НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ПЕТНАЕСТА БЕСЕДА
ОВА БЕСЕДА САДРЖИ У СЕБИ ОПШИРНО УЧЕЊЕ О ТОМЕ, КАКО БИ ДУША ТРЕБАЛО ДА У СВЕТОСТИ, НЕПОРОЧНОСТИ И ЧИСТОТИ ОБИТАВА ПРЕД СВОЈИМ ЖЕНИКОМ – ИСУСОМ ХРИСТОМ, КАО И НЕКА ВЕОМА ПОУЧНА ПИТАЊА – НА ПРИМЕР, О ТОМЕ, ДА ЛИ ЋЕ СВИ УДОВИ УСТАТИ ПРИЛИКОМ ВАСКРСЕЊА, АЛИ И МНОГА ДРУГА – О ЗЛУ, О БЛАГОДАТИ, О СЛОБОДНОЈ ВОЉИ, О ДОСТОЈАНСТВУ ЉУДСКОГА РОДА.
 
Неки богати човек, веома славни цар, обратио је своју благонаклоност на убогу жену која нема ничега, осим свог сопственог тела; он ју је заволео и намерио је да ову жену одведе код себе као невесту и супругу. Ако и она покаже своју благонаклоност према мужу, онда ће, гајећи љубав према њему, ова убога и сиромашна жена, која ништа није имала, постати господарица целокупног иметка које њен муж поседује. Међутим, ако учини нешто противно обавезама и дужности, и ако се у дому свога мужа буде недолично понашала, онда ће је он истерати уз срамоћење и поругу. Она ће онда поћи положивши обе руке на главу, као што је и у Мојсејевом закону прописано за жену која је непокорна и неугодна свом мужу (5. Мојс. 24; 1). Она ће тада туговати и горко плакати, помишљајући какво је богатство изгубила и какве се славе лишила, изложивши се срамоћењу због своје неразборитости.
Тако је и душа, коју за Своју невесту заручи небески Женик – Христос, за тајанствену и божанствену заједницу са Њим и која окуси небеско богатство, дужна да са великом усрдношћу искрено благоугађа Христу, зарученом са њом; она је дужна да духовно служење, које јој је поверено, извршава на достојан и доличан начин, како би у свему благоугодила Богу, како ничим не би ожалостила Духа и на достојан начин чувала савршену целомудреност и љубав према Христу, да би се добро владала у дому небескога Цара и била потпуно предана благодати која јој је дарована. Таква душа бива постављена за господарицу над свим Господњим добрима, тако да и само њено тело бива прослављено Божанством Христовим. Ако, пак, она у нечему погреши и ако током служења буде поступала противно дужности, ако не учини оно што је Христу угодно, ако не следи Његову вољу, ако не буде сатрудница благодати Духа која је у њој, онда ће уз поруге бити изложена недоличном срамоћењу и одлучена од живота, јер је постала бескорисна и неспособна за заједништво са небеским Царем. Због овакве душе тугују, жалосте се и плачу сви свети и умни духови: анђели, силе, апостоли, пророци и мученици јадикују због ње.
Као што, према речима Господњим, велика радост бива на небесима због једног грешника који се каје (Лк. 15; 7), тако на небесима бива и велика жалост и плач због једне душе која отпада од вечног живота. И као што на земљи, када умре неки богат човек, њега са песмама, сузама и туговањем испраћају из овог живота његова браћа, рођаци, пријатељи и познаници, тако и због оне душе са сузама и песмама плачу сви свети. На другом месту писмо то наговештава, говорећи: Ридај, јело, јер паде кедар (Зах. 11; 2). Израиљ је у оно време, када је, како се чинило, благоугађао Господу (иако то никада није чинио како је доликовало), испред себе имао стуб од облака који га је осењивао, као и пламени стуб који га је просветљивао; Израиљ је тада испред себе видео раздељено море и чисту воду која истиче из камена. Када су се, пак, ум Израиљаца и њихова воља одвраћали од Бога, тада су бивали препуштени змијама и својим непријатељима, били су одвођени у тешко ропство и мучени горким робовањем: тако се, наравно, догађа и са нашим душама. Означавајући ово на тајанствен начин Дух је код пророка Језекиља о таквој души, као о Јерусалиму, рекао: нађох те обнажену у пустињи, и окупах те водом од твоје нечистоте, и обукох те у хаљину, и метнух ти наруквице на руке, и гривну око врата и обоце у уши, и постала си славна међу свим народима; јела си бело брашно и мед и уље, али си касније заборавила моја доброчинства и пошла си трагом оних који ти повлађују, блудничећи срамно са њима (в. Језек. 16; 8-15).
Тако Дух саветује и душу, која је по благодати познала Бога; очистила се од пређашњих грехова, украсила се украсима Светога Духа и причестила божанственом и небеском храном; међутим, када се, и поред великог знања, не влада како доликује и не чува на доличан начин дужну благонаклоност и љубав према небеском Женику – Христу, бива одбачена и лишава се живота којим је некада била испуњена. Сатана, наиме, може да се преузноси и да се узвиси чак и над онима који имају такву меру благодати; против оних, који су у благодати и сили познали Бога, злоба се још више узвисује и на све начине настоји да их сруши. Зато смо дужни да се подвизавамо и да се са највећом разборитошћу опрезно понашамо, како бисмо, према оном што је написано, са страхом градили своје спасење (Фил. 2; 12). Зато сви ви, који сте постали причасници Духа Христовог, ни у чему, ни малом, ни великом, не поступајте са немаром и не жалостите благодат Духа, да не бисте били лишени онога живота, којем сте већ постали причасни.
Показаћу то и на други начин. Ако слуга улази у царску палату да служи, онда одећу у којој ће служити узима од онога што припада цару, јер у палату улази наг и служи цара у одећи која је царево власништво. Овде је већ потребно много разборитости и расуђивања да се приликом служења не би учинило нешто недолично, да се на царску трпезу не би изнело једно јело уместо другог, него да се сва јела, од првог до последњег, изнесу по реду. Ако слуга услед незнања или неразборитости буде служио цара како не доликује, биће изложен опасности и смрти. Тако је и души, која служи Богу по благодати и по духу, потребно велико расуђивање и знање, да не би погрешила у нечему у вези са Божијом одеждом, односно, у служењу Духу, уколико буде показивала своју сопствену вољу, несагласну са благодаћу. Душа може да служи Господу духовним служењем, које у тајности врши унутрашњи човек, као и својом сопственом одеждом, то јест духом унутрашњег човека; без Његове одежде, односно без благодати, нико не може да служи Богу, тј. да Му угоди, испуњавајући у свему вољу Божију.
Када душа прими благодат, потребно јој је много разборитости и расуђивања. Све ово, међутим, Сам Бог даје души која то од Њега тражи, како би угодно могла да Му послужи духом који прима, ни у чему не будући надвладана пороком, не грешећи скретањем са пута услед незнања, одсуства страха Божијег и нерада, нити тако што ће, противно дужности, прекршити вољу Господњу, јер ће таквој души као казна послужити смрт и плач, о чему говори и божанствени апостол: да проповедајући другима не будем сам одбачен (1. Кор. 9; 27). Видиш ли какав је страх он имао, иако је био Божији апостол? Зато ћемо молити Бога да сви ми, који смо примили благодат Божију, духовно служење пролазимо превасходно у сагласности са Његовом вољом и не навикавајући се на мисао која све запоставља; на тај начин ћемо, поживевши угодно пред Богом, у сагласности са Његовом вољом и служећи Му духовним служењем, наследити вечни живот.
И ономе, ко је обузет болешћу, неки телесни делови су здрави, на пример, орган вида, тј. око, док су остали делови повређени; или, пак, рука може бити здрава а ноге повређене. Слично се догађа и у духовном расуђивању. Некоме могу бити здрава три духовна дела, али то човека још не чини савршеним. Видиш ли колико је духовних степена и мера, и како се зло чисти и искорењује по деловима, а не одједном? У свему постоји Господње промишљање и домострој: и сунце излази, и све су твари створене ради Царства, које ће наследити избрани, да би постојало царство у којем владају мир и јединомислије.
Због тога су хришћани дужни да се на сваки начин постарају и да никога не осуђују, ни јавну блудницу, ни грешнике ни безаконике, него да на све гледају простодушно и чистим оком, како би за човека постало природно и непроменљиво да никога не понижава и не осуђује, да се никога не гнуша и да не прави разлику међу људима. Угледаш ли једнооког, не осуђуј га у свом срцу, него гледај на њега као на здравога; онога са сувом руком не гледај као суворуког, хромога гледај као онога што правилно хода а на одузетога – гледај као на здравога. Чистота срца састоји се у томе да, када видимо грешнике или слабе, састрадавамо са њима и будемо милосрдни. И светитељима Господњим догађа се да седе на позорници света и да гледају његове обмане; они, међутим, по свом унутрашњем човеку беседе са Богом, док се, истовремено, према спољашњем човеку, онима што их виде чини да посматрају [светитељи] оно што се догађа у свету.
Световни људи подложни су другачијем утицају духа обмане, према којем мудрују на земаљски начин; хришћани, пак, имају другачију вољу и другачији ум; они су људи другачијег века и другачијег града, јер Дух Божији општи са њиховим душама и они газе противника, као што је написано: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1. Кор. 15; 26). И као што благочестиви [побожни] људи господаре над свим, тако су и слаби у вери и грешници у правом смислу робови; њих и пламен пече, и погубљују их и камен и мач, док најзад демони не загосподаре над њима.
 
Питање: Да ли ће о Васкрсењу бити васкрснути сви удови?
Одговор: Богу ништа није тешко. Такво је и Његово обећање. Људској слабости, међутим, и људском разуму ово изгледа као немогуће. Бог је, узевши прах и земљу, начинио неку другу природу, тј. природу телесну, која није слична земљи, и створио је многе врсте природа, као што су коса, кожа, кости и вене; игла која је бачена у пламен мења боју и претвара се у ватру, али се природа гвожђа не уништава, него остаје иста. Тако ће и о Васкрсењу бити васкрснути сви удови, према оном што је написано: ни длака с главе неће пропасти (Лк.21; 18), и све ће се појавити на светлости, све ће се погрузити и претворити у светлост и у пламен, али се неће, као што неки тврде, разложити и постати ватра, тако да нестане пређашња природа. Петар ће остати Петар и Павле – Павле, и Филип – Филип; сваки ће, испунивши се Духом, остати у својој сопственој природи и суштини. Ако, пак, тврдиш да се природа разградила, онда више нема ни Петра ни Павла, него је у свему и свуда Бог; они који одлазе у геену не осећају казну а они што иду у Царство не осећају доброчинство.
Замисли врт у којем се налази плодно дрвеће сваке врсте – крушка, јабука и винова лоза са плодовима и лишћем; замисли онда да су се и врт и све дрвеће и лишће променили и претворили у неку другу природу, да је све пређашње постало озарено светлошћу. Тако ће се и људи променити приликом васкрсења, и њихови удови постаће свети и озарени светлошћу. Зато су људи Божији дужни да се припреме за борбу и подвиг. Као што одважни младић подноси борбу и на ударце које му задају одговара ударцима, тако су и хришћани дужни да подносе недаће, и спољашње и унутрашње борбе, како би, прихватајући ударце, победили трпљењем. Такав је пут хришћанства. Где је Дух Свети, тамо, као сенка, за њим следе прогони и борба. Видиш ли како су пророке, иако је у њима дејствовао Дух, увек прогонили њихови саплеменици? Видиш ли како Господа, Који је Пут и Истина, није прогонио ниједан други народ, него управо Његов? Његово племе, Израиљци, прогонили су Га и распели. Слично овоме догађало се и апостолима, јер је од времена крста дошао Дух Утешитељ и настанио се у хришћане: нико од Јудејаца није био прогоњен и једино су хришћани били мученици. Они стога не би требало да се чуде, јер је нужно да истина буде прогоњена.
 
Питање: Неки кажу да зло долази споља и да га човек, ако хоће, не прима у себе, него да га удаљује.
Одговор: Као што је змија, која је разговарала са Евом, проникнула у њену душу услед њене послушности [пристајања], тако и сада кроз људску послушност у човека улази грех, који је изван њега. Грех, дакле, има власт и слободу да уђе у срце, јер помисли нису изван човека, него унутар њега и долазе из срца. Апостол каже: Хоћу дакле да се мужеви моле… без гнева и лукавих двоумљења (1. Тим. 2; 8), јер, према Јеванђељу, помисли излазе из срца (Мт. 15; 15). Услед тога, када приступаш молитви, обрати пажњу на своје срце и на свој ум; пожели да чисту молитву пошаљеш Богу, и при том превасходно пази на то да ли нешто спречава молитву, да ли је молитва чиста, да ли твој ум помишља на Господа онако, као што земљоделац помишља на земљоделство, муж на жену, а трговац на трговање; када своја колена приклониш на молитву, да ли други отимају твоје помисли?
Ти, међутим, кажеш да је Господ, када је дошао, крстом осудио грех и њега (греха) више нема унутар човека. Напротив! Као што војник, ако у нечији дом постави своју кочију, има власт да улази у тај дом и да излази из њега када то хоће, тако и грех има власт да поведе разговор у срцу јер је написано: уђе сатана у Јудино срце (Лк. 22; 3). Ако, пак, кажеш да је Христовим доласком грех осуђен и да после крштења зло више нема свој удео да би повело разговор у срцу, зар не знаш да су се од доласка Господњег па све до сада многи крстили, а опет понекад помишљали на зло? Зар неки од њих нису падали у славољубље или у блуд, или у стомакоугађање? Да ли сви мирјани, који су у Цркви, имају безазлено и чисто срце? Зар не налазимо да је и после крштења много грехова и да многи греше? Због тога је и после крштења разбојнику могуће да иде и да чини што хоће. Написано је: љуби Господа Бога твојега свим срцем својим (5. Мојс. 6; 5). И ти кажеш: ја љубим и имам Светога Духа. Међутим, да ли се уистину сећаш Господа, имаш ли љубав и пламену усрдност према Њему? Да ли си даноноћно привезан за Господа? Ако имаш такву љубав, онда си чист. Ако је, пак, немаш, онда у оно време, када дођу земаљске бриге и нечисте и рђаве помисли, истражи: да ли заиста ниси наклоњен томе, да ли твоју душу увек привлачи љубав Божија и да ли је привржена Богу? Световне помисли развејавају ум земаљским и пропадљивим и не допуштају да љубиш Бога или да се сећаш Господа. Често се догађа да и неук човек приступи молитви, да приклони колено и да се његов ум успокоји; у оној мери у којој поткопава зид злобе који му се супротставља, у тој мери се он и руши; човек долази до виђења и мудрости, до чега не допиру силни, паметни или учени беседници; ови поменути не могу да разумеју или да познају истанчаност његовог ума [тог неуког човека], јер се он бави божанским тајнама. Онај ко је неискусан у разликовању квалитета бисера, он, услед свог неискуства, неће знати ни да их процени. Хришћани презиру оно што је славно на земљи и сматрају га смећем у поређењу са оном величином, која дејствује у њима.
 
Питање: Може ли човек да падне ако има благодатни дар?
Одговор: Ако је немаран, онда ће пасти, јер непријатељи никада не мирују и воде битку не препуштајући се лењости. Утолико пре ти не би требало да прекинеш своју прозбу пред Богом, јер ћеш много себи нашкодити уколико се препустиш нераду, чак и ако си, како се чинило, био испитан у самој тајни благодати.
 
Питање: Да ли благодат остаје у човеку и после његовог пада?
Одговор: Богу је угодно да поново уведе човека у живот и Он подстиче човека да поново плаче и да се покаје. Ако човек настави да то чини, онда онога, који се каје због својих давних прегрешења [грехова], Бог убеђује да поново плаче и да приноси покајање.
 
Питање: Предстоји ли савршенима недаћа или битка, или су они потпуно безбрижни?
Одговор: Не постоји човек којега је непријатељ престао да напада. Сатана је немилосрдан и човекомрзац и зато не оклева да нападне сваког човека; чини се, међутим, да не напада свакога с подједнаким напором. И епарси [старешине појединих области] и комите плаћају данак цару; такав човек, међутим, храбро се уздајући у своје богатство, злато и сребро, као да од свог преобиља даје оно што је дужан у државну касу, не сматрајући то за губитак, као што ни о1нај који даје милостињу, то ни у ком случају не сматра губитком. На исти начин, и сатана то сматра успутним делом. Другога, пак, који је убог и нема чак ни насушну прехрану, бију и муче јер не може да плати порез. Некога сурово бичују и муче, али он не умире, а за некога, због једне речи, заповедају да буде обезглављен и он гине. Тако и међу хришћанима неки подносе силну борбу и мучење од греха, па се чак и укрепљују и уразумљују у борбама, тако ниподаштавајући противничку силу, и њима у том погледу не прети опасност, јер су непоколебиви и уверени у своје спасење; они су често били испитивани и стекли су искуство у борби са злом, и Сам Бог је са њима; њихов путовођа је Бог и они су спокојни.
Неки, пак, који се још испитују, уколико падну у само једну недаћу и ако започне битка против њих, истог часа бивају бачени у несрећу и пропаст. Када неки иду градом и желе да виде оне које воле и познају, иако се на трговима сусрећу са многима, не задржавају се са њима, јер намеравају да се састану са пријатељима; када затим споља закуцају на врата и позову их по имену – они што их воле с радошћу им отварају; међутим, да су се заустављали и слушали шале на трговима, или да су се задржавали са онима које су сусрели, врата би остала затворена и нико им не би отворио. Тако су и они који хитају да дођу код уистину љубљеног нашег Господа Христа дужни да занемаре и презру све остало. Као што су епарси или комите који долазе у царску палату обузети великим страхом због тога какав ће одговор дати цару, страхујући да не буду изложени прекору и казни ако погреше у одговору; међутим, сељаци и прост народ, који никада није ни видео кнеза (архонта), понашају се безбрижно: тако и читав овај поднебески свет, почев од царева па до сиромаха, не упознавши славу Христову, брине се само о житејским [свакодневним] делима и готово да се нико и не сећа дана Суда; они, пак, који помислима ступају на суд Христов, где је Христов престо, и они који свагда стоје пред Христом, живе у непрестаном страху и трепету да у нечему не погреше против Његових светих заповести.
Земаљски богаташи, када је већ сабрано много плодова у њихове житнице, опет почињу свакога дана још више да раде, да би свега имали у изобиљу и да не би оскудевали. Ако се поуздају у богатство сабрано у житницама и престану да раде, не додавши ништа ново, него трошећи оно што је остављено, убрзо ће пасти у сиромаштво и немаштину. Зато су они, сабирајући добитак и уносећи га у житнице, дужни да поново раде и да поново сабирају, да не би дошли до оскудице. Тако је и у хришћанству могуће да човек окуси благодат Божију, јер је речено: Испитајте (окусите) и видите како је добар Господ (Пс. 34; 9): ово окушање је несумњиво дејствовање силе Духа, која врши служење у срцу. Они, који су синови светлости и служења Новом Завету у Светоме Духу, ничему се не уче од људи, јер су научени од Бога. Сама благодат исписује на њиховим срцима законе Духа. Услед тога, они су дужни да се уверавају не само на основу Писама, исписаних мастилом; већ и на таблицама срца благодат Божија исписује законе Духа и небеске тајне, будући да срцу припада господарско и царско место у читавом телесном саставу. И када благодат овлада пашњацима срца, она тада царује над свим удовима и помислима, јер су тамо ум и све помисли и очекивања душе. Због тога благодат и прониче у све делове тела.
Тако и насупрот овоме, у онима који су синови таме, над срцем царује тама и прониче у све делове: Из срца излазе зле помисли (Мт. 15; 19). Грех, који се на тај начин разлива, помрачује човека. Нека се они што тврде да у човеку нема зла, које се заједно с њим храни и нараста, не брину о сутрашњем дану, и нека немају жеља. Зло је на неко време престало да их узнемирава тако што би их наводило на неку жељу: због тога човек, заклињући се, тврди: „У мени се не буди таква и таква страст“. После извесног времена, међутим, он изгара од [те] жеље, тако да се, поред тога, и лажно заклео. Као што вода тече у потоку, тако и грех тече у срцу и помислима. Оне који то поричу разобличује и исмева сам грех када тријумфује над њима, јер зло настоји да се притаји и прикрије у човековој мисли.
Услед тога, ако неко љуби Бога, и Бог њему предаје Своју љубав; ко је једном поверовао у Бога, томе предаје небеску веру и човек се удвостручује. Као што ти од својих удова приносиш Њему дар, тако и Он, слично томе, од Својих сопствених удова удељује твојој души, да би све чинио, и љубио и молио се чисто, јер је високо човеково достојанство. Погледај какви су небо, земља, сунце и месец, а Господ није благоволео да отпочине у њима, него само у човеку. Због тога је човек драгоценији од свих твари, па ћу се усудити да кажем – не само од видљивих, него и невидљивих, то јест од духова који служе. Господ није о арханђелима Михаилу и Гаврилу рекао: Хајде да створимо по Нашем лику (образу) и подобију (в. 1. Мојс. 1; 26), него је то рекао о човечијој умној [мисленој] суштини, а под тим подразумевам бесмртну душу. Написано је: анђелске војске стоје око оних који се Њега боје (Пс. 34; 7); а видљиве твари свезане су неком непокретном природом.
Небо, а са њим и сунце, месец и земља, једном су постављени у одређени поредак (и Господ није према њима показао Своје благовољење); напротив, они не могу да изађу из таквог стања у каквом су створени и немају своју вољу. Ти си, међутим, створен према лику [образу] и подобију Божијем; и као што је Бог слободан и твори што хоће (ако би Њему било угодно, Он би, по Својој власти, могао да пошаље праведне у геену и грешне у Царство, али Он то неће изабрати, нити ће се сагласити са тим јер је Господ праведан), тако си слободан и ти; ако хоћеш да пропаднеш, твоја природа се лако може променити; ако хоћеш да изговориш хулу, да припремиш отров и да некога убијеш, нико ти се не противи и нико ти то не забрањује. Ко хоће, он се и покорава Богу, иде путем правде и господари својим жељама, јер се његов ум супротставља и чврстом помишљу може да надвлада порочне тежње и мрске жеље.
Ако у великој кући, где су зидови и таванице прекривени златом и сребром, где постоји различита одећа, злато и сребро, живе слуге и слушкиње (иако наша природа, према греху који у њој постоји, може све да пожели), тако што зауздавају свој ум, и, из људског страха пред господарима, уздржавају стремљења својих жеља, онда је утолико пре тамо, где постоји страх Божији, ум дужан да се противи и супротставља пороку који живи у човеку, јер ти је Бог заповедио оно што је за тебе могуће. Прематоме, природа бесловесних животиња је свезана; на пример, змија је по природи зла и отровна, због чега су све змије такве; вук је навикао да отима, и сви вукови имају ту особину; јагњешце услед своје безазлености лако бива ухваћено и сви јагањци имају ту особину; голуб је лишен лукавства и непорочан, и сви голубови имају ту особину. Човек, међутим, није такав. Неко је – грабљиви вук, док некога хватају као јагње, а обојица потичу од једног истог, људског рода.
Неко се не задовољава својом сопственом женом и живи као блудник, док други не дозвољава ни да се појави пожуда у његовом срцу. Један отима наслеђе ближњег, а други, услед своје побожности, раздаје и своје сопствено. Видиш ли како је променљива једна иста природа, која може бити наклоњена час рђавоме, а час, насупрот томе, ономе што је прекрасно, и услед једног и другог способнаје да се сагласи са каквим хоће делима. Зато је наша природа пријемчива и за добро и за зло, и за Божију благодат, и за противну силу. Она, међутим, ни на шта не може да буде приморана.
Сам Адам је, првобитно живећи у чистоти, царевао над својим помислима; међутим, чим је преступио заповест, на његов ум налегло је тешко бреме, и порочне помисли, које су се умешале, постале су као његове сопствене. Ниједна од њих, међутим, није његова сопствена, јер њих подржава порок.
Потребно ти је, најзад, да потражиш светиљку да би је запалио и са њом пронашао чисте помисли, будући да су оне природне за тебе – Господ их је створио као чисте. Они што су одгајени на мору уче се да пливају, и када се подигну буре и таласи, њих не обузима страх. Такви су и хришћани. Као што ум трогодишњег детета не може да обухвати или да разуме мисао савршеног софисте због велике разлике у њиховом узрасту, тако и хришћани, слично одојчади, схватају свет гледајући на меру благодати. Њима је туђ овај век, јер они имају други град и други починак. Хришћани у себи имају утеху Духа, сузе, плач и уздахе, и саме сузе за њих значе насладу. Приликом радости и весеља они осећају и страх, и на тај начин постају слични људима који на својим рукама носе своју крв, не уздајући се у саме себе и не мислећи о себи да нешто значе, него се понашају као понижени и одбачени од свих људи.
Ако цар остави своје благо код неког сиромаха да га овај чува, онда сиромах не сматра ово благо својим власништвом, а самога себе и даље сматра сиромахом, који не сме да троши туђе благо, јер сам са собом расуђује овако: „Ово благо не само да је за мене туђе, него га је код мене оставио моћни цар и он може да га узме кад год то пожели“. Они, који имају благодат Божију, дужни су да на исти начин размишљају о себи, да буду смиреноумни и да исповедају своје сиромаштво. Ако, пак, сиромах, примивши од цара благо које му је поверено, почне да се узда у то туђе благо и да се горди због њега као због свог сопственог богатства, и ако се његово срце испуни разметљивошћу, цар ће му одузети то благо, и онај, који га је чувао, остаће исто онако сиромашан као што је и пре био. Ако се, дакле, погорде они што имају благодат и ако њихова срца почну да се надимају, Господ ће им одузети Своју благодат, а они ће остати управо онакви, какви су били пре него што су од Господа примили благодат.
Многи, међутим, иако им је својствена благодат, не знају да их поткрада грех. Замисли да у некој кући живи млада жена, а такође и млад мушкарац, и да се жена, коју мушкарац обмане, најзад сагласи са њим, почини прељубу и буде презрена: тако и страшна змија греха живи поред душе, саблажњава је и убеђује и, ако се она сагласи, бестелесна душа ступа у општење са бестелесном злобом духа, односно, дух ступа у општење са духом, и онај који у себе прихвата помисао нечастивога и саглашава се са њом, чини прељубу у свом срцу. Према томе, мера твог подвига састоји се у томе да не чиниш прељубу у мислима, него да се супротстављаш умом и да изнутра водиш битку, да се бориш са пороком и да га не слушаш, да се у помислима не наслађујеш њиме. Ако Господ у теби пронађе спремност за то, онда ће те у последњи дан примити у Своје Царство.
Постоје ствари које Господ устројава да Његова божанска благодат и Његов призив не би остали непосведочени. Постоје ствари које се устројавају с допуштењем, да би човек био испитан и извежбан и да би се показала човекова слободна воља. Они који су изложени недаћама и искушењима, ако их издрже, неће бити лишени небеског Царства. Због тога хришћани не тугују и не жалосте се када се нађу у недаћама. Ако бивају испитивани сиромаштвом и недаћама, не би требало томе да се чуде него би, у већој мери, требало да се наслађују убогошћу и да је сматрају за богатство, пост за насладу, а презреност и срамоћење за славу. Насупрот томе, ако им се догоди нешто што се у овом животу сматра славним и ако их то привуче ка телесном спокојству или ка богатству, или ка слави, или ка раскоши, онда не би требало да се свим тим наслађују, него би требало да беже од тога као од ватре.
У видљивом свету, ако малобројан народ крене у борбу против неког силног цара, цар се не труди да сам пође у рат, него шаље војнике са војсковођама и они воде рат; ако, пак, на његаустане многобројан народ који може да опустоши његово царство, онда и цар са дворјанима и својом војском бива приморан да пође и да учествује у рату. Зато обрати пажњу на своје достојанство: Сам Бог се покренуо заједно са Својом војском, тј. са анђелима и светим духовима, и Сам је дошао да ти помогне и да те избави од смрти. Утврди се и помисли, какво је промишљање о теби.
Будући да се још налазимо у овом животу, узимамо примере и из обичног живота. Замисли да се цар, нашавши убогог и повређеног, не постиди овог човека, него исцељујућим средствима почне да лечи његове ране и пренесе га у своје одаје, обуче га у порфиру, на главу му стави дијадему и учини га заједничарем у својој трпези; тако је и небески Цар Христос дошао код болесног човека, исцелио га и присајединио Својој царској трпези; Он то при том није учинио присиљавањем његове воље, него га је, дејствујући на њега саветима, уздигао до такве почасти.
У Јеванђељу је написано да је Господ послао слуге да позову оне који желе да дођу и да им обзнане: Ево сам обед Свој уготовио (Мт. 22; 4), али саме званице су то одбиле уз разне изговоре. Један је рекао: Купих пет јармова волова, а други: Ожених се (Лк. 14; 19-20). Видиш ли да је Онај Који позива спреман, а да су званице одбиле и, наравно, сами су себи били узрок за то? Такво је достојанство хришћана! Видиш да им је Господ припремио Царство и позива их да уђу у њега, али они то неће. О дару, који наслеђују хришћани, праведно се може рећи да, ако би сваки човек од оног времена, када је створен Адам па до свршетка света водио битку са сатаном и [пре]трпео недаће, не би учинио ништа велико у поређењу са оном славом какву наслеђује, јер ће у бесконачне векове царевати са Христом. Слава Ономе Који је толико заволео душу да је Самога Себе и Своју благодат подарио и поверио души! Слава величини Његовој!
Према спољашњем изгледу сви ми, браћа која овде седимо, имамо један лик и једно, Адамово лице. Међутим, да ли и у тајности и у самој унутрашњости имамо сви једну вољу и једно срце? Да ли смо сви ми једно, да ли смо сви добри и благочестиви? Или су само неки од нас такви, јер неки имају заједницу са Христом и са анђелима Његовим, а неки – са сатаном и са демонима, иако сви седимо заједно, као да представљамо једног човека, сви имајући једно Адамово лице? Увиђаш ли да је умна суштина, унутрашњи човек, нешто сасвим другачије од спољашњег човека? Сви ми, дакле, као да представљамо једнога, али неки обитавају са Христом и са анђелима, а неки са сатаном и са нечистим духовима. И зато, у срцу постоји нека безгранична дубина; тамо постоје и трпезарије, и спаваонице, и двери, и предворја, и многе службе, и излази; тамо постоји радна одаја за дела правде и неправде; тамо постоји смрт, а тамо постоји и живот; тамо постоји добра и њој супротна трговина.
Замисли сада простране одаје: оне су, међутим, опустеле и испуњене су сваким смрадом и мноштвом мртвих тела. Тако је и срце одаја Христова, али оно је напуњено сваком нечистотом и мноштвима нечистих духова. Зато је нужно да се оно обнови и васпостави, да се припреме његове унутрашње одаје и ложнице. Цар Христос са анђелима и светим духовима долази да тамо отпочине и да се настани, да га походи и да оснује Своје Царство. Као што на лађи, ако је потпуно опремљена, о свему одлучује и свим управља кормилар, тако да једне усмерава, а другима говори шта да учине, тако и срце има кормилара – ум, и савест која разобличује, и помисли које осуђују и оправдавају, јер апостол каже: мисли се њихове међу собом оптужују или оправдавају (Рим. 2; 15).
Увиђаш ли да се савест не саглашава са оним помислима које се потчињавају греху, него их истог тренутка разобличује, јер она не лаже и, свагда разобличујући, сведочи да ће у дан Суда говорити пред лицем Божијим? Ако су кола, узде, животиње и све штоје за то потребно урукама једног кочијаша, онда он, када то хоће, покреће кола највећом брзином, а када хоће, задржава кола; осим тога, куда он хоће, он кола и окреће и она тамо иду, због чега су васцела кола у власти кочијаша. Тако и срце има много природних помисли које су тесно повезане с њим, а ум и савест уразумљују и усмеравају срце и успављују природне помисли када се појаве у срцу, јер је у души много саставних делова, иако је она једна.
Чим је Адам преступио заповест, змија, која је ушла, загосподарила је домом и она се налази уз душу, као друга душа. И Господ каже: сваки, који се не одрекне самога себе и не омрзне своју душу није Мој ученик (в. Лк. 14; 26), као и: Који воли своју душу (свој живот), изгубиће је (Јн. 12; 25). Грех, који је ушао у душу, постао је њен део; он се прилепио чак и за телесног човека, и кроз срце протиче мноштво нечистих помисли. И зато, ко испуњава хтења своје душе, испуњава и хтења срца, јер је душа повезана и сједињена с њим. Зато је онај, који покорава своју душу и гневи се сам на себе и на жеље које постоје у њему, сличан ономе што покорава град својих непријатеља, и такав бива удостојен да дође у добру меру духа; он божанском силом прима у себе чистог човека и постаје нешто веће од њега самог, јер се такав обожује и постаје син Божији, примајући у своју душу небески печат. Избраници Божији помазују се, наиме, јелејем који ихосвећује и они постају цареви племићи.
Човек има такву природу која допушта да и онај, који је огрезао у пороку и служи греху, може да се окрене ка добру, али и да онај који је свезан Светим Духом и напојен небеским, има власт да се окрене ка злу. Замисли жену, одевену у дроњке, измучену глађу и прекривену прљавштином; ако она, после великих напора, досегне до царског чина, обуче се у порфиру и добије круну, ако постане царева невеста, онда она, сећајући се своје пређашње нечистоте, показује вољу да се врати у првобитно стање, али се не одлучује да се спусти до пређашње срамоте, јер би то било неразумно. Међутим, и сами они који су окусили благодат Божију и већ постали причасници Духа, уколико не буду опрезни, могу да се угасе и да постану још гори него онда, када су живели у свету. Ово се не догађа зато што је Бог променљив и слаб или што се гаси Дух, него зато што се сами људи не саглашавају са благодаћу, због чега и застрањују и падају у хиљаде зала. Наиме, и они који су окусили онај дар имају уз себе и једно и друго, – како радост и утеху, тако и страх и трепет, како радост, тако и плач; они оплакују саме себе и васцелог Адама, јер људи имају једну природу, и сузе таквих су хлеб, а њихов плач – наслађивање и спокојство.
Ако видиш да се неко преузноси и горди тиме што је он – испуњен благодаћу, онда ће га, макар и чинио знамења, макар и мртве васкрсавао, уколико своју душу не буде сматрао ништавном и пониженом а себе сиромашним Духом и мрским, опљачкати зло, а да он сам неће то ни знати. Чак и кад би творио чуда – њему не треба веровати, јер је знак хришћанства и онога који је испитан пред Богом – настојање да се ово сакрије од људи; такав ће, чак и ако код себе има васцело царево благо, скривати то благо и увек говорити: „То није моје благо, други гаје оставио код мене; ја сам сиромашан и, када то пожели Онај Који га је оставио, узеће га од мене“.
Ако, пак, неко каже: „Ја сам богат и довољно ми је и оно што сам стекао, више ми и не треба“, онда такав није хришћанин, него сасуд прелести и ђавола. Наслађивање Богом је незасито, и у којој га мери неко окуша и бива му причастан, у тој мери осећа све већу глад. Такви људи имају усрдност и незадрживу љубав према Богу; уколико више настоје да узнапредују и да задобију, утолико више сматрају себе сиромашнима и убогима који ништа нису стекли. Они говоре: „Ја сам недостојан да ме то сунце озари“ То је знак хришћанства, то је смирење.
Ако неко каже: „Довољно ми је и имам у изобиљу“, он лаже и обманут је. Као што се Тело Господње прославило и преобразило у божанствену славу и у безграничну светлост када је Он узашао на гору, тако се и тела светих прослављају и постају блистава. Као што се Христова унутрашња слава у тој мери распростирала да је заблистала и на Христовом Телу, тако ће се, слично овоме, и сила Христова која је у светима у онај дан излити и споља, на њихова тела, јер су они већ сада својим умом причасни Христовој суштини и Христовој природи, као што је написано: И Онај Који освећује и они који се освећују, сви су од једнога (Јев. 2; 11) и: Славу коју си Ми дао, Ја сам дао њима (Јн. 17; 22). Као што се једним пламеном могу запалити многе светиљке, тако је и телима светих, тим удовима Христовим, неопходно да постануједно исто са Самим Христом.
 
Питање: У ком смислу хришћани постају узвишенији од првог Адама? Адам је био бесмртан и непропадљив по души и по телу, док хришћани умиру и бивају трулежни.
Одговор: Истинска смрт је изнутра, у срцу, и она је скривена; том смрћу умире унутрашњи човек. И зато, ако је неко из смрти прешао у скривени живот, онда он уистину у векове живи и не умире. Чак и ако се тела таквих привремено распадну, поново ће бити васкрснута у слави, будући да су освећена. Због тога ми, хришћани, смрт називамо сном и успењем [уснућем]. Ако би, пак, човек постао бесмртан и непропадљив по телу, онда би се цео свет, видевши ову неуобичајену ствар, односно, да тела хришћана не пропадају, приклонио добру као по некој нужности, а не по својој слободној вољи.
Међутим, да би се јасно видела и да би се у човеку задржала она слобода коју му је Бог дао у почетку, све се устројава са посебним промишљањем о томе: тела пропадају, да би обраћање ка добру или ка злу долазило од човекове воље. Као што савршени није никаквом нужношћу привезан за добро, тако ни онај, који је огрезао у грех и који је себе учинио сасудом ђавола због којега је свет осуђен, није привезан за зло. Напротив, и он има слободу да постане „сасуд изабрања“ и живота; исто тако, ни они који су опијени божанством, иако су испуњени и свезани Светим Духом, не бивају задржани никаквом нужношћу, него имају слободу да се обрате и да у овом веку чине што год хоће.
 
Питање: Да ли се зло постепено умањује и искорењује, а човек напредује у благодати, или се зло одмах искорењује, оног тренутка када започне напредовање?
Одговор: Заметак у мајчиној утроби не постаје одмах човек, него постепено добија човечији облик и рађа се, и то као човек несавршеног узраста; он најпре расте током многих година и постаје човек. Слично томе, ни јечмена или пшенична семена не пуштају корење оног тренутка када су бачена у земљу, него када прођу хладноће и ветрови тада, у одговарајуће време, постају стабљике; ни онај који сади крушку не сабира одмах од ње плодове. Тако је и у духовном, где постоји толико мудрости и истанчаности: човек постепено узраста и досеже до човека савршена, у меру раста (Еф. 4; 13), а не као што други тврде као да је то исто што и свући се и обући.
Онај ко хоће да изучава граматику, најпре мора научити слова, и када тамо буде први, ступа у школу ромејске [грчке] граматике, где ће бити међу свима последњи; и када поново и тамо постане први, ступа у граматичку школу, где ће опет бити међу свима последњи и почетник; након тога, када постане схоластик, биће почетник и последњи међу правницима; а када и тамо постане први, тада ће постати управитељ, а када постане старешина, узеће пријатеља за помоћника. И зато, ако је у видљивом толико степени напредовања, колико онда небеске тајне допуштају напредовања и узрастања по многим степенима? Једино после дуготрајних вежби, онај, који је избегао многа искушења, постаје савршен. Они хришћани, који су уистину окусили благодат и имају крсно знамење у уму и срцу, сви, од владара до сиромаха, сматрају (световно) за ђубре и злосмрадије и једино они могу да разумеју да су читав земаљски мир и царске ризнице, и богатство, и слава, и мудре речи, слични неком маштању, да ништа од тога нема чврсте темеље, него је пролазно; и ако постоји нешто под небом, онда је то за њих достојно сваког ниподаштавања.
Зашто је то тако? Зато што је чудесно и прекрасно оно што је изнад небеса, чега нема ни у царским ризницама, ни у мудрим речима, ни у овоземаљској слави. Достојанство или богатство које су стекли они – који у унутрашњем човеку имају Господа и Свестворитеља, није пролазна имовина, него она која вечно остаје. Хришћани знају да је душа драгоценија од свих здања, јер је једино човек створен по лику и подобију Божијем. Погледај како су необухватни небо и земља, како су драгоцене твари које се налазе на њима, и како је величанствено оно што им припада! Човек је, међутим драгоценији од свега тога, јер је Господ Своје благовољење показао једино према њему, иако су и морски китови, и планине и звери, по спољашњем изгледу већи од човека. Услед тога, погледај на своје достојанство и на то колико си ти драгоцен; Бог те поставио изнад анђела, када је Он Сам у Свом лику дошао на земљу да буде твој Заступник и твој Искупитељ.
Када су, ради твог спасења, долазили анђели? Цар и Царев Син сатворио је савет са Својим Оцем и послат је Логос;
Он се обукао у Тело и сакрио Своје Божанство, да би сличним спасао слично и Своју душу положио на крсту. Толико је велика Божија љубав према човеку! Бесмртни је благоволео да буде распет за тебе. Зато погледај како Бог тако заволе свет даје Сина Свога Јединородног дао за њега (Јн. 3; 16). Како да нам с Њиме и све не дарује (Рим. 8; 32)? Писмо на другом месту каже: Заиста вам кажем: поставићу га над свим имањем својим (Мт. 24; 47). И на још једном месту се показује да су анђели служитељи светих. Када је Илија био на гори и када су на њега кренули иноплеменици, дечак је рекао: „Мноштво људи иде на нас, а ми смо сами“, Илија је тада одговорио: „Зар не видиш да су око нас војске и мноштво анђела који нам помажу око нас?“ Видиш ли, да се Сам Господар и мноштво анђела налазе уз Његове слуге? Према томе, шта је душа, и колико је вредна пред Богом? И Бог и анђели траже душу да би имали заједницу са њом и да би била у њиховом Царству, као што је траже и сатана и његове силе, да би је привукли на своју страну.
Као што у видљивом свету цар за оне који ће му служити не одабира пастире, него наочите и добро образоване људе, тако и у небеским одајама небеском Цару служе они који су непорочни, беспрекорни и чистога срца. И као што се у царским одајама налазе прекрасне девојке које немају никакав порок, које су прекрасног лика и налазе се у царевом друштву, тако и у духовном свету само душе, украшене сваком добром особином, бивају удостојене заједнице са небеским Царем. У видљивом свету, ако се догоди да се кнез негде заустави, и ако се догоди да се у том дому нађе нека нечистота, онда тај дом поправљају, украшавају бројним украсима и посипају мирисима; утолико је више потребно да дом душе, у којем почива Господ, има многе украсе, како би Пречисти и Свесавршени могао ту да уђе и да ту отпочине, јер у таквом срцу почива Бог и васцела небеска Црква.
У видљивом свету, ако отац има имање, ако има дијадеме и драго камење, он их склања у скривене одаје и чува за свог љубљеног сина, и све то предаје њему. Тако је и Бог Своје богатство и Своје сопствене драгоцености поверио души. У видљивом свету, ако предстоји рат и ако цар са својом војском пође да се бори знајући да је његова земља мања или слабија, неће оклевати да упути изасланике и да замоли за мир. Уколико, пак, силан народ зарати са народом подједнако силним и цар са царем (на пример, ако зарате персијски и ромејски цар), онда је нужно да се оба цара покрену са свом својом војском. Погледај зато какво је твоје достојанство: наиме, Бог је са Својом сопственом војском (а мислим на анђеле и духове) кренуо у битку са противником да би тебе избавио од смрти. Због тога је Бог дошао ради тебе.
Замисли да цар пронађе неког сиромаха, којем су сви удови прекривени губом; замисли да се цар не застиди овог сиромаха, него да почне да ставља мелеме на његове ране и да излечи његове красте, те да га најзад уведе за царску трпезу, да на њега положи порфиру и да га учини царем. Тако је Бог поступио са људским родом: Он је људима опрао ране, исцелио их и увео у небеску брачну ложницу. Зато је велико достојанство хришћана: оно се ни са чим не може упоредити. Ако је, пак, неко доведен до расејаности и ако га је опљачкала злоба, он постаје сличан граду који нема одбрамбене зидине, тако да разбојници несметано улазе у њега одакле год хоће, пустоше га и спаљују. Према томе, ако си и ти нерадан и непажљив према самоме себи, онда долазе нечисти духови, пустоше и чине ништавним ум, а помисли развејавају по овом веку.
Многи, који строго мотре на спољашње, који се баве наукама и брину о правилном животу, сматрају да је такав човек савршен; они не проничу у срце и не примећују тамо пороке који господаре душом. Међутим, у удовима постоји корен порока, сразмеран унутрашњој порочној мисли, и у самом дому крије се разбојник, односно противничка сила која се супротставља и која је при том духовна. И ако се неко не бори са грехом, онда ће унутрашњи порок, постепено се разливајући, са својим умножавањем одвући човека у очигледне грехове, довешће га до тога да их изврши и на самом делу. То се догађа зато што зло, као врело извора, свагда из себе излива млаз. Зато се труди да задржиш бујице порока, како се не би догодило да те, када паднеш у хиљаде зала, обузме неописиво запрепашћење. Тада ћеш бити сличан племенитом и богатом човеку који је безбрижно живео а којега су изненада ухапсиле кнежеве слуге и чиновници и одвеле га к њему говорећи: „Оптужен си за злочин и осуђен си на смртну казну“. Престрашен таквом вешћу, овај човек губи способност расуђивања и бива обузет неизрецивим ужасом.
Због тога ово исто закључи и о злим духовима. Видљиви свет, почев од царева па до сиромаха, у потпуности се налази у пометњи, у нереду и у борби. И нико од њих не зна томе узрок, односно, оно очигледно зло које се појавило услед Адамове непослушности, те жаоке смрти, јер је грех који се тада појавио као нека разумна сила и суштина сатане, засејао свако зло: он потајно утиче на унутрашњег човека и на ум, борећи се са њим посредством помисли. Људи не знају да ово чине подстакнути неком туђом силом; напротив, мисле да је то природно и да то чине на основу свог сопственог расуђивања. Они, међутим, који у самом уму имају Христов мир и Христово озарење, знају одакле се све то покреће.
Свет страда од болести порока а да то и не зна. Постоји нечиста ватра која распламсава срце, продире у све удове и подстиче људе на недоличан начин живота и нахиљаду зала. Они, који се њиме распламсавају и са њим се наслађују, изнутра, у срцу, чине блуд; када, пак, зло на тај начин пронађе себи храну, онда падају и у очигледан грех. Ово исто примени и на среброљубље, и на славољубље, и на гордост, и на љубомору, и на раздражљивост. Слично се догађа када некога позову на гозбу, па му понуде мноштво јела: тако и грех наговара да се све окуша, и тада душа, која се тиме наслађује, бива обремењена. Страсти су неподношљиво тешка брда; међу њима се налазе потоци змија, отровних животиња и гмизаваца. Замисли да неко у своју утробу прогута човека: тако и грех прогута душу. Страсти су распаљени огњени пламен и усијане стреле лукавога, јер апостол каже: да погасите све огњене стреле нечастивога (Еф. 6; 16), јер је зло загосподарило и поставило темељ у души.
Мудри, међутим, не слушају страсти када се ове узбуне, него изливају гнев на рђаве жеље и самима себи постају непријатељи; сатана, наиме, силно жели спокојство и простор у души, и жалости се и осећа тескобу када га душа не слуша. Неки у тој мери бивају надвладани божанственом силом да, чак и ако виде младића [недостојно] са женом, чак и ако помисле нешто, њихов ум се не скрнави и не чини унутрашњи грех. Ни такав, уосталом, не би требало да се храбро узда у себе. Постоје и такви, код којих се пожуда потпуно прекратила, угасила и увенула; ову меру, међутим, достижу једино они велики. Као што се трговци, скинувши одећу, спуштају у морску дубину где им под водом прети смрт, да би тамо пронашли бисере погодне за царску круну и за порфиру, тако и монаси, свукавши са себе све, одлазе из света и погружавају се у дубину мора зла и у бездан таме, а онда из дубина узимају и износе драго камење, погодно за Христову круну, за небеску Цркву, за нови век, за лучезарни град, за анђелски сабор.
Као што у рибарску мрежу упадају разне врсте рибе, а оне које су неупотребљиве истог часа бивају враћене у море, тако се и мрежа благодати распростире на све и за све тражи починак, али се људи не покоравају и зато опет бивају бачени у ону исту мрачну дубину. Као што се злато испира из великог мноштва песка и то у виду најситнијих зрна, сличних просу, тако и међу многима само неколицина бивају они истински испитани. Примећују се, наиме, они што се труде ради царства, видљиви су они што украшавају његову реч; такође су видљиви и они, што су разблажени небеском сољу и говоре оно што је позајмљено из ризница Духа. Видљиви су сасуди на којима је благовољење Божије и којима Он даје Своју благодат. Други, пак, уз велико трпљење примају у себе силу која освећује према многоликом благовољењу Господњем. И зато, онај ко говори, али се не руководи небеском светлошћу и премудрошћу, не може у уму сваког човека да укорени уверење, јер постоје многе склоности, и неки [људи] су у борби, а други – у спокојству.
Замисли опустели град, који неко хоће поново да подигне; он без оклевања руши све што је склоно паду и што је већ пало, а затим почиње да копа и да у јаме поставља темеље, да подиже зграде, али у граду још нема дома. Ко хоће да насади врт у пустим и смрадним местима, он најпре почне да чисти то место, да га затвара оградом и да припрема водовод, па тек онда почиње да сади. Оно што је засађено почиње да расте да би на тај начин, када прође много времена, врт донео плодове. Тако су и људске склоности подивљале, запустеле и обрасле трњем услед преступа, јер је Бог рекао човеку: Трње и коров ће ти рађати земља (1. Мојс. 3; 18). Зато је потребно много труда и подвига да би неко нашао и положио темељ, док у човечије срце сиђе огањ и почне да чисти трње; људи тада почињу да се освећују, славећи Оца и Сина и Светога Духа у векове. Амин.

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *