ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДВАДЕСЕТ ШЕСТА БЕСЕДА
О ДОСТОЈАНСТВУ, СКУПОЦЕНОСТИ, СИЛИ И ДЕЛАЊУ БЕСМРТНЕ ДУШЕ И О ТОМЕ КАКО ДУШУ ИСКУШАВА САТАНА, И КАКО СЕ ОНА ИЗБАВЉА ОД ИСКУШЕЊА. ОВДЕ СУ ДОДАТА И НЕКА ВЕОМА ПОУЧНА ПИТАЊА.
 
Проникни, љубљени, у умну суштину душе, и немој површно проницати. Бесмртна душа је неки скупоцени сасуд. Погледај како су велики небо и земља, а опет, Божије благовољење није било управљено ка њима, него само ка теби. Погледај своје достојанство и племенитост, јер Он није послао анђеле, него је Сам Господ дошао као Заступник за тебе, да би призвао пропалога и изранављенога, да би ти вратио првобитни лик чистог Адама. Човек је био господар свега, почев од неба па све до оног што је доле, знао је да разликује страсти, био је туђ демонима, чист од греха или од порока. Он је био Божије подобије, али је пропао услед преступа, био је рањен и мртав. Сатана је помрачио његов ум. У нечему је човек заиста мртав, а у нечему живи, расуђује и има вољу.
 
Питање: Да ли се, после доласка Светога Духа, заједно са грехом искорењује и природна пожуда?
Одговор: Претходно сам рекао и да се грех искорењује, и да човек добија првобитни лик чистог Адама. Силом Духа и услед духовног препорођења, човек доспева у меру првог Адама и постаје чак и узвишенији од њега, зато што бива обожен.
 
Питање: Да ли се сатани допушта да нас напада само у извесној мери или он то чини колико хоће?
Одговор: Његови напади нису усмерени само на хришћане, него и на идолопоклонике, и на цео свет. И зато, ако би му било дозвољено да напада колико хоће, он би све истребио.
Зашто? Зато што је то његово дело, и што је таква његова воља. Када грнчар ставља посуде у ватру, он сразмерно распаљује пећ – нити сувише снажно, да се посуде, које се пеку до одговарајућег времена, не би претвориле у крхотине, нити, пак сувише мало – да посуде, оставши недопечене, не би узалудно пропале. Исто тако, и они што праве ствари од злата и сребра сразмерно подешавају ватру; ако се ватра појача, злато и сребро ће се растопити, постаће течни и пропашће. И људски ум зна да одмери тежину са снагом теглећих животиња, тј. камиле или неке друге животиње, и зна какав терет она може да понесе. Према томе, Бог, Који познаје снагу људских сасуда, утолико пре допушта противничкој сили да делује са разним мерама.
Као што је земља једна иста, али је негде каменита, а негде плодна, негде погодна за сађење винове лозе, а негде за сејање пшенице и јечма, тако су различита и људска срца и слободна воља. Сагласно томе, дају се и дарови са небеса: једноме се даје да служи речи, другоме се даје расуђивање, а трећем – дар исцелења. Бог зна како неко може да употреби оно што му је дато и сагласно томе даје различите дарове. Слично томе догађа се и у (духовним) борбама: у којој мери неко може да прихвати и издржи борбу, у тој мери се и допушта противничкој сили да делује на људе.
 
Питање: Да ли онај, који је у себе примио божанствену силу и истог тренутка се изменио, остаје у својој природи?
Одговор: Да би се и после доласка благодати воља испитивала у томе чему је склона и са чим је сагласна, природа остаје непромењена; строгом човеку се оставља његова строгост, а простодушном – његова простодушност. Догађа се и то, да се неко неук духовно препорађа, да се претвара у мудрог и да му постају познате скривене тајне, иако је по природи неук. Неко, ко је по природи строг, предаје своју вољу побожности и Бог га прихвата; природа остаје строга, али је Бог благонаклон према њему. Неко има благу нарав, скроман је и добар, посвећује себе Богу и Господ га прима. Ако, пак, не обитава у добрим делима, Господ није благонаклон према њему, зато што се сва природа Адамова лако приклања и добру и злу; будући пријемчива за зло, она може и да не чини зло, ако тако жели.
Таблица може бити исписана на различите начине: ти на њој записујеш што хоћеш а затим то бришеш, јер таблица прима у себе сваки запис. Тако и строг човек предаје своју вољу Богу, обраћа се ка добру и Бог га прима, зато што Бог, желећи да покаже Своје милосрђе, свакога прима и прима сваку слободну вољу. Ма у који град да су одлазили, апостоли су тамо проводили неко време, и неке болеснике исцељивали, а неке нису. Сами апостоли желели су да оживе све мртве и да све болесне учине здравима; њихова жеља није се, међутим, у потпуности испунила, јер им није било дато да учине све што би желели. Слично се догодило и Павлу, када га је ухапсио намесник; да је тако благоволела благодат, која је била уз њега, онда би он, као човек који у себи има Утешитеља, могао да сруши и намесника и зидове; апостол је, међутим, био спуштен у котарици (2 Кор. 11; 32-33). Где је тада била божанска сила, која је обитавала са њим? Ово се догађало према Божијем промишљању, тако да су апостоли у једном творили знамења и чудеса, а у другом се показивали као слаби. Посредством тога показала се различитост вере верних и неверних, испитивана је људска слобода и пројављивало се да ли неке саблажњава њихова слабост. Да су апостоли чинили све што су желели, они би, као неком принудном силом, знамењима и својом вољом утврђивали људе у благочашћу [побожности] и више не би било места ни за веру, ни за неверу. Хришћанство је камен спотицања и камен саблазни.
Није једноставно ни оно што је написано о Јову, о томе како га је сатана тражио за себе, јер ништа није могао да учини без допуштења. Шта ђаво каже? Дај га мени у руке, да ли ће Те и тада благосиљати (Јов 1; 11)? Тако је и сада – и Јов је онај исти, и Бог је исти, а и ђаво је исти. У оно исто време, када је Јов видео помоћ Божију, када је, по благодати, био ревностан и ватрен, сатана га тражи за себе и говори Господу: “Он Ти служи будући да му помажеш и да га штитиш. Остави га и предај га мени; да ли ће Те и тада благосиљати?” Најзад се догађа да се, готово због оног истог чиме се душа теши, благодат удаљује од ње и душа бива предата искушењима. Због тога долази ђаво и наноси јој хиљаде недаћа, доноси јој безнађе, очајање и рђаве помисли; он унижава душу да би је ослабио и удаљио од уздања у Бога.
Душа која је разборита и у недаћама и у жалости не губи наду, него и даље поседује оно што је поседовала, и ма шта да јој се догоди, међу хиљадама искушења, она све трпи и говори: “Чак и ако умрем, нећу Га напустити”. Тада, пак, ако човек претрпи до краја, Господ почиње да се препире са сатаном: “Видиш ли колико си му зла и недаћа нанео, а он те није послушао, него Мене служи и Мене се плаши”. Ђаво тада бива постиђен и више ништа не може да каже. Да је и за Јова знао да ће, будући изложен искушењима, све претрпети, и да му неће дозволити да га победи, не би га ни тражио за себе да не би био посрамљен. Тако и сада сатана бива постиђен од оних који претрпе недаће и искушења и горко жали због тога што ни у чему није успео, јер му тада Господ говори: “Ето, препустио сам га твојој вољи, допустио сам ти да га искушаваш; да ли си било шта могао да учиниш? Да ли те бар у нечему послушао?”
 
Питање: Зар сатана познаје све човечије помисли и намере?
Одговор: Ако човек, разговарајући са човеком, зна оно што се њега тиче, и ти, проживевши двадесет година, знаш оно што се тиче твог ближњег, како онда да сатана, који је од твог рођења уз тебе, не познаје твоје помисли, када је њему већ 6000 година? Ја не кажем да он, пре него што искуша човека, зна шта ће човек учинити. Кушач искушава, али не зна хоће ли га душа послушати или неће, док се она по својој вољи не преда у ропство. Не кажем, такође, ни да ђаво зна све помисли и жеље срца. Као што дрво има много грана и много делова, тако постоји и неколико огранака помисли и намера, које поседује сатана; постоје, међутим, и друге помисли и намере, којима сатана не влада.
Када се подстакну помисли, у нечему снажнија бива страна зла, а у нечему, пак, надвладава људска помисао, прихватајући помоћ и избављење од Бога и противећи се злу; у нечему, опет, човек бива надвладан, а у нечему има своју вољу. Понекад се догађа да човек са ревношћу приступа Богу; сатана то зна и види да човек дела противећи се њему, и не може да загосподари човеком. Зашто? Зато што човек има вољу да завапи ка Богу и добија природне плодове од тога што љуби Бога, што је поверовао у Њега, што Га је тражио и што Му је приступио. У видљивом свету, земљоделац обрађује земљу. Тако се и у оном духовном ствари појављују у два вида. Зато је потребно да човек, према сопственој слободној вољи, обрађује земљу свога срца и да се труди, јер Бог тражи од човека труд, напоре и делање. Међутим, ако се одозго не појаве небески облаци и благодатне кише, земљоделац, иако се труди, ни у чему неће успети.
Ово је обележје хришћанства: ма колико да се потрудиш, ма колико праведних дела да учиниш, остани при мисли да ништа ниси учинио; када постиш, кажи: “нисам постио”; када се молиш, реци: “нисам се молио”; обитавајући у молитви, кажи: “не обитавам у молитви, само постављам почетак подвизима и труду”. Чак и ако си праведан пред Богом, требало би да кажеш: “Ја нисам праведник, не трудим се, и свакога дана само почињем”. Хришћанин би, међутим, свакодневно требало да има наду, радост и очекивање будућег Царства и избављења, и требало би да говори: “Ако нисам избављен данас, бићу избављен ујутро!” Онај који сади виноград и пре него што започне да ради има радост и наду и онда када још нема вина: он живо замишља точило, рачуна приходе и у таквим мислима прихвата се посла; нада и очекивање наводе га да се усрдно труди и да прави још веће трошкове у дому. На сличан начин и зидар и земљоделац најпре троше много од своје имовине са надом у будућу добит. Тако се догађа и овде: ако човеку не буде пред очима радост и нада да ће задобити избављење и живот, неће моћи да истрпи недаће и да на себе прихвати бреме и корачање уским путем. Међутим, нада и радост које га прате чине да се он труди, да трпи недаће, да прихвата на себе бреме и да иде уским путем.
Као што је угарку тешко да избегне пламен, тако ни душа без великог труда не може да избегне пламен смрти. Изговарајући се добрим помислима којима ће, наводно, човек угодити Богу, сатана намеће души своје наговоре и увлачи је у истанчане и привидно добре замисли; онај којега привлачи не уме то да препозна [разликује], и услед тога упада у ђаволску мрежу и пропаст. За борца и подвижника, најважније оружје састоји се у томе да, ушавши у срце, започне битку са сатаном, да омрзне самога себе, да се одрекне своје душе и да се разгневи на њу, да је прекорева и да се противи својим уобичајеним жељама, да се препире с помислима, да се бори са самим собом.
Ако, споља посматрано, чуваш своје тело од искварености и блуда, док изнутра чиниш прељубу у блудничиш у својим помислима, онда си пред Богом прељубник, и твоје девствено тело неће ти донети никакву корист. Када младић лукавством превари девојку и исквари је, тако да због блудничења она постане мрска свом женику, тако и бестелесна душа, општећи са змијом која живи унутра, са нечистим духом, блудничи пред Богом. Тако је и написано: Сваки, који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт. 5; 28). Постоји, дакле, блуд који се извршава телесно, а постоји и блуд душе, која ступа у општење са сатаном. Једна иста душа може да буде заједничарка и сестра или демона, или Бога и анђела, и ако чини прељубу са ђаволом, постаје бескорисна за небеског Женика.
 
Питање: Да ли сатана икада мирује и да ли се човек ослобађа битке или је, напротив, дужан да води битку док год је жив?
Одговор: Сатана никада не мирује од својих насртаја, и све док човек живи у овом веку и док на себи носи тело, до тада трпи његове насртаје. Међутим, када су усијане стреле нечастивога угашене, да ли и тада може да нашкоди човеку? Ако сатана и дође на окршај, онај други је царев пријатељ и сукоби се с противником. И зато, када је цар на страни овог човека и кадаје благонаклон према њему, он му и сам помаже, тако да тај човек не трпи ни најмању штету. Од кога онај, који је прошао све чинове и степене и који је постао царев пријатељ, може да претрпи било шта? У видљивом свету, неки градови од цара добијају дарове и залихе хране и зато, ако и поднесу мале намете, ни у ком случају нису оштећени, јер добијају толико дарова и повлашћени су код цара. Тако је и са хришћанима: ако их непријатељ и нападне, они имају уточиште у Божанству; они су се обукли у вишњу силу и спокојство и борба их нимало не узнемирава.
Господ је одложио свако старешинство и власт и обукао се у тело: тако и хришћани бивају обучени Светим Духом и обитавајуу спокојству. Ако споља и започне битка, ако сатана насрне, они су изнутра ограђени силом Господњом и не помућују се приликом сатанских напада. Кадаје Господ у пустињи био искушаван четрдесет дана, да ли Му је и најмање нашкодио онај који се споља приближио Његовом телу? У том телу је обитавао Бог. Тако и хришћани, ако споља и бивају искушавани, изнутра су испуњени силом Божанства и не трпе никакву штету. Међутим, ако је неко достигао такву меру, он је ступио у савршену љубав Христову и испуњење Божанства. Онај, пак, који није такав, изнутра још води битку. У једном тренутку он се успокојава у молитви, а у другом бива обузет тегобом и води борбу. Господу је, наиме, тако угодно да човека, док је још незрео, вежба у биткама. Унутар њега као да се појављују два лица – светлост и тама, спокојство и тегоба [жал за светом]; у једном тренутку, он се спокојно моли, а у другом га напада пометња.
Зар ниси слушао шта каже Павле? Ако имам све дарове, ако предам тело моје да се сажеже, ако језике анђелске говорим а љубави немам, ништа сам (1. Кор. 13; 1-3). Ови дарови само руководе ка савршенству; и они који их достигну, макар и у светлости, још увек су незрели. Многи од браће уздизали су се на овај степен и имали су дар исцелења, откривења и пророштва; међутим, како још нису задобили савршену љубав, у којој је свеза савршенства (Кол. 3; 14), у њима се подигла битка и они су, будући немарни, пали. Онај, међутим, који достигне савршену љубав, тај већ постаје заточеник и заробљеник благодати. Онај, пак, који се постепено приближава савршеној мери љубави, али није још дошао до тога да је постао заточеник љубави, још се налази под страхом и прети му битка и пад и уколико се не огради, сатана ће га срушити.
Тако је многе у заблуду довело и само дејствовање благодати у њима: они су помислили да су достигли савршенство, и почели су да говоре: “Нама је ово довољно, ништа нам више није потребно”. Господ је, међутим, бесконачан и несхватљив [непојмив]. Хришћани не би смели да кажу да су схватили, него би даноноћно требало да се смирују. У видљивом свету, науке су безграничне, и ово нико не зна, осим научника који их изучава колико је потребно. Тако је и овде: Бог ни за кога није схватљив и нико Га не може измерити, осим оних који су од Њега Самог окусили оно што су примили и који су познали своју немоћ. Уколико научник, који површно познаје науку, дође у село где живе неуки људи, они га онда прослављају, јер сеоски житељи уопште не могу да суде о њему. Ако, пак, овај недовољно учени човек дође у град, у којем живе беседници и научници, неће се одважити да се појави и да говори пред њима, јер ће други научници о њему изнети исти суд, као и о сеоском житељу.
 
Питање: Ако се човек, док је још у борби и док у његовој души дејствују и грех и благодат, престави из овога света, куда ће отићи тај који је обузет и једним и другим?
Одговор: Отићи ће тамо где је циљ његовог ума и оно што ум љуби. Уколико те сустигне жалост [тескоба греха] или борба, на теби је само да им се супротставиш и да их ненавидиш. Почетак борбе не зависи од тебе, али то хоћеш ли је ненавидети – зависи само од тебе. Тада ће Господ, видевши твој ум, а будући да се подвизаваш и да љубиш Господа свом душом, у једном часу удаљити смрт од твоје душе (Њему то није тешко), и примиће те у Своје окриље и у светлост; у једном временском тренутку истргнуће те из чељусти таме и без оклевања те одвести у Своје Царство. Богу је лако да све изврши у једном тренутку, само ако ти имаш љубав према Њему. Бог од човека захтева да дела, јер је душа удостојена да буде у заједници са Божанством.
Више пута смо помињали причу о земљоделцу који, када се потруди и баци семена у земљу, мора још да чека кишу са неба. Ако се не појави облак и ако не буду дували ветрови, овај труд неће земљоделцу донети никакву корист и семе неће добити што мује потребно. Примени ово и на духовно. Ако се човек ограничи само на своје сопствено делање и не прими оно штоје необично за његову природу, неће бити у стању да принесе достојне плодове Господу. У чему се састоји делање самог човека? У томе да се одрекне, да се удаљи из света, да обитава у молитвама, у бдењу, да љуби Бога и браћу; обитавање у свему овоме јесте његово сопствено дело. Ако се, пак, ограничи само на своје делање, ако се не буде надао да ће примити нешто друго и ако на душу не буду дували ветрови Светога Духа, ако се не појави небески облак и са неба не сиђе киша да ороси душу, човек неће бити у стању да принесе достојне плодове Господу.
Написано је да посленик, када види лозу која родрађа чисти је, да више рода роди, а лозу која не рађа рода одсеца, искорењује и спаљује (Јн. 15,2). Без обзира да ли пости, бди, моли се или чини нешто добро, човек је дужан да све приписује Господу, овако говорећи: “Кад ме Бог не би укрепио, не бих био у стању ни да постим, ни да се молим, ни да напустим свет”. Када види твоју добру вољу, односно да и оно што је твоје и учињено твојим природним снагама, приписујеш Богу, и Он Сам ће теби подарити Своје сопствено, духовно, божанско и небеско. А шта је то? То су плодови Духа, радост и крепост.
 
Питање: Будући да су овоме слични и природни плодови као љубав, вера и молитва, реци нам где је разлика и зашто се они називају духовним?
Одговор: Оно твоје сопствено, што чиниш ти сам, иако је добро и Богу угодно, ипак је нечисто. На пример, ти љубиш Бога, али несавршено; долази Господ и даје ти непроменљиву и небеску љубав. Ти се молиш, а у исто време твоје помисли природно лебде; Бог ти, међутим, даје чисту молитву, која се твори духом и истином. У видљивом свету, земља, сама од себе, најчешће рађа трње; земљоделац окопава земљу, марљиво је обрађује и сеје; трње, пак, иако није засејано, расте и умножава се, зато што је Адаму, после преступа, речено: трње и короврађаће ти земња (1. Мојс. 3; 18). Земљоделац поново ради и ископава трње, али се оно још више умножава. Ово схвати на духован начин; после преступа земља нашег срца рађа трње и коров; човек обрађује земљу и труди се, а трње нечистих духова и даље рађа. Затим сам Свети Дух помаже људској слабости и Господ у ову земљу срца сеје небеско семе и обрађује га. Чак и када падне Господње семе, и даље рађа трње и коров. Сам Господ и човек поново обрађују земљу душе, али тамо и даље ниче и појављује се семе нечистих духова и трње, и тако буде све док не наступи лето, тј. док се не умножи благодат и док се трње не осуши од сунчеве топлоте.
Иако порок живи у самој [палој] природи, он може да надвлада једино тамо где за себе пронађе пашњак. Нежне стабљике пшенице може да угуши коров. Међутим, када са доласком лета биљке постану суве, коров ни најмање не може да нашкоди пшеници. Замисли да се нађе тридесет мерица чисте пшенице, али да у њој има и примесе корова, да га се ту нашло неколико прегршти; коров ће бити неприметан у мноштву пшенице. Тако је и са благодати: када се дар Божији и благодат умноже у човеку и када се он обогати у Господу, тада порок, иако се делимично и задржава у њему, не може више да му нашкоди, нема никакву моћ над њим и никаквог удела у њему. Због тога се догодио и долазак Господњи, због тога и постоји Његово промишљање, да би нас, поробљене, криве и потчињене пороку, ослободио и учинио победницима смрти и греха. И зато, браћо, не би требало да се чудимо ако од некога трпимо невоље, да бисмо се кроз то ослободили порока.
И у Старом Завету Мојсеј и Арон су, имајући свештенство, много страдали. Кајафа је, седећи на њиховој катедри, сам прогонио и осудио Господа. Господ је, међутим, указујући на поштовање према свештенству, допустио да се ово догоди. Слично томе, јудејски народ је прогонио пророке. Најзад је Петар постао Мојсејев наследник када су му били поверени нова Црква Христова и истинско свештенство. Ми сада имамо крштење огњем и духом, и обрезање које се извршава у срцу, зато што божански и небески Дух обитава у уму. Ни ови савршени, међутим, док обитавају у телу, нису избављени од брига, чему је узрок слобода, и још увек страхују, због чега се и допушта да имају искушења. Када душа уђе у онај град светих, тек тада ће моћи да буде без невоља и искушења, јер тамо нема брига, невоља, труда, или старости, као што нема ни сатане ни борбе; напротив, тамо постоји починак, радост, мир и спасење. Тамо је међу њима Господ, Који се назива Спаситељем, будући да спасава заточене; назива се Исцелитељем, јер даје небеске и божанствене лекове и исцељује душевне страсти, које у некој мери господаре над човеком. Једном речју, Исус је Цар и Бог, а сатана – мучитељ и кнез зла.
Осим тога, Бог и Његови анђели хоће да човек буде са њима у Царству, али га, слично томе, желе и ђаво и његови анђели, да би био са њима. Зато се душа налази између две суштине и на коју се страну приклони душевна воља, човек постаје син те стране. Ако отац пошаље сина у туђу земљу, где ће успут сусрести звери, он му даје отров и противотров да би, када га нападну звери и змије, могао да им да отров и да их убије. Тако се и ви трудите да добијете небески лек који исцељује душу и служи јој као противотров којим ће умртвити отровне звери – нечисте духове. Није лако задобити чисто срце и човеку је потребно много борбе и труда да би му савест и срце били чисти и да би потпуно искоренио зло у себи.
Догађа се и то, да у некоме постоји благодат, али да је срце још нечисто. Зато су и падали многи; они нису веровали да у њима, заједно са благодаћу, обитава и дим и грех. Праведници су, идући тесним и узаним путем, до краја угодили Богу: Авраам је био богат по Богу, а у односу на свет називао се прахом и пепелом (1. Мојс. 18; 27). И Давид говори о себи: Подсмех људима и руг народу, ја сам црв, а не човек (Пс. 21, 7). Слично томе, страдали су и били прекоревани сви апостоли и пророци. Погледај у каквом је унижењу дошао Сам Господ – Који је Пут и Бог и Који није дошао ради Себе, него ради тебе, да би за тебе постао образац свега доброга; Бог и Син Божији, Цар и Син Царев, примио је обличје слуге. Он даје исцељујуће лекове и исцељује рањене, али по спољашњости и Сам изгледа као један од рањених.
Немој ниподаштавати Божију величину када видиш да је и Он по спољашњости унижен и као сличан једноме од нас: Он се као такав појавио не ради Себе, него ради нас. Размисли, да ли је Он био најуниженији у оном часу, када су викали: Распни, распни Га, и када се окупио народ! Као што се у свету, када кнез изговори пресуду над неким злочинцем, сав народ гнуша злочинца и понижава га, тако су и Господа у време распећа, када Он умире као осуђен човек, фарисеји сматрали ништавним. Зар онда, када су Га пљували, и на главу Му стављали трнов венац, и када су Га шамарали, није била превршена мера сваког понижења? У Писму је речено: Леђа Своја подметах онима који ме удараху, и образе Своје онима који ме чупаху, не заклоних лица Својега од руга ни од пљувања (Иса. 50; 6). Ако је Бог прихватио толико поруга, страдања и понижења, онда ти, који си по природи блато и смртник, ма колико да се смирујеш, нећеш учинити ништа слично свом Господару. Бог је ради тебе смирио [унизио] Себе, а ти ни ради себе нећеш да се смириш, него се гордиш и размећеш. Он је дошао да на Себе узме недаће и бремена, а теби да подари Свој починак; ти, међутим, нећеш да прихватиш труд, нити да пострадаш да би на тај начин исцелио своје ране. Слава Његовом страдању и дуготрпљењу у векове! Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.