ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЧЕТВРТА БЕСЕДА
ДА БИ СЕ ХРИШЋАНИ УДОСТОЈИЛИ НЕБЕСКИХ ПОХВАЛА ОД БОГА И АНЂЕЛА, МОРАЈУ БРИЖЉИВО И ПАЖЉИВО ВОДИТИ БОРБУ У АРЕНИ ОВОГА СВЕТА
 
Онај ко жели да са великом усрдношћу у савршенству води хришћански живот, пре свега је обавезан да се свим силама побрине о умности и разборитости душе, да би задобио способност поузданог разликовања доброг и лошег, и да би у сваком случају разазнавао шта је ступило у чисту природу а што јој није својствено, да би живео исправно и без спотицања; тако ћемо, користећи се разумом као оком, бити способни да се не сјединимо и не сагласимо са наговорима порока, услед чега бисмо, удостојивши се божанственог дара, постали достојни Господа. Узећемо пример из видљивога, јер постоји сличност између тела и душе, између телесног и душевног, видљивог и скривеног.
Тело за свог путовођу има око које види и целокупно тело води одговарајућим путем. Замисли да неко пролази кроз шумовита места, обрасла трњем и блатњава, где и ватра преграђује пут и где су забодени мачеви, где су стрмине и многе воде. Ако је путник сналажљив, опрезан и неустрашив, онда ће, имајући око за путовођу, са великом пажњом пролазити кроз ова тешка места, придржавајући свој хитон [своју одећу] и рукама и ногама, да га не би поцепао међу дрвећем и трњем, да је не би запрљао блатом или расекао мачевима. Око, које служи као светлост за читаво тело, показује му (телу) пут да се не би срушило на стрминама, да не би потонуло у водама и да не би претрпело никакву штету на било ком тешко проходном месту. Тако ће сналажљиви и мудри путник, најбрижљивије прикупивши своју одећу и управљајући се указивањем ока, и себе сачувати неповређеним, и хитон који је обукао незапаљеним и неисеченим. Ако, пак, кроз слична места пролази немаран и лењ, нехатан, несналажљив и нерадан човек, онда ће се његов хитон, развејавши се тамо и амо (јер путнику недостаје одлучност да свим силама прикупи своју одећу), покидати о трње и грање, или ће изгорети од ватре, или ће бити исечен пободеним мачевима, или ће се, пак, запрљати блатом; једном речју, његов прекрасни и нови хитон ускоро ће бити уништен услед његове непажње, немара и лењости. Осим тога, ако путник не буде обраћао пуну и дужну пажњу на указивања ока, и сам ће упасти у јаму или ће потонути у водама.
Слично се догађа и са душом, која на себи, као прекрасан хитон, носи одећу тела и има у себи разум који усмерава васцелу душу и тело, а која такође пролази шумовитим и трновитим путевима живота, кроз блато, ватру и стрмине, тј. кроз пожуде, насладе и остале недоличности овога века. Она је дужна да свагда са трезвеношћу, одважношћу, усрдношћу и пажњом суздржава и чува саму себе. Да се на шумовитим и трновитим местима овога света телесни хитон не би подерао услед брига, ужурбаности и земаљских разонода, да не би изгорео од пламена пожуда, душа, која је у њега одевена, одвраћа око да не гледа зло, а такође одвраћа и ухо, да не би слушало клевете, зауздава језик од испразних разговора, а руке и ноге од рђавих послова. То се догађа зато што је души дата воља да одвраћа телесне удове и да им не допусти да приступе рђавим призорима, слушању нечега лошег и срамног и (изговарању) недоличних речи или, пак, да приступе световним и рђавим пословима.
Душа се и сама одвраћа од рђавих лутања, чувајући срце, да његове помисли не би кружиле по овоме свету. Подвизавајући се на овај начин, употребљавајући сву усрдност и у сваком случају и са великом пажњом уздржавајући телесне удове од зла, телесни хитон ће се сачувати непоцепаним, неопаљеним и незапрљаним. И она сама (душа) ће знањем, промишљеношћу и разборитошћу своје воље, а највише силом Господњом, бити сачувана уколико се, сразмерно својим снагама, буде уздржавала и одвраћала од сваке световне пожуде, а за то ће и од Господа добити помоћ да би се уистину сачувала од набројаног зла. Господ, наиме, чим види да се неко одважно одвраћа од житејских [овосветских] наслада, од вештаствених разонода и брига, од земаљских окова и од кружења испразних помисли, даје таквоме Своју благодатну помоћ и непогрешиво чува ону душу која прекрасно извршава свој пролазак кроз садашњи злобни век. На тај начин душа бива удостојена небеских похвала од Бога и од анђела, јер је, колико је то било могуће, прекрасно сачувала себе и хитон свога тела, одвраћајући се од сваке световне пожуде и, будући потпомогнута од Бога, прекрасно је извршила свој прелазак преко арене овога света.
Ако неко услед нерада и небриге непажљиво пролази кроз овај живот, и ако се, по својој сопственој вољи, не одвраћа од сваке световне пожуде и ако са највећом жудњом не тражи једино Господа, онда ће се хитон њеног тела поцепати о трње и дрвеће овога живота, биће опаљен пламеном пожуде и оскрнавиће се нечистотом наслада. Услед тога, на дан суда душа ће показати да нема одважности, јер није била способна да своју одећу сачува неоскрнављеном, него ју је искварила међу обманама овога века. Због тога ће ова душа бити избачена из Царства. Шта би иначе могао да учини Бог са онима који се по својој сопственој вољи препуштају свету, обмањују се његовим насладама или лутају и круже по вештаственом [материјалном]? Он Своју помоћ даје ономе ко се одвраћа од вештаствених наслада и од пређашњих навика и, уместо тога, напреже се да своју мисао свагда устреми ка Господу, одричући се самога себе и тражећи једино Господа. И Бог чува онога који је, у шипражју овога света, у сваком случају опрезан пред замкама и мрежама и ко гради спасење своје са страхом и трепетом (Фил. 2; 12), ко са највећом опрезношћу заобилази замке, мреже и пожуде овога века, тражећи Господњу помоћ и, по милости Господњој, надајући се да ће се спасти благодаћу.
Пет мудрих девојака је бдело, пожуривши да се удаље од онога што је уобичајено за њихову природу; узевши уље [јелеј] у сасуде свога срца, тј. благодат Духа која се даје са небеса, могле су да уђу са Жеником у небеску ложницу. Пет лудих девојака је, међутим, остало при ономе што је својствено њиховој природи; оне нису бделе, нити су се потрудиле да, док су још биле у телу, узму у своје сасуде јелеј радости (Пс. 44; 8), него су се услед нерада, немара, безбрижности, незнања или надмености због своје праведности, предале некој врсти сна; због тога им није допуштено да уђу у ложницу Царства, јер нису угодиле небеском Женику. Будући свезане световним оковима или било каквом земаљском љубављу, оне нису сву своју љубав и оданост посветиле небеском Женику и нису са собом донеле јелеј. Међутим, оне душе, које су тражиле оно што је необично за [палу] природу, тј. [тражиле су] светињу Духа, свом својом љубављу привезане су за Господа, са Њим корачају и од свега се одвраћају, устремивши ка Њему молитве и помисли; због тога су и биле удостојене да приме јелеј небеске благодати, после чега без спотицања могу да наставе свој пролазак (кроз арену овог живота), у свему потпуно угађајући духовном Женику. Напротив, код оних душа које остају у својој природи, које својим помислима гмижу по земљи и на земљу помишљају, и сам ум има своје обитавалиште на земљи. Оне о самима себи мисле да припадају Женику и украшене су телесним оправдањима; међутим, како нису примиле јелеј радости, нису се препородиле Духом Господњим.
Уколико у себе приме благодат са висина и светињу Духа, пет разумних душевних чула уистину бивају пет мудрих девојака, које су са небеса примиле благодатну мудрост. Ако остану само при својој природи, онда постају луде и испоставља се да су чеда овога света, јер нису свукле световног духа, иако за саме себе, услед неких претпоставки и на основу спољашњости, мисле да су Женикове невесте. Као што душе, које су се у целини привезале за Господа, својом помишљу обитавају у Њему, Њему узносе своје молитве, са Њим иду и жуде за љубављу Господњом, тако и супротно овоме – душе које су се предале љубави према свету и које желе да своје живљење имају на земљи, тамо одлазе и тамо обитавају својом мишљу, тамо живи њихов ум. Оне зато не обраћају пажњу на добро мудровање духа, као на нешто страно нашој природи (а под тим подразумевам небеску благодат) што мора да се споји и сједини са нашом природом да бисмо са Господом могли да ступимо у небеску ложницу Царства и да задобијемо вечно спасење.
Услед непослушности првог човека, примили смо у себе оно што је страно нашој [од Бога датој] природи, а то су штетне страсти које смо навиком и дуготрајним присвајањем почели да сматрамо за део наше природе. И опет нам оним, што је страно нашој [сада већ палој] природи, тј. небеским даром Духа, предстоји да протерамо из себе ово што је страно и да васпоставимо своју првобитну чистоту. И ако сада са многим мољењем, прозбама, вером, молитвом и одвраћањем од света не примимо у своју природу, оскрнављену пороком, ону небеску љубав Духа, ако се не привежемо за љубав, односно за Господа, и ако не буде (наша природа) освештана оном љубављу Духа, и ако до краја не останемо непоколебиви, извршавајући са највећом прецизношћу заповести Господње, нећемо задобити небеско Царство.
Желео бих да, сразмерно својим силама, изговорим неку оштроумну и дубоку беседу, и зато разборито слушајте. Безгранични, недоступни и нестворени Бог, услед Своје безграничне и недокучиве доброте, оваплотио је Себе и, да тако кажемо, као да се умањио у Својој неприступачној слави, да би се сјединио са Својом видљивом творевином, а овде мислим на душе светих и анђела, да би оне могле да буду причасне животу Божанства. Свака твар – и анђео, и душа, и демон, по својој сопственој природи је тело, тако да, иако су они истанчани, у својој суштини, и по својим карактеристичним обележјима, сагласно истанчаности своје природе, јесу истанчана тела, док је наше тело по својој суштини грубо. Тако се и душа, будући истанчана, обукла у око којим гледа, и у ухо којим слуша, а слично томе и у језик којим говори, и у руку; једном речју, обукавши се у читаво тело и његове делове, душа се сједињује са телом, услед чега и извршава сва житејска [животна] дела.
На сличан начин се и безгранични и непојмљиви Бог, услед Своје доброте, умањио и обукао у удове овога тела, покривши њиме Своју неприступачну славу. Услед снисхођења и човекољубља, Он је, преображавајући се, оваплотио Себе, сјединио се и примио свете, богоугодне и верне душе, будући с њима, према Павловим речима, један Дух (1. Кор. 6; 17) или, тако да кажемо, душа уз душу, ипостас уз ипостас, достојна Бога и Богу угодна. Таква душа може да живи у обновљењу и да осети бесмртни живот, поставши причасница непропадљиве славе. Он је, наиме, и ову видљиву твар привео из небића [непостојања] у биће у некој великој разноликости и са мноштвом разлика, и она није ни постојала док није приведена у биће [постојање]. Он је хтео, и без напора је из ничега створио груба и чврста суштаства, на пример, планине, дрвеће (видиш ли каква је чврстина њихове природе!), затим она средња – воде, заповедивши да се из вода роде птице, и најзад, она још истанчанија – ватру и ветрове, па чак и она која су, по својој истанчаности, невидљива за телесно око.
Како је безгранично и неизрециво умеће многолике Божије премудрости из ничега створило и груба, и истанчана и мека тела, која су настала Божијом вољом, онда утолико пре Сам Сушти, како хоће и чим хоће, услед Своје неисказане и неописиве доброте мења, умањује и уподобљује Себе светим и достојним верним душама, прима човечије тело да би, сразмерно њиховој могућности да приме, Невидљиви за њих постао видљив, и да би Неопипљиви, сразмерно природи душевне истанчаности, био опипљив, и да би душе осетиле Његову благост и сладост, да би се искуствено насладиле светлошћу неизрециве насладе. Када хоће, Он је огањ који спаљује сваку недоличну и нама туђу душевну страст, јер је речено: Бог је наш огањ који спаљује(Јев. 12; 29). Када Он хоће, Он бива и неизрециво и неисказано спокојство, да би се душа успокојила спокојем Божанства. Када, пак, тако хоће, Он бива радост и мир, чувајући и загревајући [топлећи] душу.
Уколико, пак, на радост и весеље умној творевини, хоће да се уподоби некој од твари, на пример, Јерусалиму, граду светлости или гори, небеском Сиону, Он све може, како је Њему угодно, према ономе што је речено: Приступили сте Гори Сионској и Граду Бо1а живош, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела (Јев. 12; 22). Њему ништа није тешко и све Му је лако, преображавајући се у шта год хоће ради душа Њега достојних и верних. Нека се човек само потруди да Му постане пријатан и угодан, и искуством ће осетно видети небеска добра, неизрециву насладу, безгранично богатство Божанства и оно што у истинском смислу око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође (1. Кор. 2; 9), видеће Духа Господњег који је постао спокојство, радост, наслада и вечни живот достојних душа. Осим тога, Господ Себе оваплоћује и у храну и у пиће, као што је написано у Јеванђељу: Коједе од овоГа хлеба, живеће вавек (Јн. 6; 51), да би неописиво успокојио душу и испунио је духовним весељем, јер каже: Ја сам Хлеб живота (Јн. 6; 35). На сличан начин, Он Себе оваплоћује и у пиће небеског потока, као што и каже: Који пије од воде коју ћумуЈа дати неће ожеднети довека, неГо вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Ји. 4; 14), и сви, речено је, исто пиће духовно пише (1. Кор. 10; 4).
На тај начин, како је Сам благоволео и како је било корисно, Он се јавио свакоме од Светих Отаца, другачије Аврааму, другачије Исаку, другачије Јакову, другачије Ноју, Данилу, Давиду, Соломону, Исаији и свакоме од светих пророка, дру гачије Илији, а другачије Мојсеју. Ја мислим да је Мојсеј за све време оног четрдесетодневног поста на гори, приступао оној духовној трпези и њоме се тешио и наслађивао. И зато се, како је Он Сам благоволео, јављао свакоме од светих, да би их успокојио, спасао и привео у познање Божије, јер је све што Он хоће за Њега лако – и да умањи Себе, како је Њему угодно, и да се оваплоти, и да се преобрази, учинивши Себе видљивим за оне који Га љубе по Својој великој и неописивој љубави, јављајући се достојнима – сразмерно снагама свакога – у неприступачној слави светлости. Душа, која се са великом жељом и очекивањем, са вером и љубављу удостојила да у себе прими ону вишњу силу – небеску љубав Духа, већ у себи има небески пламен бесмртног живота и она се уистину удаљује од сваке световне љубави, ослобађа се од сваког окова порока.
Гвожђе, олово, злато или сребро, положени у ватру, услед силе ватрене топлоте губе своју особину чврстине и претварају се у мека вештаства све док су у пламену, услед чега се растапају и мењају своју природну чврстину. Тако се догађа и са душом која се одрекла света и заволела једино Господа са великим срдачним трагањем, у труду и подвигу, непрестано Га очекујући са надом и вером. Она у себе прима онај небески пламен Божанства и љубави Духа и тада се заиста раздрешује од сваке световне љубави, ослобађа се од сваке шкодљивости страсти, мењајући своју [послепадну] природну особину и своју греховну окорелост; она све сматра за сувишно, и једино се у небеском Женику, Којега је прихватила, успокојава пламеном и неисказаном љубављу према Њему.
Кажем ти да ће се и од највољеније браће, коју има пред очима, душа, да тако кажемо, одвратити, уколико се заустави на тој љубави, јер је њен живот и спокој – тајанствена и неизрецива заједница са небеским Царем. Љубав према телесној заједници чини да се човек одвоји и од оца, и од мајке, и од браће, тако да и све што се њих тиче постаје страно човековом уму. Ако их човек и љуби, љуби их као странац, будући да је сва његова наклоност окренута ка оној са којом живи, као што је речено: Тога ради оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело (Еф. 5; 31). Ако, дакле, телесна љубав тако одваја од сваке друге љубави, колико ће се онда они, који су се удостојили да ступе у заједницу са оним небеским и жељеним Светим Духом, одрешити од сваке љубави према свету, и све ће им се чинити сувишним, јер су надвладани небеском жељом и најтешње зависе од ње; тамо су њихове жеље, тамо су њихове помисли, тамо они живе, тамо одлази њихова мисао, тамо свагда обитава њихов ум, надвладан божанском и небеском љубављу и духовном чежњом.
После тога, љубљена браћо, када нам предстоје толика добра и када је толико обећања која нам је обзнанио Господ, удаљимо од себе све тешкоће, одвратимо се од сваке љубави према свету и посветимо се трагању и чежњи за оним јединим благом, да бисмо доспели у такво стање, да задобијемо ту неизрециву љубав Духа, за коју нам је блажени Павле саветовао да јој похитамо, говорећи: Држите се љубави (1. Кор. 14; 1), да би нам било могуће да се, после своје окорелости, изменимо десницом Вишњега и да будемо рањени љубављу божанског Духа, да доспемо у кроткост и духовни спокој. Господ са великим милосрђем човекољубиво брине о нама чим се у потпуности обратимо к Њему, истргнувши из себе све што је томе противно. Чак и ако се ми, услед свог великог незнања, незрелости и порока укорењених у нама и одвраћамо од живота, и ако самима себи постављамо мноштво препрека и не желимо да се уистину покајемо, Он је дуготрпељив према нама и показује нам велико милосрђе, чим ми, обративши се, приступимо к Њему и просветлимо нашег унутрашњег човека, да се наша лица не би постидела на дан суда.
Ако нам ово изгледа тешко – услед суровости врлинских подвига или, боље речено, услед наговора и савета противника – Господ је и даље милосрдан и дуготрпељив, очекујући наше обраћање, и ако грешимо, Он то подноси, очекујући наше покајање; ако падамо, не стиди се да нас поново прихвати, као што је и рекао пророк: Ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се (Јерем. 8; 4)? Ми, пак, чим се разбудимо, задобивши добру мисао, непосредно похитајмо да се обратимо Њему тражећи Његову помоћ, а Он је спреман да нас спасе, јер, сразмерно нашим снагама, очекује да наша добра воља, која потиче од вере и усрдности, буде пламено устремљена ка Њему, и сваки напредак Он сам ствара у нама. И зато љубљени, постарајмо се да као чеда Божија, свукавши свако предубеђење, нерад и лењост, постанемо одважни и спремни да корачамо Његовим траговима; не одлажимо то из дана у дан, на шта нас наводи порок, јер не знамо када ћемо изаћи из тела. Велика су и неизрецива обећања дата хришћанима, тако велика да се са вером и богатством саме душе не могу упоредити ни сва слава и лепоте неба и земље, ни сви остали њихови украси и разноликости, и богатство, и красота, и наслађивање видљивим.
Према томе, поред таквих подстицаја и обећања Господњих, како да не пожелимо да у целини приступимо Господу и да Му посветимо саме себе, поврх свега осталог, тако што ћемо се, према Јеванђељу, одрећи и своје душе и заволети једино Њега, не љубећи при том ништа друго? Ето, све нам је то даровано, али и каква још слава поред тога! Колико је било Господњих промишљања о нама у време Отаца и Пророка! Колико нам је обећањаобзнањено! Колико подстицаја! Колико је било Господње милосрђе према нама од самог почетка! Најзад, у време Свог доласка, Он је неизрециву доброту према нама показао и Својим распећем да би нас, када се обратимо, вратио у живот. Ми се, међутим, још не растајемо са својом самовољом, са љубављу према свету, са рђавим предубеђењима и навикама, и посредством тога показујемо се као маловерни, па чак и као неверни! И поред свега тога, Господ остаје милостив према нама, невидљиво нас чувајући и успокојавајући, до краја нас не препуштајући, према нашим греховима, пороку и световним заблудама, не допуштајући нам, по Својој великој благости и дуготрпљењу, да пропаднемо, будно мотрећи хоћемо ли се једном обратити к Њему.
Плашим се, међутим, да ће се на нама који живимо тако што све занемарујемо и руководимо се предрасудама, временом испунити апостолска изрека, односно: Презиреш богатство Његове доброте и кроткости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води (Рим. 2; 4)? Уколико, поред Његове доброте, дуготрпљења и кроткости, умножимо број грехова, и својим нерадом и ниподаштавањем припремимо себи најтежу осуду, на нама ће се испунити апостолске речи: Својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога (Рим. 2; 5). Велика је и неописива доброта Божија, неизрециво је Божије дуготрпљење према људском роду, само уколико пожелимо да се пробудимо и ако се потрудимо да се у потпуности окренемо Богу, да би нам било могуће да задобијемо спасење.
Ако, пак, желиш да познаш Божије дуготрпљење и велики доброту Божију, томе можемо да се научимо из богонадахнутих Писама. Погледај Израиљце, од којих потичу Оци; њима су била дата обећања, њихово је богослужење и завет, од њих је Христос по телу (в. Рим. 9; 4-5). Колико су они грешили? Колико су се пута одвраћали? Бог их, међутим, на крају није оставио, него их је, ради њихове користи, на кратко време препуштао казнама, желећи да патњом умекша њихова отврдла срца. Он им се обраћао, будио их, слао им пророке. Колико је времена био дуготрпељив према њима, када су грешили и жалостили Га? Оне који би се преобратили прихватао је са радошћу, а када би поново отпали, није их напуштао, него их је кроз пророке позивао да се опет преобрате. И мада су много пута отпадали од Њега и поново Му се враћали, Он их је сваки пут благонаклоно сусретао и човекољубиво прихватао, док најзад нису пали у велики грех и положили руке на свог сопственог Господара Којега су, према предању Отаца и светих пророка, очекивали као свог Искупитеља и Спаситеља, Цара и Пророка. Међутим, када је Он дошао, нису Га прихватили; напротив, изложили су Га великим поругама и најзад, на крсту, предали Га смртној казни. Овим великим огорчењем и прекомерним преступом, њихови преумножени грехови достигли су своју пуноћу. Стога су на крају били остављени, јер се од њих удаљио Свети Дух, када се поцепала завеса. Зато је и њихов храм био предат незнабошцима, био срушен и претворен у пустош, према одлуци Господњој да неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Мт. 24; 2). На тај начин су коначно били предати незнабошцима и развејани по читавој земљи, поставши тада заробљеници царева, и беше им заповеђено да се више не враћају у своју земљу.
Тако и сада, милостиви и благи Бог према свакоме показује Своје дуготрпљење. Иако много пута од свакога види огорчења, Он ћути и очекује хоће ли се човек временом пренути и променити, да Га више не огорчује, а са великом љубављу и радошћу прихвата свакога који се обратио од греха, јер овако каже: Радост бива због једнога грешника који се каје (Лк. 15; 10) и није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих (Мт. 18; 14), најмањих. Међутим, када неко – и поред великог дуготрпљења и милосрђа Божијег према њему, када га Бог не предаје казни због сваког греховног спотицања, тајног или јавног, него, видевши га, ћути и као да очекује покајање – сам доспе до великог нехата, почне да додаје грех на грех, да придружује један немар другоме и да на једном прегрешењу зида друго испуњавајући меру грехова, он најзад пада у такав грех из којега не може да исплива, него пада и, препустивши се нечастивоме, на крају пропада.
Тако се догодило и Содомљанима. Они су много грешили и нису се кајали, да би на крају нечистом помишљу према анђелима, пожелевши да са њима почине мужелоштво, пали у тако дубок грех да више није било места покајању; на крају су били одбачени, јер су испунили, па чак и превршили меру грехова. Због тога су, према Божијем суду, били спаљени огњем. Исто се догађало и у Нојево време; много пута разгневивши Бога и не покајавши се због тога, дошли су до таквих грехова да су искварили целу земљу. Тако се догађало и са Египћанима, који су много вређали Бога и грешили против Његовог народа. Бог на њих није слао казне које ће их на крају истребити, него само оне које ће им бити поука, да би их подстакле на преобраћање и покајање. Он им је задавао лаке ударце, пројављујући Своје дуготрпљење и очекујући њихово покајање. Они су се, међутим, пошто су много сагрешили пред Божијим народом, час обраћали, час кајали због тога, а онда су, утврдивши своју рђаву самовољу у древној непобожности, оптеретили народ Божији тешким радовима. Најзад, када је Бог посредством Мојсеја уз мноштво чуда извео Свој народ из Египта, они су (Египћани) починили велики грех и пошли у потеру за народом Божијим. Стога их је Божији суд на крају истребио, погубио и потопио у водама, показавши их недостојнима видљивог живота.
Као што смо раније већ рекли, и Израиљци су се на сличан начин више пута спотицали и грешили, убијајући пророке Божије и вршећи многа друга рђава дела, док је Бог за то време ћутао и био дуготрпељив, очекујући њихово покајање. Најзад су се толико спотакли да су се срушили и више нису устали, јер су положили руке на величанство Господара. Зато су, будући остављени од Бога, на крају били одбачени. Одузети су им и пророштва, и свештенство, и богослужење, и све је то дато незнабошцима који су поверовали, као што каже Господ: Од вас ће се узети Царство Божије и даће се народу који доноси плодове његове (Мт. 21; 43). Све до тог времена, Бог их је подносио, није прекидао Своје дуготрпљење, нити је престајао да буде милосрдан према њима. Међутим, будући да су испунили, па чак и препунили меру греха када су своје руке положили на величанство Господара, Бог их је напослетку напустио.
Опширно смо, љубљени, излагали ове мисли, преузете из Писма, потврђујући тиме да би требало да се, што је могуће пре, обратимо и да похитамо Господу. Он је милостив према нама и очекује да се потпуно удаљимо од свакога зла и сваког рђавог предубеђења, и оне који се обрате прихвата са великом радошћу. Опширно смо говорили о томе да из дана у дан не би нарастао наш немар и да се не би умножавали наши грехопади, да не бисмо кроз то привукли на себе гнев Божији. Зато се потрудимо да, обративши се искреним срцем, приступимо Богу. Будући да је очајање наговор злобе и лукавства, не очајавајте због свог спасења сећајући се пређашњих сагрешења, који човека воде ка очајању, немару и безбрижности управо због тога да човек, обративши се и приступивши Господу по великој Господњој милости према људском роду, ипак не задобије спасење.
Ако нам се учини неостваривим и немогућим да се одвратимо од мноштва грехова који су одлучно овладали нама (а таква мисао, као што смо рекли, јесте наговор злобе и служи као препрека за наше спасење), онда се сетимо и немојмо занемарити да је Господ, дошавши међу нас по Својој доброти, подарио вид слепима, да је исцељивао одузете, да је лечио сваку болест, да је васкрсавао мртве које су већ дотакли трулежност и распадање, да је отварао слух глувима, да је из једног човека истерао легион демона и ономе, који је дошао до таквог степена ђавоиманости, вратио здрав разум. Он ће, дакле, утолико пре душу, која се Њему обраћа и од Њега тражи милост, којој је потребна Његова помоћ, и обратити, и привести у целомудреност бестрашћа, и довести до сваке врлине, и до обнављања ума; подариће јој здравље, просветљеност мисли, мир у помислима, и од слепила, глувоће и мртвила неверја, незнања и одсуства страха Божијег узвешће је до целомудрености врлине и чистоте срца. Онај Који је створио тело, створио је и душу; и као што је, обитавајући на земљи, према Својој доброти свима који су Му приступали и од Њега тражили помоћ и исцелење, као добри и једини Исцелитељ изобилно даровао оно што је потребно, тако ће поступити и у оном духовном.
Ако је Он био тако милосрдан према телима, којима је опет следило да умру и да се распадну, и свакоме, шта је ко тражио, тако и чинио са спремношћу и добротом, онда ће утолико пре души, која је бесмртна, неуништива и непропадљива, а која је пала у болест незнања, порока, неверја, у одсуство страха Божијег и у друге грешне страсти, али која ипак приступа Господу и од Њега тражи помоћ, гледа на Његово милосрђе и жели да од Њега прими благодат Духа ради свог избављења и ослобођења од сваке страсти, Он веома хитро и спремно подарити исцељујуће избављење, јер је рекао да ће Отац небески утолико пре одбранити изабранике Своје који Му вапију дан и ноћ, и поново додао: Кажем вам да ће ихубрзо одбранити (в. Лк. 18:7-8). На другом месту нас саветује: Иштите, и даће вам се… јер сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 7-8). У наставку, пак, каже: Колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од Њега, јер ако и не устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову безочност устаће и даће колико му треба (Лк. 11; 13,8).
Он нас је, пак, посредством свега тога убеђивао да непоколебиво, непрестано и неуморно тражимо Његово благодатно заступање, јер је Он дошао ради грешника – да би се обратили к Њему и да би исцелио оне који у Њега верују. Нама је потребно само да се, колико је у нашој моћи, удаљимо од рђавих предубеђења, да омрзнемо своја зла дела и световне обмане, да се одвратимо од рђавих и испразних помисли и да се свагда, колико год то можемо, привезујемо за Њега. Он је спреман да нам укаже Своју помоћ, јер је веома милосрдан и оживотворава, јер исцељује неизлечиве страсти и избавља оне који Га призивају и Њему се обраћају, онима који се по сопственој вољи и без принуде, сразмерно својим снагама удаљују од сваке световне љубави, одвајају ум од земље и ка Њему управљају своје жеље и прозбе. Достојна Његове помоћи постаје она душа која све сматра сувишним, коју ништа на свету не чини спокојном и ради свог спокојства чезне само за једним, односно, да отпочине и да се обрадује Његовом добротом. И зато, када због такве вере прими небеске дарове – да по благодати несумњиво умири своју жељу, да на доличан и одговарајући начин послужи Светоме Духу свакога дана напредујући у добру, не удаљујући се од пута праведности и до краја будући ненаклоњена пороку, не здружујући се са њим и ничим не вређајући благодат – она бива удостојена вечнога спасења са свима светима, којеје подражавала живећи у свету као њихова сапричасница и сапутница. Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *