ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДВАДЕСЕТ ПЕТА БЕСЕДА
ОВА БЕСЕДА ГОВОРИ О ТОМЕ ДА НИЈЕДАН ЧОВЕК, УКОЛИКО НИЈЕ УКРЕПЉЕН ХРИСТОМ, НИЈЕ У СТАЊУ ДА НАДВЛАДА ИСКУШЕЊА НЕЧАСТИВОГА И ПОКАЗУЈЕ ДА ЈЕ НЕОПХОДНО ДА ЖУДИМО ЗА БОЖАНСТВЕНОМ СЛАВОМ; ОСИМ ТОГА, ОНА ПОУЧАВА ДА СМО ПОСРЕДСТВОМ АДАМОВЕ НЕПОСЛУШНОСТИ ПОЧЕЛИ ДА РОБУЈЕМО ТЕЛЕСНИМ СТРАСТИМА, И ОД ОВОГ РОПСТВА ИЗБАВЉАМО СЕ ТАЈНОМ КРСТА; НАЈЗАД, ОВА БЕСЕДА ПОКАЗУЈЕ КОЛИКО ЈЕ ВЕЛИКА СИЛА СУЗА И БОЖАНСКОГ ОГЊА.
 
Они, у којима божански закон није исписан мастилом и словима, него им је усађен у телесна срца, имају просветљене очи ума и њих не побуђује чулна и видљива, него невидљива и духовна нада. Они могу да надвладају саблазни нечастивога, али само непобедивом силом. Они, пак, који нису украшени Божијом речју и нису научени божанским законима, узалудно и гордећи се сматрају да ће својом сопственом слободом удаљити од себе побуде на грех, који осуђује тајна Крста. Слобода која је могућа за човека распростире се до његове могућности да се успротиви ђаволу, али не и на то да, поред ове могућности, безусловно има и власт над страстима, јер је речено: Ако Господ неће градити дом, узалуд се труде зидари (Пс. 127; 1).
Немогуће је да стане на аспиду и василиска и да погази лава и змију онај који се није претходно очистио, колико је то могуће човеку, и којега није укрепио Онај Који је апостолима рекао: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на шкорпије и на сву силу вражију (Лк. 10; 19). Када би људска природа и без свеоружија Светога Духа могла да се супротстави ђаволским замкама, апостол не би рекао: Бог мира брзо ће сатрети сатану под ноге ваше (Рим. 16,20) и: Господ ће га убити духом уста Својих (2. Сол. 2; 8). Зато нам је и заповеђено да тражимо од Господа: Не уведи нас у искушење, но избави нас од злога (Мт. 6; 13). Ако се не удостојимо усиновљења, избавивши се вишњом помоћи од огњених стрела нечастивога, онда се узалудно трудимо, јер смо далеко од силе Божије.
И зато, онај који хоће да буде причасник божанске славе и који хоће да лик Христов, као у огледалу, види у владајућој сили своје душе, он ће с незаситом љубављу, са неугасивом жудњом, од свег срца и свим својим силама дању и ноћу тражити свесилну Божију помоћ. Њу је, међутим, немогуће добити уколико се, према ономе што је већ речено, човек најпре не уздржи од световног сладострашћа, од жеља противничке силе, којој је туђа светлост и која је зло делање, непријатељ добром делању и потпуно од њега отуђена. И зато, ако хоћеш да сазнаш због чега смо се ми, који смо створени у части и настањени у рају, касније присајединили и уподобили бесловесним животињама, лишивши се своје пречисте славе, знај да смо кроз непослушност постали слуге телесних страсти, да смо сами себе протерали из блажене земље живих и да, поставши заробљеници, још увек седимо на рекама вавилонским. Како се још увек задржавамо у Египту, то значи да нисмо наследили Обећану земљу у којој теку млеко и мед, да још нисмо разблажени квасцем чистоте, него да све до сада обитавамо у квасцу зла. Наше срце још није попрскано Божијом крвљу, и зато се у њему још увек налази дубоки гроб адов (Приче Сол. 9; 18) и у њега је дубоко забодена удица злобе.
Ми још нисмо примили Христову спасоносну радост, јер је у наша срца дубоко заривена жаока смрти. Још се нисмо обукли у новога човека, сазданога по Богу у праведности, јер нисмо свукли старога човека, који пропада у жељама варљивим (Ефес. 4; 24,22). Ми у себи још не носимо лик [образ] Небескога, и нисмо постали саобразни Његовој слави. Још нисмо почели да се клањамо Богу духом и истином, јер у нашем умртвљеном телу царује грех. Још нисмо видели славу непропадљивог, јер се још налазимо под утицајем ноћне таме. Још се нисмо обукли у оружје светлости, јер са себе нисмо збацили оружје, стреле и дела таме. Још се нисмо преобразили обнављањем ума, јер се, у сујети ума, саображавамо са овим веком. Још се нисмо сапрославили са Христом, јер не страдамо са Њим. На свом телу не носимо Христове ране и не пребивамо у тајни Крста Христовог, јер се налазимо у телесним страстима и пожудама. Још нисмо постали наследници и санаследници Христови, јер је у нама још увек дух ропски, а не дух усиновљења. Још нисмо постали храм Божији и обиталиште Светога Духа, јер смо све до сада, због своје тежње ка страстима идолски храмови и сасуди нечистих духова.
Уистину, још нисмо задобили простодушност и светлост ума. Нисмо се још удостојили истинског и духовног млека, нити умног узрастања. Још нас није озарио дан, и звезда-даница није заблистала у нашим срцима. Још нисмо проникнути Сунцем правде и Његове луче још нас нису обасјале. Још на себе нисмо примили подобије Господње, нисмо постали причасници божанске природе. Још нисмо постали истинска царска порфира, истински лик Божији. Још нисмо рањени божанственом чежњом, нити духовном љубављу према Женику. Још нисмо познали неизрециву заједницу, нисмо разумели силу и мир који проистичу из светиње. Изражавајући све ово у свеукупности, ми још нисмо род изабрани, нисмо царско свештенство, нисмо народ свети, нисмо народ задобијен (1. Пт. 2; 9), јер смо ми – змије, породи аспидин (Мт. 3; 7).
Како да нисмо змије, када нисмо послушни Богу, него живимо у непослушности, на коју нас је наговорила змија? Због свега тога, не знам како да достојно оплачем ову несрећу. Не знам како да са сузама завапим Ономе Који има моћ да из мене протера ону обману што се настанила у мени. Како ћу певати песму Господњу у земљи туђој (Пс. 137; 4)? Како да оплачем Јерусалим? Како да избегнем тешко фараоново ропство? Како да напустим срамно место пресељења? Како да се одрекнем од горког мучења? Како да изађем из египатске земље? Како да пређем Црвено море? Како да пређем велику пустињу? Како да не погинем ја, којега су изуједале змије? Како да победим иноплеменике? Како да у себи истребим незнабожачке народе? Како да на своју таблицу прихватим речи божанственог закона? Како да видим истински стуб светлости, и стуб од облака Духа Светога? Како да се наслађујем манном вечнихутеха? Како да испијем воду из живототворног камена? Како да пређем Јордан и ступим у свету Обећану земљу? Како да погледам на архистратига Господњег, пред којим је Исус Навин, угледавши га, истог часа пао ничице на земљу и поклонио се (Ис. Нав. 5; 14)?
Ако и поред свега тога не истребим у себи незнабожачке народе, онда ја, када уђем, нећу отпочинути у светилишту Божијем, нећу постати причасник царске славе. Зато се труди да постанеш беспрекорно чедо Божије и да уђеш у онај починак, где као претеча за нас уђе Христос (Јев. 6,20). Потруди се да будеш записан у Цркви на небесима, заједно са првороднима, да би се нашао са десне стране величанства Свевишњега. Потруди се да уђеш у Свети град, у мирни и вишњи Јерусалим, где је и рај. У противном се нећеш удостојити ових дивних и блажених виђења, него ћеш даноноћно проливати сузе, слично ономе који каже: Сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју (Пс. 6; 6). Није ти непознато да ће који сеју са сузама, са радошћу пожњети (Пс. 126; 5). Због тога и пророк одважно говори: сузе моје немој прећутати (Пс. 38; 13), изнесох сузе моје преда Те као у обећању Твоме (Пс. 55; 9), бише ми сузе моје хлеб дан и ноћ (Пс. 41; 4) и у другом псалму: пиће своје са плачем мешах (Пс. 101; 10).
Суза, која се уистину пролива услед велике жалости и од срдачне тескобе, уз познање истине и са распламсаним срцем, значи храну за душу која се даје од небеског хлеба. Тим хлебом се, седећи поред ногу Господњих и плачући, најпре причестила Марија, према сведочењу Самог Спаситеља, јер Он каже: Марија је добри део изабрала којијој се неће одузети (Лк. 10,42). О, какви се скупоцени бисери налазе у изливању блажених суза! О, како је то исправно и покорно слушање! Како одважан и мудар ум! Каква проникнутост Духом Господњим, каква љубав, која тако снажно привлачи ка Пречистом Женику! Како оштра жаока душевног стремљења ка Богу – Логосу! Какво присно заједништво невесте са небеским Жеником!
Подражавај Марију, чедо, њу подражавај, немајући у виду ништа друго и гледајући само на Онога, Који је рекао: Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ распалио (Лк. 12; 49)! Распламсавање духа оживотворује срца. Невештаствени и божанствени пламен освећује душе и искушава их као што чисто злато бива испробано у ватри, док порок спаљује као трње и сламу, јер је Бог наш огањ који спаљује (Јев. 12; 29), у огњу пламеноме даје казну онима који не познају Бога и не покоравају се Јеванђељу Његовом (2. Сол. 1; 8). Овај огањ је дејствовао и у апостолима када су проговорили огњеним језицима. Овај огањ је обасјао Павла гласом и просветио ]е његов ум, помрачивши му истовремено чуло вида, јер је он будући у телу видео силу оне светлости. Овај огањ видео је и Мојсеј у купини. Овај огањ је, у виду кочије, узнео Илију са земље. Тражећи дејствовање овога огња, блажени Давид је рекао: Испитај ме Господе, и окушај ме, претопи утробу моју и срце моје (Пс. 25; 2).
Овај огањ загревао је срце Клеопе и његовог сапутника, када је, после васкрсења, Спаситељ говорио са њима. И анђели и служашчи духови причешћују се светлошћу овог огња, према ономе што је речено: Који чини анђеле Своје духовима, и слуге Своје пламеном огњеним (Јев. 1; 7). Овај огањ, спаљујући трунке у унутрашњем оку, очишћује ум да би, задобивши поново своју природну прозорљивост, непрестано созердавао чудеса Божија, слично ономе који каже: Отвори очи моје и схватићу чудеса Твоја од закона Твога (Пс. 118; 18). Услед тога, овај огањ прогони демоне и искорењује грех, он је сила васкрсења, дејствовање бесмртности, просвећење светих душа, утврђење духовних сила. Молићемо се да тај огањ и нас дотакне и тада, непрестано корачајући у светлости, чак ни у нечему незнатном нећемо своје ноге спотаћи о камен, него ћемо, као светиљке које су се појавиле у свету, у себи носити речи вечног живота и, наслађујући се Божијим добрима, отпочинућемо у животу са Господом, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа. Њему слава у векове! Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.