ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ТРИДЕСЕТ СЕДМА БЕСЕДА
О РАЈУ И ДУХОВНОМ ЗАКОНУ
 
Пријатељство према свету, како је написано, непријатељство је према Богу (Јак. 4; 4). Зато Писмо свакоме заповеда: Сврх свега што се чува, чувај срце своје (Приче Сол. 4;23) да би се човек, као рај чувајући реч у њему, насладио благодаћу, не слушајући змију која пузи унутра и наговара га на оно што служи задовољству од којега се рађа братоубилачки гнев. Због тог задовољства, душа која га рађа умире. Напротив, послушај Господа Који каже: побрините се за веру и наду, од којих се рађа богољубива и човекољубива љубав, која води у вечни живот. У овај рај је ушао Ноје, чувајући и извршавајући заповест, и због љубави био је избављен од гнева. Чувајући овај рај, Авраам је чуо глас Божији. Чувајући овај рај, Мојсеј је примио славу на лицу; слично њему и Давид га је чувао и обрађивао, због чега је надвладао непријатеље. Чак је и Саул, док је чувао срце, у свему напредовао, али када је до краја преступио заповест, био је остављен од Бога. У оној мери, која одговара способностима свакога, човек и разуме реч Божију; колико је ко поседује, толико и она њега поседује; колико је ко чува, толико и она њега чува.
Због тога је васцели збор светих пророка, апостола и мученика чувао реч у својим срцима немајући никакву другу бригу, презирући земаљско и обитавајући у заповести Светога Духа, свему претпостављајући оно што је угодно Духу и добро; не само речју и спољашњим знањем, него су и уистину, и речју и делом, уместо богатства одабирали сиромаштво, уместо славе унижење, уместо задовољства злопаћење и, услед свега тога, уместо раздражљивости – љубав. Ненавидећи житејске [овосветске] удобности, они су утолико више заволели оно што их ускраћује, сматрајући да то погодује њиховом циљу и уздржавали су се од осуђивања доброг [по свету] и злог. Добрих се нису одрицали, као што никога нису ни оптуживали, него су све сматрали сврховитим служитељима Господњег домостроја. Због тога су према свему били благонаклони. Када су, наиме, од Господа чули: Опростите и опростиће вам се (Мт. 6; 14), тада су оне што су их вређали почели да сматрају својим доброчинитељима, будући да им дају прилику за опраштање увреде. Када су, исто тако, чули и речи: Како хоћете да вама чине људи, тако чините и ви људима (Лк. 6; 36), тада су, према својој савести, заволели и добре. Напустивши своју праведност и тражећи правду Божију, пронашли су, како је и доликовало, у њој природно скривену љубав.
Предавши многе заповести о љубави, Господ је заповедио да тражимо правду Божију, јер је знао да је она мајка љубави. Нама је немогуће да се спасемо другачије осим посредством ближњег, као што је и заповеђено: Опростите, и опростиће вам се. То је духовни закон, исписан у срцима верних; то је испуњење првог закона, јер Господ каже: Нисам дошао да укинем Закон, него да га испуним (Мт. 5; 17). Послушај, пак, како се испуњава закон. Први закон је, из благословеног разлога, увређенога осуђивао више него онога што је сагрешио, јер је речено: У чему судиш другоме, себе осуђујеш, а што се опрашта, и њему ће бити опроштено (Рим. 2; 1 и Прем. Сир. 28; 2), јер се, према речи закона, расуђује између суда и суда, и између ране и ране (5. Мојс. 17; 8).
Због тога је опраштање сагрешења испуњење закона. О првом закону нисмо говорили у том смислу да је Бог дао људима два закона; напротив, закон је један; у односу на природу он је духован, али у односу на казну, он свакога излаже праведној казни; он опрашта ономе који опрашта, и прогони онога који прогони, јер је речено: Са избранима бићеш изабран а са развраћенима бићеш развраћен (Пс. 17; 27). Због тога они који духовно испуњавају закон и који су, сразмерно томе, причасни благодати, не љубе само доброчинитеље, него чак и оне који их руже и прогоне, очекујући као дар за ова добра духовну љубав. Ове називам добрима не због тога што праштају увреде, него зато што чине добро душама оних што су их увредили; за њих се моле Богу и као да кроз њих примају блаженство, према ономе што је речено: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи због Мене (Мт. 5; 11).
Они су се таквом умовању научили под духовним законом. Будући да су трпели и сачували духовну кроткост, Господ је, видевши трпљење срца које се бори и несавладиву љубав, срушио преграде; они су одбацили непријатељство и, не више са напором, него уз Божију помоћ, задобили љубав. Господ, најзад, уздржава мач који се вијаше и тамо и амо (1. Мојс. 3; 23) и побуђује помисли; они улазе унутар иза завесе, Где као претеча за нас уђе Господ (Јев. 6; 20) и наслађују се плодовима Духа, созерцавајући будућност у постојаности срца а не као у огледалу, у загонетки и, сагласно са апостолом, говоре: Што око не виде, и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9).
 
Питање: Поставићу, међутим, питање о овој чудној ствари: ако ово човеку у срце не дође, како онда ви знате за то, када смо и сами дознали из Дела апостолских да сте и ви нама слични смртни људи (в. Дела ап. 14; 15)?
Одговор: Послушајте шта на ово одговара Павле: Нама, каже он, Бог откри Духом Својим, јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2; 10). Да неко не би рекао да је њима дат Дух као апостолима а да наша природа не може то да обухвати, Павле на другом месту, узносећи молитву, каже: Да вам по богатству славе Своје даде силу да ојачате Духом Његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша (Еф. 3; 16-17), Дух (Свети) је Господ, а где је Дух Господњи, онде је слобода (2. Кор. 3; 17) и: Ако неко нема Духа Христова, он није Његов (Рим. 8; 9).
Зато ћемо се и ми молити, с увереношћу и осећањем, да бисмо и ми постали причасни Светом Духу и да бисмо ушли тамо одакле смо изашли, да би се од нас удаљила душегубна змија, горди саветник, дух непотребне бриге и разузданости; зато ћемо, чврсто поверовавши, чувати заповести Господње и посредством тога узрастати у човека савршеног, у меру раста; над нама више неће господарити прелести овога века и, уверени духом, нећемо изгубити веру у то да је благодат Божија благонаклона према грешницима који се кају. Оно, пак, што се дарује по благодати не може се поредити са пређашњом слабошћу, јер у противном благодат није благодат. Поверовавши, дакле, у свемогућег Бога, незлобивог и нељубопитљивог срца приступимо Ономе Који причасност Духу дарује по вери, а не по уподобљењу делу вере, јер је речено: нисте примили Духа од дела закона, него кроз проповед вере (Гал. 3; 2).
 
Питање: Кажеш да се све духовно скрива у души; шта значе речи: у Цркви волим рећи пет речи умом својим (1. Кор. 14; 19)?
Одговор: Црква се може разумети на два начина – или као сабрање верних, или као душевни склоп. И зато, када реч „црква“ схватимо духовно, у значењу човека, она тада подразумева његов целокупан састав. Пет речи означавају пет општих врлина које се деле на многе видове и поучавају васцелог човека. Као што онај који говори о Господу помоћу пет речи обухвата целокупну мудрост, тако се и онај који следи Господа помоћу пет врлина учи великом благочашћу [побожности]: ових врлина је пет, али оне собом обухватају и све остале. Прва је молитва, а затим следе уздржање, милостиња, сиромаштво и дуготрпљење; будући да се извршавају по жељи и слободном вољом, све су оне душевне речи, које изговара Господ и које се слушају срцем; наиме, Господ дејствује и Дух тада говори на умни [духовни] начин, и у којој мери срце има одлучну жељу [жели оно што је Божије], у тој мери и јавно извршава вољу Божију.
Будући да ове врлине садрже у себи и све остале, оне служе и као родне за те остале. Ако одсуствује прва, поништавају се и остале; на сличан начин, одсуство друге поништава и оне што за њом следе, и тако даље. Наиме, како ће се човек молити, ако Дух не дејствује у њему? Сведок мојих речи је Писмо, које каже: Нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12; 3). Како ће онај, који се уздржава без молитве, истрајати без те помоћи? Како ће онај, који се не уздржава у свему, бити милостив према гладноме, жедноме или увређеноме? Онај, пак, ко је немилосрдан, неће се по својој слободној вољи сагласити на сиромаштво. И обрнуто, раздражљивост живи заједно са пристрашћем према новцу, било да га човек има или нема. Врлинска душа присаједињује се Цркви не по ономе што је учинила, него по ономе шта јој је жеља [где сујој жеље], јер човека не спасава његово сопствено дело, него Онај Који дарује силу. И зато, ако неко и ране Господње на себи носи, нека се ни због чега не преузноси, чак и ако је нешто учинио, па чак ни због тога што је заволео и започео дело. Немој мислити да ћеш врлином икада предухитрити Господа, према речи онога који каже: Бог је Онај Који чини у нама, и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил. 2; 13).
 
Питање: Шта Писмо заповеда човеку да чини?
Одговор: Претходно смо већ рекли да човек по природи има способност да изврши оно што је поставио као циљ, и управо то од њега тражи Бог. Зато и заповеда да човек најпре разуме, кад разуме да заволи и да затим добровољно изврши. Да би се мисао претворила у дејство, да би се поднео напор или извршило дело – то благодат Господња даје ономе који је пожелео и поверовао. Због тога се човекова воља појављује као суштински услов. Ако нема воље, Сам Бог ништа не чини, иако би то могао по Својој слободи. Према томе, дела која се извршавају Духом зависе од човекове воље. И опет, ако ми предамо своју потпуну вољу, чудесни и у свему потпуно несхватљиви Бог све дело приписује нама. Ми, људи, имамо моћ да разумемо само један део оних чуда која твори Бог, и то чинимо утемељивши се на Писму или, боље речено, поучавајући се њиме, према ономе што је речено: Ко познаде ум Господњи (1. Кор. 2; 16)? И Сам Бог каже: Колико пута хтедох да саберем чеда твоја, и не хтедосте (Лк. 13; 34). Зато морамо веровати да Онај који нас сабира од нас захтева само вољу, а чиме ћемо вољу показати, ако не добровољним трудом?
Гвожђе сече, копа, помаже у обради земље и засађивању биља и при том њиме неко други управља и руководи, а када се поломи, растапа се у пламену и обнавља. Тако се догађа и са човеком. Иако се, творећи добро, мучи и напреже, Господ скривено дејствује у њему и у време труда и напора теши и обнавља срце, као што каже и пророк: Хоће ли се секира величати над оним који њоме сече? Хоће ли се пила разметати над оним који њоме ради (Иса. 10,15)? Исто се догађа и са злом: када се човек потчини и постане спреман, тада га сатана подстиче и изоштрава као што разбојник чини са својим мачем. Срце смо упоредили са гвожђем због његове безосећајности и отврдлости. Међутим, не би требало да, слично безосећајном гвожђу, не знамо онога који нама управља, него смо, насупрот томе, обавезни да, слично волу и магарцу, знамо ко нас подстиче и управља нама према својој замисли, јер је речено: Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ Мене не познаје (Иса. 1; 3). Зато ћемо се молити да задобијемо познање Божије и да се научимо духовном закону за испуњење Његових Светих заповести, прослављајући Оца, Сина и Светога Духа у векове. Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *