ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ПРВА БЕСЕДА
АЛЕГОРИЈСКО ТУМАЧЕЊЕ ВИЂЕЊА КОЈЕ ОПИСУЈЕ ПРОРОК ЈЕЗЕКИЉ
 
Блажени пророк Језекиљ приповеда о божанственом и славном призору и виђењу које је созерцавао, и описује га као призор испуњен неизрецивим тајнама. Видео је, пак, на равници херувимску кочију са четири духовне животиње. Свака животиња имала је четири лица: једно лице беше лавовско, друго орловско, треће лице телета а четврто – лице човечије. Свако од лица имало је крила, тако да се није могло разликовати шта је предња, а шта задња страна. Њихова плећа бејаху пуна очију, и груди њихове бејаху пуне очију, и није било места које није било испуњено очима. Уз свако лице била су по три точка, као да је точак у точку, и у точковима беше дух. И пророк виде нешто као подобије човека, а његово подножје беше као сафирно. Ова кочија (тј. херувими и животиње) носила је на себи Господара који је седео. Ма где да је желео да пође, животиње би тамо окренуле лице. И пророк је испод херувима угледао нешто као људску руку, која их је подржавала и носила (Језек. 1:5-28).
Оно што је пророк видео у овом призору било је истинито и поуздано; оно је, међутим, указивало на нешто друго, предизображавало је нешто тајанствено и божанствено, тајну уистину скривену од векова и родова и откривену у последња времена, са доласком Христовим. Пророк је созерцавао тајну душе, која треба да прими свога Господа и да постане престо славе Његове. Дух, који ју је припремио [душу] за Своје седиште и обиталиште, удостојио ју је да се присаједини Његовој светлости и озарио јује красотом Своје неизрециве славе, чинећи је сву светлошћу, сву лицем и сву оком. Нема у њој ниједнога дела који не би био испуњен духовним очима светлости, односно, у њој нема ничега помраченог, него је сва учињена светлошћу и духом, сва је испуњена очима и нема никакву предњу и задњу страну, него се са свих страна показује лицем, јер се на њу спустила и у њој заседа неизрецива лепота славе Светлости – Христа. И као што је сунце свагда подобно самоме себи, тако да код њега не постоји ниједан последњи или недовољан део, него, састојећи се из једнаких делова, целовито блиста светлошћу и васцело оно јесте светлост, и као што је ватра, тј. сама светлост ватре, у целини подобна самој себи и нема у себи ни прво ни последње, ни веће ни мање, тако и душа, потпуно обасјана неизрецивом лепотом славе светлости од лица Христовог и потпуно ступивши у заједницу са Светим Духом, удостојивши се да постане обитавалиште и престо Божији, сва постаје око, сва светлост, сва лице, сва слава, сва дух, као што ју је припремио, устројио и украсио духовном лепотом Христос, Који је и носи, и руководи и подржава, и уздиже. Речено је, наиме, да је рука човечија била под херувимима (Језек. 1; 7). Сам Христос и бива ношен душом, и руководи душу.
Четири животиње, које су носиле кочију, изображавале су обличје владајућих сила разумне душе. Као што орао царује над свим птицама, лав над дивљим зверима, во над кротким животињама, а човек над васцелом творевином, тако и у разумној души постоје силе које су у већој мери царске, а то су воља, савест, ум и сила љубави. Оне управљају разумном [логосном] кочијом, у њима почива Бог. Према другом виду тумачења, овде се мисли на небеску Цркву светих. И као што тамо пророк о животињама каже да је њихова висина била неизмерна, да су испуњене очима и да никоме није могуће да обухвати број очију или висину јер није дато виђење о томе, и као што је свакоме човеку дато да види звезде на небу и да им се диви, али никоме није могуће да дозна њихов број, тако је и свима који желе да се подвизавају дато да уђу у небеску Цркву и да се њом наслађују, али знање о броју светих и могућност да га обухвати – припада једино Богу. Онај Који седи на кочији и на престолу свеокатих животиња, тј. у свакој души која је постала Његов престо и седиште, која је постала око и светлост, креће се и узноси седећи на њој и управља уздама духа, и управља њоме како Он Сам зна. И као што се духовне животиње нису кретале тамо куда су оне желеле да иду, него куда је знао и хтео Онај Који је на њима седео и њима управљао, тако Он Сам управља и душама и руководи их, указујући им пут Својим Духом. На тај начин се душе на небеса не узносе својом вољом, када то оне хоће, него Бог руководи душу да одбаци тело и да се мишљу устреми ка небесима, и да опет, када је Њему угодно, ступи у тело и у помислима, тако да по Његовој вољи пролази земаљским пределима и Он јој показује откривења тајни. О, уистину превасходни, благи, једини и истински Управитељу! Ако је, дакле, душа сада препрослављена и ако се сјединила са Духом, и тела ће се удостојити удела у васкрсењу.
Да душе праведника постају небеска светлост, Сам Господ је рекао апостолима: Ви сте светлост свету (Мт. 5; 14). Пошто их је Он Сам учинио светлошћу, заповедио им је да се кроз њих просветли и свет, па је рекао: Нити се ужиже светиљка и меће под суд, него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима (Мт. 5; 15-16). Ово, пак, значи следеће: „Не сакривајте дар који сте добили од Мене, него га подајте свима који га желе“. Господ је рекао и следеће: Светиљка телује око. Ако дакле, око твоје буде светло, све ће се тело твоје просветлити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, коликаје тек тама (Мт. 6; 22-23)? Како су очи светлост тела, онда је, када су очи здраве, и читаво тело осветљено; када, пак, нешто упадне у очи и када се оне помраче, онда се читаво тело нађе у тами: тако су апостоли били постављени да буду очи и светлост читавом свету. Зато је Господ, заповедајући им, рекао: „Ако ви, који сте светлост свету, устрајете и не одвратите се, онда ће читаво тело света бити просветљено. Ако се ви, светлост света, помрачите, каква ће онда бити тама, тј. свет?“ Апостоли су, дакле, поставши светлост, постали светлост за верујуће, просветливши њихова срца оном небеском светлошћу Духа, којом су и они сами били просветљени.
А како су они били и со, сваку верујућу душу су приправили и осолили сољу Светога Духа, јер им је Господ рекао: Ви сте со земљи (Мт. 5; 13). Земљом је назвао људске душе, јер су они људским душама послужили као небеска со Духа, припремајући их и чинећи нетрулежнима и незараженим великим злосмрадијем. Тако и месо без соли иструли и испуњава се великим смрадом и услед тог великог смрада сви се одвраћају од њега, а по иструлелом месу гмижу црви, проналазе тамо храну и гнезде се у њему. Чим се, међутим, месо поспе сољу, црви који су се њиме хранили бивају истребљени и гину, а смрадни задах престаје, јер со по својој природи истребљује црве и уништава смрад. Тако и свака душа, незасољена Светим Духом, непричасна небеској соли, односно Божијој сили, трули и испуњава се великим злосмрадијем нечистих помисли. Услед тога се лице Божије одвраћа од страшног смрада испразних помисли и од страсти које живе у таквој души. У њој се неприметно појављују зли и страшни црви, тј. нечисти духови и мрачне силе, тамо се хране, гнезде и гмижу, изједајући и изопачујући душу, јер је речено: Усмрдеше се и загнојише ране моје (Пс. 37; 6). Међутим, чим душа притекне Богу, поверује и испроси за себе со живота, тј. благог и човекољубивог Духа, небеска со снисходи и искорењује страшне црве у њој, уништава штетно злосмрадије и очишћује душу дејствовањем своје силе. На тај начин, када је истинска со учини здравом и неоштећеном, она поново постаје употребљива и може да служи небеском Господару. Због тога је и у Закону, да би се то означило, Бог заповедио да се свака жртва посоли сољу (3. Мојс. 2; 13, упор. Мк. 9; 49).
Потребно је, дакле, да ову жртву јереј најпре закоље и да она умре, да би затим, исечена на делове, била посољена и најзад стављена на ватру. Уколико, дакле, јереј најпре не преда овцу на заклање и смрт, она не може бити посољена и као свеплод принета Господару. Тако и нашу душу, када приступа истинском Архијереју, Христу, Он најпре мора заклати и она мора умрети за своје умовање и за рђави живот којим је живела, тј. за грех; и као што живот напушта жртву, њу мора напустити лукавство страсти. Као што тело, када из њега изађе душа, умире и више не живи оним животом каквим је живело, не креће се и не чује, тако и када небески Архијереј Христос благодаћу Своје силе преда заклању и умртви у души живот за свет, и она умире за онај рђави живот којим је живела, и више не слуша, не говори и не живи у греховној тами, будући да лукавство страсти, као њена душа, благодаћу излази из ње. И апостол обзнањује, говорећи: Мени се разапе свет и ја свету (Гал. 6; 14). Док душа живи у свету и у греховној тами, док је Христос не умртви и док у себи има душу порока, тј. дејствовање таме греховних страсти, и док се тиме храни – она не припада телу Христовом, не припада телу светлости, него је тело таме, и налази се на страни таме. Напротив, они који у себи имају душу светлости, тј. силу Светога Духа, налазе се на страни светлости.
Рећи ће, пак, неко: зашто душу називаш телом таме, када она није творевина таме? Обрати при том пажњу и разуми ово правилно. Као што је свакодневну одећу коју носиш припремио неко други а ти се у њу одеваш, као што је кућу подигао и изградио неко други, а ти у њој живиш, тако је и Адам, преступивши Божију заповест и послушавши лукаву змију, предао и уступио себе у власништво ђаволу, а у душу, ону прекрасну творевину коју је Бог приуготовио према Свом лику [образу], обукао се нечастиви, као што и апостол каже: Разоружавши [разоденувши] начала и власти, победио ихје на крсту (в. Кол. 2; 15). Господ је уистину због тога и дошао, да би их прогнао и Себи повратио Свој сопствени дом и храм – човека. Због тога се душа назива телом лукаве таме док у њој обитава греховна тама, јер она тамо живи и садржи се током трајања рђавога века таме, као што и апостол, помињући тело греха и тело смрти, каже: Да се уништи тело греховно (Рим. 6; 6) и ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7; 24)? Слично овомеје и противно: душа која је поверовала у Бога и избавила се од греха која је умрла за мрачан живот и примила у себе светлост Светога Духа као живот и у њему оживела, и свој живот проводи тамо, јер је ту задржава светлост Божанства. Душа, наиме, није од Божије суштине, али није ни од суштине рђаве таме, него је умна ствар, испуњена лепотом, велика и чудесна, прекрасно подобије и лик Божији, а лукавство мрачних страсти ушло је у њу услед преступа.
Најзад, душа и припада ономе с ким је, захваљујући својим хтењима, у заједници и јединству. Зато је она, ако у себи има светлост Божију и у њој живи украшавајући се сваком врлином, причасна светлости починка. Ако, пак, у себи има греховну таму, онда бива подложна осуди. Према ономе што је претходно речено, душа која жели да код Бога живи у вечном спокојству и светлости, мора да приступи истинском Архијереју – Христу, мора да претрпи заклање и да умре за свет и за пређашњи живот рђаве таме, а онда мора да пређе у други живот, ради божанственог преваспитавања [досл. „ради корените промене“]. Ако неко умре у граду, не чује ни глас, ни речи, ни жагор његових житеља, него се, чим умре, преноси на друго место, где нема ни гласова, ни повика тога града; тако и душа, чим се преда заклању и умре у граду штетних страсти, у којем је живела и проводила време, не чује више у себи глас говора таме, не разлежу се њоме гласови и повици испразног говора и пометње духова таме, него се пресељава у град испуњен благошћу и миром, у град божанске светлости; онда она тамо живи, постаје житељ тога града, тамо разговара и беседи, гамо извршава дела достојна духова и Бога.
Због тога ћемо се и ми молити да Његовом силом прихватимо заклање и умремо за рђави век таме, да би се у нама искоренио дух греха и да би душа примила у себе небеског Духа, да би се у Њега обукла и из греховне таме преселила у Христову светлост и да би се у векове успокојила у животу. И као што на стадиону [тркалишту] кочије јуре и она која је претекла задржава ону другу, омета је и спречава да крене даље и приграби победу, тако и кроз човека промичу душевне и грешне помисли, и ако се деси да грешна помисао претекне, она задржава душу, омета је и спречава да се приближи Богу и да извојује победу над грехом. Тамо, пак, где заседне и где душом управља Сам Господ, Он увек задобија победу, умешно и непоколебиво управљајући душевним уздама и руководећи кочију душе ка небеском и божанственом начину размишљања. Он не води битку са грехом, него као пуномоћан и пуновластан, свагда Сам остварује победу.
Из тог разлога херувими не иду онамо куда би они сами желели, него куда их управља Онај Који седи на њима и Који њима управља. Куда је Њему угодно, они тамо и иду, и Он Сам их носи, јер је речено: рука човечија беше под њима (Језек. 1; 8). Свете душе бивају ношене и руковођене Духом Христовим, Који их управља где је Њему угодно. Када је Њему угодно – оне бивају ношене небеским помислима, и опет, када је Њему угодно – бивају ношене и у телу. Где је Њему угодно, тамо Му и служе. Као што птице уместо ногу имају крила, тако и небеска светлост Духа добија крила од помисли достојних душе и руководи их и управља куда је Њему познато.
И зато, чим ово чујеш, обрати пажњу на самога себе – да ли је уистину и на делу ово задобила и твоја душа? То, наиме, нису речи које се само изговарају, него дело које се уистину извршава у души. Ако, пак, ниси задобио оваква душевна добра, него си још сиромашан, требало би непрестано да тугујеш, плачеш и јадикујеш. Као онај који је још мртав за царство, и као изранављени, свагда вапи ка Господу и тражи са вером, да се и ти удостојиш истинског живота. Бог, Који је створио ово тело, подарио му је да живот, храну, пиће, одећу и обућу не узима од своје природе, нити из сопственог тела [сопствене телесностиј; напротив, створивши тело које је само по себи наго, устројио је да оно [тело] све што му је потребно узима споља; телу је, дакле, немогуће да живи без онога што постоји изван њега, тј. без хране, без пића и без одеће.
Ако се, пак, тело ограничи оним што је у његовој природи, не узимајући ништа споља, оно ће се разорити и пропасти. На исти начин и душа, која у себи нема Божију светлост, а будући створена према Божијем лику (јер је Бог тако благоустројио и благоволео, да би душа имала вечни живот), духовну храну и духовно пиће, и небеске одежде не прима из своје сопствене природе, него од Његовог Божанства, од Његовог сопственог Духа, од Његове сопствене светлости, а што и чини истински живот душе.
Као што тело, како смо већ рекли, нема живот од самога себе, него од онога што је изван њега, тј. од земље, и као што мује немогуће да живи без онога што постоји изван њега, тако је и души, ако се сада не препороди у оној земљи живих, и ако се не буде тамо духовно хранила и духовно узрастала, напредујући пред Господом, ако је Божанство не обуче у неизрециве одежде небеске лепоте, немогуће да без оне хране сама од себе живи у наслађивању и спокојству. Наиме, природа Божија у Себи има и Хлеб живота – а то је Онај Који је рекао: Ја сам Хлеб живота (Јн. 6; 35), и има воду живу (Јн. 4; 10), и вино које весели срце човеково (Пс. 103; 15), и уње (јелеј) радости (Пс. 44; 8), и разнолику храну небеског Духа, и светлоносне небеске одежде, које Бог дарује. У томе се састоји небески живот душе. Тешко телу, када се заустави на својој сопственој природи, јер тада бива разорено и умире. Тешко и души, ако се заустави на својој природи, и ако се узда само у своја сопствена дела, немајући заједницу са божанским Духом, јер она стога умире, не удостојивши се вечног божанског живота. Као што очајавају због болесника онда, када њихова тела више нису у стању да приме храну, и плачу због њих сви ближњи, пријатељи, рођаци и они који их воле, тако и Бог и небески анђели сматрају достојним суза оне душе које не окушају небеску храну Духа и не живе у непропадљивости. Ово, још једном понављам, нису само речи које се изговарају, него је то само дело духовног живота, дело истине, које се извршавау достојној и верној души.
Ако си, дакле, постао Божији престо и ако на теби заседа небески Управитељ, ако је твоја душа сва постала духовно око и сва светлост, ако си нахрањен оном небеском храном Духа и напојен живом водом, ако си обукао одежде од неизрециве светлости, акоје твој унутрашњи човек искуствено и несумњиво упознао све ово, ти онда живиш уистину вечним животом, и твоја душа се већ сада успокојава са Господом, јер си заиста задобио и примио ово од Господа да би живео истинским животом. Ако, пак, не познајеш у себи ништа такво, онда плачи, јадикуј и јецај, јер све до сада ниси задобио вечно и духовно богатство, све до сада ниси примио истински живот. Услед тога, жалости се због своје немаштине и даноноћно преклињи Господа, јер се налазиш у страшном греховном сиромаштву. О, када би задобио бар ово туговање због свог сиромаштва! О, када не бисмо време проводили у безбрижности, као презасићени! Ко тугује и тражи и непрестано проси од Господа, убрзо ће задобити избављење и небеско богатство, као што је Господ и рекао, завршавајући поуку о неправедном судији и удовици: утолико ће пре Бог одбранити изабранике Своје који Му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати (Лк. 18; 7)? Њему нека је слава и сила у векове. Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.