ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДЕСЕТА БЕСЕДА
О ТОМЕ ДА СЕ ДАРОВИ БОЖАНСКЕ БЛАГОДАТИ ЧУВАЈУ И УМНОЖАВАЈУ СМИРЕНОУМЉЕМ И УСРДНОШЋУ, А ДА СЕ ГУБЕ ГОРДОШЋУ И НЕРАДОМ
 
Истинољубивим и богољубивим душама које су са великом надом и вером пожелеле да се потпуно обуку у Христа, није толико потребно да их опомињу други; оне не трпе у себи никакво умањење у небеској чежњи и љубави према Господу. Напротив, у потпуности се приковавши за крст Христов, свакодневно осећају у себи духовни напредак у привезаности за духовног Женика. Будући рањене небеском чежњом и будући жедне правде врлина, снажно и незасито жуде за духовним озарењем. Ако се, пак, удостоје да због своје вере задобију познање божанских тајни или постану причасне весељу небеске благодати, оне се не уздају у саме себе, сматрајући да су нешто. Напротив, у којој се мери удостоје небеских дарова, у тој мери, услед незаситости небеске жеље, са још већим трудом траже те дарове, у тој мери бивају гладни и жедни причасности благодати и њеног умножавања. Уколико се духовно обогаћују, утолико као да осиромашују у сопственом мишљењу о самима себи и услед незаситости духовне чежње стреме ка духовном Женику, као што каже Писмо: Они Који Ме једу опет ће огладнети, и они који Ме пију опет ће ожеднети (Прем. Сир. 24; 23).
Такве душе, имајући у себи пламену и незаситу љубав према Господу, достојне су вечног живота; због тога бивају удостојене избављења од страсти и у пуноти благодати потпуно примају озарење и причасност Светоме Духу, неизрециву и тајанствену заједницу. Плашљиве и слабе душе које, самим тим што су још посвећене телу, што се не труде да овде због истрајности и дуготрпљења приме у себе не делимично, него потпуно освећење срца, не надају се савршено, са потпуним осећањем и без икакве сумње да ће бити у заједници са Утешитељем Духом – због тога самог нису од Духа примиле избављење од штетних страсти нити су се, насупрот томе, удостојиле Божије благодати, него су се, привучене пороком, предале неком немару и нераду.
Ако се догоди да се неки, примивши благодат Духа и налазећи благодатну утеху у спокојству, чежњи и духовној сладости, затим поуздају у то, па се погорде и предају немару, не скрушавајући срце, не смирујући се у помислима и не достигавши савршену меру бестрашћа, не добивши, дакле, оно чиме би се са свом усрдношћу и вером потпуно испунили благодаћу, задовољавајући се тиме да буду спокојни и заустављајући се код мале благодатне утехе, онда, овима сличне душе, више напредују у гордости, него у смирењу. Ако и буду удостојене неког дара, бивају га лишене због нехатног немара и због испразне разметљивости и преузношења.
Уистину богољубива и христољубива душа, чак и ако изврши хиљаде праведних дела, услед својега незаситог стремљења ка Господу размишља о себи као да још ништа није учинила; чак и ако исцрпи своје тело постовима и бдењима, остаје при осећању да још није ни почела да се труди на врлини; чак и ако се удостоји да достигне различите духовне дарове или откривења и небеске тајне, она, услед неизмерне и незасите љубави према Господу, у себи осећа као да још ништа није задобила; напротив, будући свакодневно гладна и жедна, са вером и љубављу обитавајући у молитви, не може да се насити благодатним тајнама и устројавањем саме себе у свакој врлини. Она је рањена љубављу небеског Духа и уз помоћ благодати непрестано у себи подстиче пламено стремљење ка небеском Женику, жудећи да се потпуно удостоји тајанственог и неизрецивог заједништва са Њим у светињи Духа, са откривеним лицем душе, да гледа на небеског Женика лицем у лице, у духовној и неописивој светлости, да се са свом несумњивошћу сједини са Њим, саображавајући се Његовој смрти; оваква душа са великом жељом непрестано очекује смрт за Христа и без икакве сумње верује да ће кроз Духа примити потпуно избављење од греха и таме страсти и да ће, очистивши се Духом, осветивши се душевно и телесно, бити удостојена да постане чисти сасуд који у себе прима небеско миро и бива обиталиште небеског и истинског Цара, Христа. Она тада постаје достојна небеског живота, будући још овде чисто обитавалиште Светога Духа.
У овакву меру не може се, међутим, доћи одједном и без искушавања. Насупрот томе, тек после много труда и подвига, током дугог времена, уз ревност и после испитивања и различитих искушења, оваква душа прима духовно узрастање и напредовање чак до савршене мере бестрашћа; тада, пак, када је одважно и спремно издржала свако искушење које долази од греха, она бива удостојена великих почасти, духовних дарова и небеског богатства. Она на тај начин постаје наследница небеског Царства у Христу Исусу, нашем Господу. Њему нека је слава и сила у векове! Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *