ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЧЕТРДЕСЕТ ДРУГА БЕСЕДА
ЧОВЕКА КА САВРШЕНСТВУ, ИЛИ КАО ОНОМЕ ШТО МУ ШКОДИ, НЕ ВОДИ ОНО СПОЉАШЊЕ, НЕГО ОНО УНУТРАШЊЕ, ИЛИ ДУХ БЛАГОДАТИ, ИЛИ ДУХ ЗЛОБЕ
 
Ако су велики град, након рушења његових зидина, непријатељи заузели и опустошили, онда нема никакве користи од његове пространости. Он, због величине, мора имати и чврсте зидине, да непријатељи не би ушли у њега. Тако се и душе, украшене знањем, поимањем и најоштријим умом, уподобљују великим градовима. Поставља се, међутим, једно питање: да ли су оне укрепљене силом Духа, да у њих не би ушли непријатељи и опустошили их? Наиме, мудраци овога света, Аристотел, Платон или Сократ, који беху разборити у (световном) знању, уподобљују се великим градовима, али су их непријатељи опустошили, јер нису имали Духа Божијега.
Неуки људи, међутим, који су постали причасници благодати, слични су малим градовима, укрепљеним крсном силом. Они, се, пак, лишавају благодати и пропадају из два разлога: или зато што не подносе трпељиво недаће које их сустигну, или зато што, насладивши се греховним задовољствима, почињу да им робују. Они не могу да пређу свој пут без искушења. Приликом порођаја, и најсиромашнија жена и царица осећају подједнаке болове; исто тако, ни земља богатога ни земља сиромашнога не може да донесе добре плодове ако није обрађена како је потребно. И у душевном делању, ни мудри ни богати неће се зацарити благодаћу другачије него трпљењем, недаћама и великим трудом, јер такав треба да буде живот хришћана. Као што мед, будући да је сладак, не прима у себе ништа горко или отровно, тако је и са хришћанима: ма шта да им се догоди, било да је добро или лоше, они остају благи, као што је речено: Будите благи, као што је Отац ваш небески (Лк. 6;36). Оно, пак, што је шкодљиво и што скрнави човека, налази се унутар њега: Из срца излазе зле помисли (Мт. 15; 19), као што каже Господ. Човека, дакле, скрнави оно што је унутар њега.
Из тог разлога унутра, у души, пузи и хода дух зла, онај умни покретач, односно копрена таме, стари човек којега морају свући сви они што притичу Богу, да би се обукли у небеског и новог човека, односно у Христа. Зато човеку не може да нашкоди ништа спољашње, може да му нашкоди само живи и делатни дух таме који обитава у срцу. Због тога је сваки дужан да води борбу у помислима, да би у његовом срцу заблистао Христос. Њему слава у векове! Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *