ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА БЕСЕДА
СТАЊЕ ХРИШЋАНА СЛИЧНО ЈЕ ТРГОВИНИ И КВАСЦУ. КАО ШТО ТРГОВЦИ САБИРАЈУ ЗЕМАЉСКУ ДОБИТ, ТАКО И ХРИШЋАНИ САБИРАЈУ ПОМИСЛИ, РАСЕЈАНЕ ПО ОВОМЕ ВЕКУ. И КАО ШТО СЕ ОД КВАСЦА УКИСЕЛИ СВЕ ТЕСТО, ТАКО И ГРЕХОВНИ КВАСАЦ ПРОНИЧЕ У ВАСЦЕЛИ АДАМОВ РОД, АЛИ ХРИСТОС У ВЕРНЕ ДУШЕ ПОЛАЖЕ НЕБЕСКИ КВАСАЦ ДОБРОТЕ
 
Хришћани су слични трговцима који од трговине стичу велику добит. Као што трговци са земље сабирају земаљску добит, тако и хришћани по читавој земљи, свим својим врлинама и силом Духа сабирају помисли свога срца, расејане по овом веку. То је најважнија и истинска трговина, јер се овај свет противи вишњем свету, јер је овај век супротстављен вишњем веку. Због тогаје хришћанину, сагласно са Светим Писмима, потребно да се одрекне од света, од овога века, у који, још од Адамовог преступа, бива погружен и уловљен ум, да се умом премести и пресели у други свет и да својом мишљу обитава у вишњем свету Божанства, као што је речено: Наше живљење је на небесима (Фил. 3; 20).
У овоме се ни на који начин не може успети, уколико душа свим срцем не поверује у Господа, одрекавши се овога века, и уколико сила Духа Божијег не сабере у љубав према Господу срце које је расејано по читавој земљи и уколико не пресели мисли у вечни свет. Још од времена Адамовог преступа, душевне помисли, отргнувши се од љубави Божије, развејале су се по овом веку и помешале са вештаственим и земаљским помислима. Пошто је Адам, преступивши заповест, у себе примио квасац погубних страсти, тако су и они, који су се родили од њега и целокупан Адамов род посредством прејемства [наслеђивања] постали причасници овог квасца; уз постепено напредовање и нарастање, греховне страсти су се у тој мери умножиле у људима да су досегле до прељубништва, развратништва, идолопоклонства, убистава и других недоличних дела, док целокупно човечанство није било заквашено пороцима. Зло је у тој мери нарасло у људима да су помислили да чак и нема Бога, па су почели да се клањају неживом камењу; нису били у стању да створе чак ни појам о Богу – до тог је степена квасац погубних страсти закиселио род старог Адама.
Господ је, међутим, Својим доласком благоволео да пострада за све, да све искупи Својом крвљу и да небески квасац доброте положи у верне душе, унижене грехом, и да на тај начин, уз њихово постепено напредовање и нарастање, сатвори у њима сваку правду заповести и све врлине, све док не буду потпуно заквашене добром и док не постану, према Павловој изреци, један дух са Господом (1. Кор. 6; 17), када пороку и злу већ постане немогуће да дођу чак и на мисао ове душе, у потпуности заквашене божанским Духом, као што је речено: љубав не мисли о злу (1 Кор. 13;6). Без небеског квасца, тј. силе божанског Духа, за душу је немогуће да се присаједини Господњој доброти и да досегне живот; као што ни Адамовом роду не би било могуће да у тој мери застрани у порок и зло, да у њега претходно није ушао квасац порока, а то је грех, нека врста сатанине мислене и умне силе.
Ако неко раствори брашно са водом, али у њега не стави квасац, онда, ма колико се старао да га умеси и ма колико се трудио над тестом, оно ће остати незаквашено и неће бити погодно за храну; међутим, када се стави квасац, он себи привуче све брашно и све брашно постаје заквашено; и Сам Господ је са овим упоредио Царство, рекавши: Царство небеско је као квасац, који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне (Мт. 13; 33). Ако неко узме месо и на сваки начин се побрине за њега, али га не посоли сољу која уклања црве и уништава смрад, оно ће се усмрдети, иструлити и постати неупотребљиво за људску исхрану. Слично овоме, замисли читаво човечанство као месо и незаквашено тесто, а под сољу и квасцем из другачијега века подразумевај божанску природу Светога Духа. И зато, ако у понижену људску природу не буду унети и са њом помешани небески квасац Духа, као и добра и света со Божанства из онога века и из оне отаџбине, душа се неће ослободити од злосмрадија порока и неће ускиснути услед тежине и безквасности зла.
У ономе, пак, што душа привидно чини сама од себе, што предузима и што настоји да изврши ослањајући се само на сопствену снагу и сматрајући да сама од себе, без садејства Духа може довести дело до савршенства – у томе, дакле, много греши, јер бива бескорисна за небеске обитељи и бескорисна за царство она душа, која мисли да ће сама од себе и само својим снагама и без Духа, узнапредовати у савршеној чистоти. Ако човек, који је под утицајем страсти, не приступи Богу одрекавши се света, ако са надом и трпљењем не поверује да прима неко, за његову сопствену природу необично добро, односно силу Светога Духа, и ако Господ са небеса не улије у душу божанствени живот, она неће осетити истински живот, неће се отрезнити од вештаственог пијанства и у помраченој души неће заблистати озарење Духа, неће засијати у њој свети дан и она се неће пробудити из најдубљег сна незнања да би уистину познала Бога Божијом силом и дејствовањем благодати.
Ако се човек не удостоји да по вери прими благодат, постаје бескористан и неспособан за Царство Божије. Насупрот томе, онај који, примивши благодат Духа, ни у чему не застрањује и не вређа благодат нерадом и рђавим делима, него се на тај начин подвизава током дужег времена и не огорчује Духа, моћи ће да задобије вечни живот. Као што неко у себи осећа дејствовање зла у страстима, а то су раздражљивост, пожуда, завист, душевна обремењеност, нечисте помисли и друге недоличности, тако би требало да човек у врлинама осети и благодат и божанствену силу, тј. да је осети у љубави, у снисхођењу, у благости, у радости, у лакоћи и у божанственој радости, да би на тај начин био у могућности да се уподоби благој и божанственој природи, као и да се сједини са благим и светим дејствовањем благодати. Сразмерно напредовању и узрастању, уз протицање времена и година, слободна воља ће бити испитана у добру, уколико свагда буде сједињена с благодаћу и њој угодна и ако, према мери напредовања, у целини постане духовна; када је Дух учини светом и чистом, постаће достојна Царства. Слава и поклоњење Пречистом Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.