НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЧЕТРДЕСЕТ ПРВА БЕСЕДА
ВЕОМА СУ ДУБОКЕ ТАЈНЕ ОДАЈЕ ДУШЕ, КОЈА ПОСТЕПЕНО УЗРАСТА И У БЛАГОДАТИ И У ПОРОЦИМА
 
Драгоцени сасуд душе обитава у великој дубини, као што је негде речено: „Он испитује бездан и срце“ (Сир. 42; 18). Након што се човек удаљио од заповести и био подвргнут осуди гнева, грех га је учинио својим подаником и сам је, као неки бездан горчине, и истанчан и дубок, ступио унутра и овладао просторима [дословно: пашњацима] душе, све до њених најтајнијих делова. На тај начин се и душа и грех, који се са њом помешао, уподобљују великом дрвету, које има много грана, а корење мује у дубини земље. Тако се и грех, који је ушао у душу и овладао њеним просторима до најдубљих тајних одаја, претворио у навику и предубеђење, нарастајући у свакоме још од детињства, васпитавајући га и поучавајући у ономе што је зло.
И зато, када дејствовање божанске благодати осени душу (а то се догађа по мери вере сваког човека), и када душа прими помоћ одозго, благодат је осењује још само делимично. Немој мислити да се некоме озарила васцела душа; унутар ње остаје велики простор за порок и човеку су потребни велики труд и напор, усаглашени са благодаћу која дејствује у њему. Због тога божанска благодат, која би у једном тренутку могла да очисти човека и да га учини савршеним, почиње да посећује душу постепено, како би испитала човекову слободну вољу и да ли је он сачувао целовиту љубав према Богу, ни у чему се не спајајући са нечастивим, него се у потпуности предајући благодати. На тај начин, душа, која током времена и много година стиче добро искуство, ничим не огорчујући и не жалостећи благодат, налази помоћ у самој овој постепености. И сама благодат почиње да осваја душевне просторе и, сразмерно томе колико душа током многих година стиче искуство и постаје сагласна са благодаћу, она (благодат) пушта корење до њених најдубљих делова и помисли док сва душа не буде обухваћена небеском благодаћу, која сада већ царује у том сасуду.
Ако неко не сачува велико смиреноумље, предаје се сатани и бива обнажен од божанске благодати која му је дата; тада се пројављује његова надменост, јер је заправо наг и убог. Из тог разлога, онај који се обогаћује Божијом благодаћу треба да живи у великом смиреноумљу и скрушености срца, мора себе сматрати убогим и оним који ништа своје не поседује. Другим речима, он треба да размишља на следећи начин: „Оно што имам код себе – све је туђе, други ми је то дао, и када буде хтео, може ми то и одузети.“ Ко се тако смирује пред Богом и људима, моћи ће да сачува благодат која му је дата, као што је речено: Који се понизи, узвисиће се (Мт. 23; 12). Будући Божији избраник, нека осуђује самога себе, и будући веран, нека себе сматра недостојним. Такве душе ће угодити Богу и Христос ће их оживети. Њему слава и сила у векове! Амин.

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *