ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ШЕСТА БЕСЕДА
ТРЕБАЛО БИ ДА СЕ ОНИ, КОЈИ ЖЕЛЕ ДА УГОДЕ БОГУ, МОЛЕ У МИРУ, БЕЗМОЛВИЈУ, КРОТКОСТИ И ПРЕМУДРОСТИ КАКО НЕ БИ, МОЛЕЋИ СЕ НАПАДНО ГЛАСНО, СВИМА ПОСТАЛИ САБЛАЗАН. У ОВОЈ БЕСЕДИ НАЛАЗЕ СЕ ДВА ПИТАЊА: ДА ЛИ СУ ПРЕСТОЛИ И ВЕНЦИ ВЕШТАСТВЕНЕ ТВОРЕВИНЕ? ШТА ОЗНАЧАВА ДВАНАЕСТ ПРЕСТОЛА ИЗРАИЉЕВИХ?
 
Требало би да они који приступају Господу молитву творе у миру и безмолвију [тиховању] и у великом спокојству, обративши највећу пажњу на Господа, али не са недоличном и неповезаном дреком, него са болом у срцу и трезвеноумним помислима. Неко, када страда од болести и када га излажу спаљивањима и осталим хируршким лечењима, веома храбро и одважно подноси бол који му задају, владајући собом без пометње и узнемирености. Други, опет, подносећи исти такав бол у време спаљивања и хируршких лечења, испуштају недоличне крике. Бол је подједнак и код једног и код другог – и код оног који запомаже, и код оног који не запомаже, и код онога који је пометен, и код онога који није пометен. Тако и неки пате и осећају бол, али ово подносе смирено и без пометње, владајући помислима свога ума; други, међутим, подједнако пате, али то подносе нетрпељиво, са пометњом и узнемиреношћу творећи молитве, чиме саблажњавају оне што их слушају. Други, опет, и не осећајући никакав бол, да би их остали видели или услед ћудљивости, испуштају недостојну дреку, као да ће тиме угодити Богу.
Слуги Божијем, међутим, не доликује да живи у таквој пометњи, него у свакој кроткости и мудрости, као што је рекао пророк: На кога ћу погледати? На невољног и на онога ко је скрушена духа, и ко дрхти од Моје речи (Иса. 66; 2). Налазимо такође, да су у време Мојсеја и Илије, када им се јављао Бог, пред величином Господара служиле и трубе и силе, али да се долазак Господњи разликовао и показивао оним што је претходно поменуто, тј. миром, тишином и спокојством, јер је речено: Ево гласа тихог и тананог, тамо је Господ(1. Цар. 19; 12). Тиме се показује да се спокој Господњи састоји у миру и починку. Међутим, какав темељ положи човек, и какав почетак постави, у томе остаје до краја. Уколико почне да молитву твори громогласно и у пометњи, до краја ће задржати ову навику. Будући, пак, да је Господ човекољубив, Он у неким случајевима и овом човеку указује Своју помоћ. Услед тога овакви људи, подстакнути дејствовањем благодати, до краја задржавају своју навику. Ми, међутим, видимо да је то дело незнања, јер и друге саблажњавају, и сами у пометњи творе молитву.
Истински темељ молитве је следећи: бити пажљив према помислима, и молитву творити у великој тишини и миру, како се други не би саблажњавали. Ако такав човек прими Божију благодат и савршенство, до краја ће молитву творити у тишини, и још ће више послужити ка поучавању других: Бог није Бог нереда, него мира(1. Кор. 14; 33). Они што се моле са дреком подсећају на оне што управљају веслачима, и они не могу да се моле на сваком месту – ни у црквама, ни на насељеним местима, јер само у пустињама могу да се моле како им је воља. Они, пак, што се моле у тишини, несумњиво ће на свакоме месту поучавати и друге. Човеку предстоји да сву своју пажњу управи на помисли и да одсече све оно што служи као храна рђавим помислима, да мисао управи ка Богу, да хтења помисли не извршава, него да помисли које круже са свих страна сабере у једно, разликујући природне помисли од оних рђавих. Душа обремењена грехом уподобљује се или великој шуми на планини, или трскама на реци, или неком шипражју трња и дрвећа. Они који намеравају да прођу кроз ово место, морају испред себе да испруже руке и да са напором и трудом раздвајају грање пред собом. Тако и душу опкољава читава шума помисли које наводи противничка сила; због тога је потребна велика усрдност и пажња ума, како би човек разликовао туђе помисли које му намеће противничка сила.
Неко се, пак, ослања на сопствену снагу, мислећи да ће сам посећи гору која стоји испред њега; други, опет, спокојно и са разборитошћу управља својим умом, и без напора извршава своје дело успешније од првог. Тако и у молитвама неки прибегавају недоличној гласности, као да се уздају у телесну снагу, не примећујући при том расејаност помисли и мислећи да ће својом силом савршено извршити дело; други су пажљиви према помислима и читав подвиг извршавају изнутра. Такви својим разумом и разборитошћу могу да напредују, да одбијају побуњене помисли и да корачају по вољи Господњој. Код апостола налазимо да већим назива онога, који поучава другога: Који говори језике себе изграђује, а који пророкује, Цркву изграђује… Већије онај који пророкује, него онај који говори језике (1. Кор. 14; 4-5). Нека стога свако да предност поучавању других, и биће удостојен небеског Царства.
 
Питање: Будући да неки говоре да су престоли и венци вештаствене творевине, а не духовна суштаства, како да ово разумемо?
Одговор: Престо Божанства јесте наш ум и обрнуто: престо ума су Божанство и Дух. Слично томе су и сатана и силе и кнежеви таме од времена преступања заповести засели у Адамовом срцу, уму и телу као на свој сопствени престо. Због тога је напослетку дошао Господ и примио тело од Дјеве, јер, да је Њему било угодно да дође као непокривено Божанство, ко би то могао да поднесе? Насупрот томе, Он је посредством овог оруђа, тј. тела, говорио људима. Господ је најзад збацио са престола злобне духове који су засели у тело, тј. појмове и помисли којима су они управљали, а такође је и очистио савест, учинивши ум, помисли и тело Својим сопственим престолом.
 
Питање: Шта значи оно што је Господ рекао: Ви ћете сести на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19; 28)?
Одговор: Налазимо да се ово већ испунило на земљи, након што се Господ вазнео на небо, јер је на дванаест апостола послао Духа Утешитеља и свету силу. Она их је пак, сишавши на њих, осенила и засела на престоле њихових умова. Када су присутни почели да говоре: Напили су се слатког вина (Дела ап. 2; 13), Петар је већ почео да им суди, говорећи о Исусу: “Распели сте човека силнога славом и знамењима и обесили Га на дрво, а гле, Он овде твори чуда, разваљује камење на гробници и васкрсава мртве”, јер је и написано: И биће у последње дане, излићу духа Мојега на свако тело и прорицаће синови ваши и кћери ваше (в. Дела ап. 2; 17). На тај начин су се покајали многи који су слушали Петрову проповед, и тако је настао нови, од Бога изабрани свет.
Видиш ли како се показао почетак суда? Тамо се показао нови свет, јер им је дата власт да заседну и да суде у овом свету. Истина је да ће они засести и судити и приликом доласка Господњег, кад наступи васкрсење мртвих. Ово се, међутим, извршава и овде, јер Свети Дух заседа на престолима њихових умова. Ни венци, које хришћани примају у оном веку, нису вештаствене творевине. Онај ко то тврди, погрешно говори. Напротив, у томе се открива Дух, који предизображава оно што апостол Павле говори о небеском Јерусалиму, рекавши да је он мати свима нама (Галат. 4; 26), и ми то исповедамо. У погледу одеће коју хришћани носе на себи, очигледно је да их Сам Дух облачи у име Оца и Сина и Светога Духа у векове. Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.