвих и док ради нас није вазнео Тело на небо. Тада је на њих сишао Дух Утешитељ и сјединио се с њиховим душама. Сама Истина се открива у душама верних, небески човек приступа твом човеку и међу њима настаје заједница. Зато оне, који служе и све усрдно чине из ревности по вери, из љубави према Богу, временом ово само доводи до познања саме Истине; Господ се открива њиховим душама и поучава их обитавању Светога Духа. Слава и поклоњење Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.