ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДВАДЕСЕТ ОСМА БЕСЕДА
У ОВОЈ БЕСЕДИ ОПИСУЈЕ СЕ И ОПЛАКУЈЕ НЕСРЕЋА ДУШЕ, ЈЕР УСЛЕД ГРЕХА ГОСПОД НЕ ОБИТАВА У ЊОЈ; ТАКОЂЕ СЕ ГОВОРИ О ЈОВАНУ КРСТИТЕЉУ, ТЈ. ДА НИКО ОД РОЂЕНИХ ОД ЖЕНА НИЈЕ ВЕЋИ ОД ЊЕГА
 
Разгневивши се једном на Јудејце, Бог је Јерусалим предао да га срамоте непријатељи; ненавидници су загосподарили над њима и тамо више није било ни празника, ни приношења жртава. Тако се разгневио и на душу због преступања заповести и предао је непријатељима, демонима и страстима. Они су је обманули и потпуно понизили, тако да у њој више није било ни празника, ни тамјана, ни приношења жртава које душа нуди Богу, јер су се путеви према ономе што је у њој најзнатније испунили дивљим зверима и у њој су се угнездили гмизавци – нечисти духови. Као што се кућа, ако домаћин не живи у њој, облачи у таму, непоштовање и поругу, испуњавајући се нечистотом и прљавштином, тако се и душа, уколико у њој не ликује Господар са анђелима, испуњава греховном тамом, срамним страстима и сваким бешчашћем.
Тешко оном путу којим нико не корача и на којем се не чује људски глас, јер је такав пут постао уточиште зверима! Тешко души када у њој не корача Господ и Својим гласом из ње изгони нечисте духовне звери. Тешко кући, када у њој не живи домаћин. Тешко земљи када нема земљоделца који би је обрађивао. Тешко лађи, када на њој нема кормилара, јер она онда пропада, будући ношена таласима и морском буром. Тешко души када у себи нема истинског Кормилара – Христа јер, налазећи се усред горког мора таме и будући усталасана буром страсти и нападнута нечистим духовима, на крају долази до пропасти. Тешко души, када у себи нема Христа Који ће је усрдно обрађивати да би могла да донесе добре духовне плодове; у том случају, она ће опустети и испунити се трњем и коровом, а њени плодови биће достојни спаљивања огњем. Тешко души, када у њој не обитава њен Господар – Христос, јер, опустевши и испунивши се смрадом страсти, постаје уточиште порока.
Када пође да обрађује земљу, земљоделац мора са собом да узме одговарајућа оруђа и одећу Тако је и Христос, небески Цар и истински Посленик, дошавши међу човечанство запустело од порока, обукавши се у тело и поневши крст уместо оруђа, обрадио запустелу душу, избацио из ње трње и коров нечистих духова, истргнуо коров и све биљке греха спалио огњем. Обрадивши је на тај начин дрветом крста, засадио је у њој најлепши духовни врт, који сваку врсту слатких и пожељних плодова приноси Богу као Господару.
Као што у Египту, током тродневне помрчине, син није видео оца, брат – брата, а пријатељ – искреног пријатеља, јер је све њих покривала тама, тако је и Адам, после преступања заповести, отпао од прежашње славе и потчинио се духу овога света, а на његову душу спустила се копрена таме; почев од њега па до последњег Адама – Господа, човек није видео истинског небеског Оца, милосрдну и добру мајку – благодат Духа, најслађег и најжељенијег брата – Господа, пријатеље и своје искрене другове – свете анђеле, с којима је некада радосно ликовао и празновао. И не само до [доласка у свет] последњег Адама [Господа, Богочовека], него чак и сада – они за које није заблистало Сунце правде – Христос, којима се нису отвориле душевне очи, просветљене истинском светлошћу, сви су они покривени оном истом тамом греха и имају у себи оно исто дејствовање сластољубља, подлежу истој казни и немају очи којима би могли да виде Оца.
Сваки би требало да зна да постоје очи које су унутрашњост ових очију, и да постоји слух, који је унутрашњост овога слуха. И као што ове очи чулно виде и препознају лице пријатеља или вољенога, тако и очи достојне и верне душе, просветљене божанском светлошћу, чим се ова душа озари поклоњења достојним Духом, духовно виде и препознају истинског пријатеља, најслађег и најжељенијег Женика – Господа. На тај начин душа, мислено созерцавајући жељену и једину неизрециву Лепоту, бива рањена божанском љубављу, стреми ка свим духовним врлинама и, услед тога, задобија безграничну и неисцрпну љубав према Господу за Којим чезне. И зато, шта је блаженије од оне вечне изреке, којом Јован пред наше очи изводи Господа и каже: Гле, Јагње Божије, Које узима на Се грехе света (Јн. 1; 29)?
Уистину, међу рођенима од жена нико није већи од Јована Крститеља, јер је он – пунота свих пророка. Сви су пророковали о Господу и издалека указивали на Његов долазак, али је Јован, пророкујући о Спаситељу, извео Господа свима пред очи и, ускликнувши, рекао: Гле, Јагње Божије! Како је сладак и прекрасан глас човека који непосредно указује на Онога о Којем проповеда! Нико међу рођенима од жена није већи од Јована Крститеља: И најмањи у Царству небескоме већи је од њега (Мт. 11; 11). То су апостоли, који су од Бога рођени са небеса и који су први примили Духа Утешитеља; они су се, наиме, удостојили да суде са Христом, да буду сапрестолници Христови, постали су избавитељи људи. Открићеш такође да они расецају море нечистих сила и приводе верне душе; открићеш да су они посленици који обрађују душевни виноград; открићеш да су они Женикови пријатељи и душе заручене са Христом, јер је речено: Обручих вас Мужу јединоме (2. Кор. 11; 2); открићеш да они људима дају живот; једном речју, открићеш да они у много чему и на разне начине служе. То су они најмањи који су већи од Јована Крститеља.
Земљоделац, имајући уз себе пар волова, обрађује земљу. Слично томе и Господ Исус, савршени и истински Посленик, сабравши апостоле два по два, посла их (Лк. 10; 1), обрађујући Сам са њима земљу оних што су слушали и истински поверовали. И ово би требало приметити: Царство Божије и апостолска проповед нису само реч која се чује, тако да би требало само знати говорити и предати другима; напротив, Царство је у сили и у дејствовању Духа. Израиљци су ово искусили на себи: свагда се поучавајући у Писму и, несумњиво, размишљајући о Господу, нису примили саму Истину, тако да су и само своје наслеђе предали другима. Тако и они, који другима преносе речи Духа, а сами не поседују реч у њеној сили, предају је другима у наслеђе. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.